Tamo daleko od očiju, daleko od „srca Srbije“

Ne verujem da su ikada manji i bezvredniji ljudi odlučivali o većoj i vrednijoj stvari kakva je suverenitet zemlje, i kolevka duhovnosti mog naroda. Ovo utrkivanje državnog vrha oko toga ko će se pred evropskom birokratijom pokazati ulizičkijim, poltronskijim, beskičmenijim, snishodljivijim i udvoričkijim ovih dana je dostiglo vrhunac degutantnosti.

Previše često je reč izdaja korišćena kod nas poslednjih godina, tako da je možda u našim ušima i svesti prividno izgubila svoj smisao. To je jedna kratka, ali ključna reč, koja se tiče i prošlosti, i sadašnjosti, i budućnosti, i moralne čistote, i odnosa prema očevima i brige za sinove. Kažem, ona je prividno izgubila svoju verbalnu snagu, ali svakako ne i njeno dejstvo na naše živote i na našu budućnost. A ima je ovih dana, hvala na pitanju, baš dosta.

Ima je toliko da već predstavlja problem nama koji hoćemo da nešto prokomentarišemo. Taman se obrušimo perom na jedan vid izdaje za koji mislimo da je „dno-dna“, kad ono na pola teksta dogodi se drugi, još teži i opasniji, kojim nam se kaže da dno ne postoji.

Rezultantu odnosa na političkoj sceni, i stanje nacionalne svesti kod naših političara, možemo najbolje videti u medijima. Sve češće smo u dilemi da li provesti veče gledajući „Bitku na Sutjesci“ na B 92, ili pak onu na Neretvi na Foksu,  ili se diviti lupinzima Partizanske eskadrile, na primer na Hepi TV. Partizani iskaču iz naših televizora osveženi i poletni, tamburajući s lakoćom združene nemačko-italijansko-domobransko-ustaško-četničke snage, sa akcentom na ove potonje.

Pri takvom stanju svesti o nacionalnom, svakom optimizmu su zatvorena vrata. Ipak poslednja briselska epizoda od 11. marta je zaista najniža grana na koju je Srbija do sada pala. Zašto?

Prvo, Srbi sa Kosova i iz Metohije se ne mogu oteti utisku da 11. mart nije slučajno odabran od strane EU. Naime, to je dan kada je zapravo počela šiptarska pobuna 1981. godine, kada su istaknuti zahtevi za dobijanje statusa republike, a čime je i počeo raspad Jugoslavije. U Briselu je sada upravo stavljena tačka na proces koji je započeo na taj dan (namerno ne upotrebljavam onu odvratnu reč – datum) pre 32 godine. To je takođe i dan kada je Ivica Dačić, kao predsednik SPS, trebalo da bude u Požarevcu i oda poštu svom političkom ocu povodom godišnjice smrti. Pozivom u Brisel umesto u Požarevac, EU je od Dačića tražila da vidi kome će se carstvu privoleti. Što su tražili, to su i dobili.

Analogno ovome, dodeljivanje onog čuda od Datuma se planira za Vidovdan, što takođe ima određenu simboliku.

Osim toga, u Briselu se po prvi put čitav državni vrh odrekao sopstvenih institucija na Kosovu i u Metohiji, samim tim što se složio da se formira asocijacija srpskih opština, ali u okviru ustavnog sistema Kosova! I to nije moje, nego mišljenje svih Srba sa Kosova i iz Metohije, bili oni na severu ili na drugim njihovim stranama.

Nije ovde cilj da analiziramo kako je Nikolić po sopstvenim rečima nadmudrio Šiptare i  Evropu, uprkos Vučićevoj najavi da će se iz Brisela vratiti sa lošim vestima. Nema se tu mnogo toga analizirati. Dovoljno je samo citirati Hašima Tačija, sa sednice skupštine u Prištini već sutradan 12. marta, u kojoj kaže: „Nikakve ustupke van Ustava Kosova mi nismo i ne možemo dati. To što je Nikolić izjavio je neistina i laž! A vi znate da oni (Srbi, prim. A.Đ.) vole da sopstvene poraze nazivaju pobedama, od Kosovskog boja, Rambujea, Kumanovskog sporazuma pa zaključno sa Miloševićevom izjavom da našu pobedu proglasi njihovom (srpskom, prim. A.Đ.)“. Voleo bih da verujem svom predsedniku, ali nije baronica Ešton došla na noge našem državnom vrhu, nego ide na noge Tačiju.

Kada najviša državna delegacija aminuje suspendovanje sopstvene države i njenih institucija, tu stvari naginju ipak Tačijevom gledanju na problem.

A sa kakvim pogledom na problem kreće u borbu za Kosovo naš državni vrh?

Pre nekoliko meseci, na skupštinskom zasedanju, premijer je polemisao sa jednim poslanikom sa severa Kosova, koji je ukazivao na pogubnost aktuelne politike vlade prema državnosti na Kosovu i u Metohiji, i koji je kritikovao premijera za neodgovornu izjavu o članstvu Kosova u UN. Tom prilikom, premijer je nekulturno nadmeno izgovorio jednu rečenicu od koje se mnogima na Kosovu digla kosa na glavi. Rekao je: „Pa šta vi mislite? Mislite da biste mogli opstati na Kosovu da nije Srbije?!“

Dakle, on ne smatra sebe delom tog naroda, nego se smatra davaocem slamke za disanje tamo nekom  narodu koji treba da opstane na Kosovu.

Opstati na Kosovu da nije Srbije je nemoguće i prirodno, kao što bi to bilo nemoguće i prirodno u Bačkoj ili Raškoj, iz prostog, ali uzvišenog razloga što Srbi imaju državu za koju se strašno mnogo stradalo, a koja se zove Srbija zahvaljujući ne meni i vama koji ovo čitate, nego zahvaljujući žrtvi mnogih Srba kroz vekove.

Dalje, premijer pominje ničim izazvan stolicu Kosova u UN! Nije to rekao neki konobar iz Borče, nego premijer jedne države koja je stvorena upravo tim milionskim žrtvama naših očeva. On time pokazuje da ne shvata šta je država. Time je po onoj narodnoj, „Pomeni slepcu devojku“ pospešio utoljavanje apetita mnogih. Možda bi mogao da se o tome posavetuje sa nekim predstavnikom Kurda, koji su i brojniji narod od nas, ali nemaju državu. A država je krov, zaštita za narod, pod kojim naravno mogu živeti i drugi ljudi, a mi taj krov imamo. Krnjenjem toga krova čitava kuća će se urušiti i propasti.

Konačan plan da se formira zajednica ili asocijacija (kako se u engleskom prevodu koji Priština prihvata, a što nije adekvatan prevod), koja se predstavlja crvenijom linijom od ranijih crvenijih linija, jeste sigurno implicitno priznavanje nezavisnosti Kosova. Položaj te asocijacije se uklapa u Ustav jednog dela Velike Albanije. Nakon toga ambivalentne premijerove izjave nemaju vrednost. Nakon toga, eksplicitno priznavanje nije ni potrebno. Nakon toga Srbija sebe isključuje iz bilo kakvog rešavanja sopstvenog gorućeg pitanja. Nakon toga srpske institucije će se same od sebe urušiti, pa ma koliko premijer sadašnji ili budući (zavisno od toga kako se budu rotirali) pomagao nama koji „tamo“ živimo. Time će sigurno Beograd biti suočen sa kolonama traktora, koje neće pustiti u grad da uznemirava „krug dvojke“ i njegov evropski put.

Vodeći šiptarski analitičari liberalne orijentacije ovih dana daju podršku „kosovskoj diplomatiji“. Saglasni su sa svime što se dešava u Briselu. Oni na prvo mesto stavljaju viznu liberalizaciju za građane Kosova. Oni i ne pomišljaju da bi Kosovo išta moglo popustiti.

Nekome se može učiniti da ja navijam za Tačija. Ne, ja navijam za Istinu, Srbiju, Metohiju i Kosovo. Sticajem okolnosti i ja i Tači vidimo šta srpska vlada čini, i to govorimo. Hteo ja da priznam ili ne, i meni i njemu je Kosovo pred očima i u srcu, svakome na svoj način. Sadašnje naše vođe su pred izbore držale mitinge ovde na Kosovu, zaklinjući se da ga neće izdati. Nakon izbora ih nema na Kosovu.

Evo 24. marta se navršava godišnjica strašnog zločina koji su nad nama učinili upravo oni bez kojih nemamo alternativu. Znatiželjan sam ko će od onih koji su pred izbore po Kosovu i po Metohiji držali mitinge smeti da pogleda u oči narodu. Obavestiću vas.

U međuvremenu, pored turskih i indijskih serija, Sutjeski i Neretve, ponovo dobijamo Velikog brata, a vraća se i Farma, tako da nam gubitak države lakše legne na srce.

Oprostite što vas uznemiravam!