Репресија депресије, саобраћајци и(ли) хајдуци

Не знам да ли је неко приметио, али возачи свакако јесу, да је у Београду у последња 3-4 месеца енормно повећан број саобраћајаца на улицама. У први мах мислило се да у Београд стиже нека важна личност, попут Ангеле Меркел, па се предузимају ванредне мере. Међутим пошто су се на раскрсницама распоредили голобради младићи у униформама саобраћајаца и са бележницама у које су ревносно уписивали и кажњавали возаче који су на пример заборавили да упале фарове, вежу појас ташти на задњем седишту и сл.  

Младост ових новопечених чувара реда, који су тек научили да бришу надимак свог министра, нагнало је Београђане да им надену адекватну титулу «лепиоци плаката», алудирајући ваљда на стручну спрему коју су стекли за обављање врло одговорне дужности.

Замислите сада једног хирурга, којег ћемо овом приликом назвати Особа А, који се након вишесатне операције којом је спасао нечији живот, који се враћа својим «голфом 3» у топло породично гнездо, у коме се крчка на пример купус са «свињаријама», у коме га чекају деца са свежим школским петицама, и жена која га чека са пуно љубави. Особа «А» може бити и било која особа која се топлом породичном гнезду враћа након успешног а врло напорног дана.

Замислите затим младог момка на раскрсници, који је тек научио да обрише... (а то смо већ рекли), који је обучен у униформу саобраћајца, након што је зимус лепио плакате, а кога овом приликом можемо назвати: Особа «Б».

Особа Б, на семафору зауставља особу А, која је тек прошла кроз зелено, уредно везана појасем и са упаљеним фаровима, а без таште на задњем седишту. Дијалог:

Б: Молим Вас Вашу личну карту, возачку и саобраћајну дозволу!

А: Изволите. А шта је разлог заустављања?

Б. Молим!?

А: Шта је разлог због чега сте ме зауставили? Зашто сте ме зауставили?

Б: (брецнувши се) Па ја сам саобраћајац! Контролишем саобраћај.

А: То видим, али због чега сте ме зауставили?

Б: Хм, телефонирали сте у вожњи.

А: А не. Сигурно нисам, и не радим то у вожњи. Ево Вам погледајте шта на мом телефону пише: последњи разговор је обављен пре сат и по.

Б: («званично») Немам ја ништа са Вашим телефоном.

А: (прелази на per tu) Слушај, момак, ако ти немаш ништа, ја из ових стопа идем у твоју команду са овим истим телефоном, па ће твоји претпостављени морати са њим нешто да имају.

Б: (самоуверено попуњавајући образац за кажњавање) Ништа ја не знам, казна је 2.500!     Уосталом имате и други телефон, видео сам када сте га бацили на сувозачево седиште.

А: (показујући инкриминисани предмет) Ово на сувозачевом седишту је даљински од ТВ-а. Уосталом, напиши шта имаш, али обавезно упиши свој број.

Б: Који број?

А: Па сигурно не телефона него службени број. Морам да те пријавим командиру.

Б: (враћајући документа) Па добро нек Вам буде овај пут (Sic!).

Након још пар упућених поука особи Б (о разлици у годинама и образовању), особа А након бурног дана одлази кући.

Е сад, саобраћајац представља државу. Држава лажно оптужује грађанина, и на основу лажне оптужбе жели да глоби грађанина. Грађанин се супротставља и држава му опрашта грех који није учинио. Великодушно, нема шта.

Шта је овде интересантно? Интересантно је то што ставом: Ја сам саобраћајац и не морам да образложим грађанину, макар био и најисправнији свој атак на њега, јер је довољно што сам саобраћајац па могу и да лажем, држава не разуме да тиме утиче на приватност грађанина, а чега је било у недавној прошлости, и за шта смо мислили да се неће повратити. Тога у Европи којој безусловно стремимо нема. То је тамо незамисливо, а било је и код нас до пре пар година.

Овај јуноша у униформи ово није могаo урадити сам, већ му је неко то наложио. Штавише, „напујдан“ је да што већим бројем казни којима ће пунити државни буџет из кога треба да прими плату. 

Ово неодољиво личи на објаву својеврсног рата државе против грађана како би „пунила буџет“. За кога? За грађане које пљачка, или за своје одабране представнике?   

Мало се о томе говори, али све је већи број грађана који не желе или не могу да плаћају глобу, и уместо тога се опредељују да казну намире боравком у затвору. Само у Новом Саду у овом тренутку око 150 грађана издржава затворску казну од 5-6 дана, јер немају или неће да плате глобу која им се на овај начин намеће.

Чак се и један Новосађанин у 9. деценији живота определио за затвор, када му је саобраћајац неоправдано написао казну због преласка улице ван пешачког прелаза, иако је прелаз био удаљен више од 100 метара од инкриминисаног места. Има деда пара, али има и понос.

То уверење: “Ја сам саобраћајац и ја сам бог, и не треба више ништа да објашњавам “ је чак и најбенигније у односу на „богове“ које је режим инсталирао како би грађанима показао чији су „њихови новци“, покретна и непокретна имовина.

Живимо у времену, а по свему судећи још дуго ћемо тако живети, када се множе институције које одузимају сиромашнима и додељују домаћим и страним богаташима, и да занемаримо на овом месту банке, као наше највеће дерикоже.

На пример: држава је приватним извршитељима препустила ингеренције судова чак и додајући им овлашћења у наплати евентуалних потраживања. Приватни извршитељи без претходног права на одбрану евентуалног дужника, могу на огласној табли да истакну решење о коме, као ни о огласној табли, евентуални дужник нема појма, и да то решење постане правоснажно. Приватни извршитељи не признају пресумпцију невиности. За њих смо сви криви док не докажемо да смо невини. На пример да смо рачуне можда платили, а да је погрешило предузеће које нас је предало извршитељу. Таквих је примера много.

Тако аналогно горњем примеру на врата Особе „А“, може закуцати особа „В“ (извршитељ) и хоп, остаде особа „А“ без компјутера у коме похрањује важне податке. Или не дај Боже Особа „Г“ која Особи „А“ саопштава да је његов/њен стан управо купила од Особе „В“, јер Особа „А“ није пратила информације на огласној табли Суда у Сурдулици, те на исте није одговорила, па је решење постало извршно.

Ако не најдрастичнији, онда свакако најпоганији изум режима су особе „Д“ (нотари-бележници). Не толико по драстичности отимања попут особа „В и Г“. Особе „Д“ Вам не могу однети фрижидер на леђима али вам га могу однети у џепу. Наиме угледајући се на већину европских земаља, и код нас је уведена институција нотара, која преузима неке ингеренције судова.

Међутим, избор нотара је врло дискутабилан, а цене услуга које пружају су вишеструко веће од оних које су примењивали регуларни судови. И то није све. Питање је како се нотари одређују, и ко их акредитује? Како сада изгледа, а што не мора бити истина, али је веома могуће, је да су нотари једноставно особе које је режим овластио да буду богати. Нотари се одређују за одређене регионе и општине. Дакле један нотар је одређен за општину Звездара на пример. Нема ту конкуренције, понуде и потражње. Ево ти једно јаје, па бирај! На основу чега?

То се не зна, али у овако дубоко корумпираној земљи следећи сценарио је врло могућ и вероватан: Ја одредим Жику, Лазу, Перу и Мику да буду нотари у одређеној општини. Пређашње судске таксе су за њих довољне, али где сам ту ја као бог и батина? Стога сва четворица повећавају таксе за 50 ИМТ процената (ИМТ=Има ли Мене Ту? прим. аут.). И тако добијамо уместо скупих судских такси, још скупље нотарске таксе.

Како је и зашто сва ова отимачина могућа? У нормалним земљама и у нормалним народима, она није могућа. Али ми смо анестезиран народ. Нас ништа не дотиче. Ми смо народ у дубокој депресији.

Режим мисли да ће уз помоћ наше депресије, изаћи из рецесије, јер ћемо му ћутке предавати наше ресурсе. За сада је у праву. Али шта ако неким чудом ми изађемо из депресије и прогледамо? А то је врло могуће када схватимо да магични Али-бабин узвик богаћења: „Сезаме отвори се“ , исто као и „Ја сам саобраћајац (нотар, извршитељ, министар...) припада бајкама.

Пробудимо се из бајке, погледајмо реалност. Супротставимо се. Угледајмо се на Особу „А“. Ипак ми нисмо Али-бабина пећина. Наше је благо исцрпно, и то врло лако.