Сваки је Србин „Радован“

Постоје вести које су више од вести. Оне се према значају могу протезати кроз читаве новине. Могу заузимати значајан простор у разним рубрикама: црној хроници, унутрашњој политици, економској политици... Међутим, по правилу оне се некако прикрију у мору бескорисних и затупљујућих информација, евентуално изазову спорадичне коментаре, а онда се забораве, иако су вансеријски трагичне.

Ми смо ушли у неолиберални капитализам недопустиво наивно, идеализујући га као неки систем који ће нас усрећити. Као да се не ради о нашој кожи, већ као да се ради о некој биоскопској пројекцији. Сећамо се сви дана када су петооктобарски бојовници укинули српско банкарство. Искусни банкари су са неверицом гледали на тај дивљачки чин, знајући да се тиме урушава читав наш привредни систем и знајући како ће се то одразити на све нас лично. Већина је била одушевљена доласком страних банака, јер су видели само фасаду, лепо дизајниране просторије и леп млади свет који у њима ради. А суштина  је остала сакривена, иако је она била кључна за пропадања државе, привреде и грађана. А та суштина је у ствари спознаја да смо ухваћени у лихварске канџе неолибералног капитализма, из којих се тешко може извући.

Једна таква новинска вест не заслужује да се тако лако заборави. Напротив, трагика догађаја који је предмет ове вести нас обавезује да се најозбиљније њоме позабавимо. Њоме се морају бавити и политичари, и економисти, и психолози и сви други који могу да помогну, јер се она не односи само на човека који је предмет ове вести, него на све нас, јер смо сви мање-више у истом положају, а разлика је само у томе како појединац реагује на животне ситуације.

Наиме, новине су јавиле да се у недељу 16. 6. 2013, у својој кући запалио Ваљевац Радован Ж. Несрећни човек се одлучио на тај очајнички чин јер није могао да плаћа кредит који је узео у банци, како би са супругом отворио продавницу у својој кући. Посао није ишао како је планирао због чега је отплата кредита постала немогућа, банка је активирала своје механизме: опомене,  жиранте, претње и сл. Отац сиротог човека се обесио пре извесног времена, супруга га напустила и одвела децу... Тешко је и замислити каквом је притиску био изложен, када се одлучио на тако суров корак.

Недавно смо били згрожени вешћу да су се на чин самоспаљивања одлучила и два Бугарина, дакле грађани пуноправне чланице ЕУ. Можда нам је тада Бугарска деловала удаљено, али ето и код нас очај добија невиђене размере.

Смрт једног човека, ма како сурова била, можда не би завређивала толику пажњу да мотив због кога се одлучио на чин самоспаљивања, код нас није опште место. Не можемо да се сетимо никога из нашег окружења ко није у дуговима. Ако не у банкарским, онда дефинитивно у неким другим. Или су незапослени па се „чешају“ уз родитеље и пријатеље, или дугују за неплаћену струју, воду, телефон... Шта год било, нимало није пријатно.

Све би то било другачије да су економске прилике у Србији другачије. Да је запосленост у порасту; да је привредни раст велики; да су услови пословања стабилни, да су трошкови пословања разумни; да је домаћа валута стабилна и да камате на кредите нису зеленашке.

Међутим, ствар стоји много другачије: све је мање запослених; привреда је у драстичном паду, ма колико је режимска статистика шминкала; пословање малих и средњих предузећа је онемогућено;  порези су енормни, а нарочито се „гуле“ они који успешно послују; стабилност динара није никада извесна...

Замислите особу која је узела стамбени кредит пре 5 година, и која је тада имала плату од 50.000 динара. Рата кредита од 300 евра је износила око 23.000 динара. Данас та иста особа, уколико има среће да је и даље запослена има плату од можда 55.000, али је рата кредита од тих 300 евра данас преко 35.000 динара. Камата није промењена, али је рата захваљујући депресијацији динара порасла 65%. А шта ако је у међувремену та особа остала без посла? Хоће ли банка бити милосрдна? Хоће ли особу држава заштити? Ако не држава, ко ће?

Ствар са другим дуговањима грађана такође није нимало ружичаста. Рачуни за неплаћене комуналије су такође велики. У Београду за основне рачуне (инфостан, струја, телефон, телевизијска претплата, кабловска ТВ, интернет...)  треба издвојити у просеку  200 евра месечно. Већина је стављена пред дилему: струја или храна? Са просечном платом од 330 евра се не може и једно и друго. Природно је да се опредељују за храну. А онда дугови расту, и затвара се зачарани круг. Још кад под притиском  ЕУ Србија буде распродала јавна предузећа, као што су Телеком и ЕПС, све ће бити много горе.

Да ствар буде гора, држава фантастично добро подржава повериоце; било да су то банке, јавна предузећа, или пак она сама, без иоле обзира да ли су дугови грађана последица зеленашења тих истих поверилаца, или просто недисциплине грађана. Организовани су читави тимови утеривача дугова, које финије називамо извршитељима. Активиран је и систем тзв. „затезних камата“, то јест камата које прогресивно расту, тако да камата врло брзо превазилази главницу, а тиме и укупан дуг се увећава на класично зеленашки начин.

Заплена ствари је само једна од мера којом утеривачи прете, и коју спроводе. Могу вам запленити аутомобил, машину којом производите нешто, или било шта што процене. Могу без последица да узнемиравају ваше рођаке, пријатеље у циљу вршења притиска. У последње време расте и број заплењених некретнина. Ово временом полако добија замајац  тако да се у врло блиској будућности услед заплене може очекивати велики пораст броја бескућника.

Са друге стране, грађани који дугују, а нарочито они који дугују из морално и економски оправданих разлога, не могу очекивати ама баш никакву заштиту, већ само притисак. Последице тих притисака су страшне и доводе до психолошких, социолошких, здравствених, породичних и многих других траума. Људи различито реагују на притиске, али се свакако нико њима не радује.  

Овим притисцима, а узимајући у обзир и друге, да тако кажемо – нормалне, притиске које живот носи, драстично се нарушава опште благостање нације. Фрустрације доводе до дугорочно несагледивих последица. Једна од  жртава оваквог система је свакако покојни Радован Ж., али потенцијално таквих жртава нажалост има на хиљаде. Свуд око нас можемо прпознати понеког Радована, само што не можемо прецизно знати дан и начин његове егзекуције.