Sto godina pod Damoklovim mačem

Modernim jezikom rečeno, Damoklo je bio poltrončina na dvoru Dioniosija I (4. vek pre Hrista), i na neki način njegova večita opozicija. Često je zajedljivo spočitavao gazdi Dionisiju uživanje u vlasti. Izazvan Damoklovom zajedljivošću, Dionisije mu omogući kraljevanje na jedan dan, i usred kraljevske večere, Damoklo primeti nad glavom mač okačen o konjsku strunu. Ovime je Dionisije želeo da mu dočara rizik vladanja. Od tada Damoklov mač predstavlja simbol latentne, ali ozbiljne opasnosti.

Setismo se, kako to nama i dolikuje u minut do dvanaest, da se ovih dana navršava 100 godina od oslobođenja Stare Srbije viševekovnog turskog ropstva. Mnogi su životi položeni na oltar otadžbine, radi ovog uzvišenog cilja. No, kako nisam istoričar, a kako se srpski istoričari (čast izuzecima) i nisu pretrgli u proučavanju ovog, možda najznačajnijeg momenta u celokupnoj našoj istoriji, i kako su odmah nakon tog momenta nastupili tragični događaji po naš narod, neretko uz gubitke miliona duša, a povremeno i uz gubitak same države, pokušaću sa pozicije laika 21. veka da sagledam gde se mi danas nalazimo. Da vidimo gde su i da li su dostojni, potomci đenerala Bože Jankovića, Stepe Stepanovića, Mihaila Živkovića, kralja Petra...

Ovih dana, vek nakon sticanja slobode, u nekim medijima, kako se to moderno kaže „iz regiona“, pojavile su se neke izjave, koje nisu privukle pažnju naše javnosti, a taman posla na primer našeg MIP-a, a prilično su interesantne. Pojavile su se dan za danom i to ovim redom:

Vest prva: 9. oktobar: Salji Beriša, predsednik albanske vlade, prima delegaciju Maroka i moli Marokance da priznaju tzv. "republiku Kosovo", što bi ohrabrilo i druge arapske zemlje.

Vest druga: 10. oktobar: turski premijer, Redžep Tajip Erdogan izjavljuje da su interesi Bošnjaka interesi Turske. O Bosni koju mu je Alija ostavio u amanet je govorio nešto ranije.

Vest treća: 11. oktobar: Kao višnja na torti, dok ovo pišem predsednik DPS, a dok ovo čitamo verovatno već i po n-ti put predsednik ili premijer Crne Gore, šta god, Milo Đukanović, optužuje crnogorsku opoziciju da se ni manje ni više nego zalaže „za Veliku Srbiju“!

Samo ova tri dana, i samo ove tri kratke novinske vesti su dovoljne da bez preteranog angažmana poznavalaca istorije Srba shvatimo u kakvim se istorijskim dubinama nalazimo, samo 100 godina od izlaska iz vekovnog ropstva. Samo ove tri novinske vesti su dovoljne da se ne mora elaborirati: ni albanska golgota, ni Kajmakčalan, ni Konkordatska kriza, ni građanski rat 1941-45, ni Šumarice, Jasenovac ili Sremski front, ni predaja vekovne države u ruke bravara bez rodoslova, ni naseljavanje stotina hiljada novih sugrađana sa albanskih gudura, ni eliminisanje srpske inteligencije i pismenosti, ni institucionalno parčanje Srbije, ni Vukovar, ni Knin, ni Sarajevo, ni Klečka, ni Žute kuće, ni insajderi, ni autsajderi, a da bismo jasno mogli shvatiti sopstveni poražavajući položaj.

Skoro svakodnevno, a neretko i više puta dnevno, sa raznih meridijana nam stižu packe, da smo ovakvi ili onakvi, ali uglavnom da smo ekstremno loši. Sa druge strane, sve ono što se nama zamera, našim komšijama se obilato toleriše, ohrabruje, dozvoljava, finansira, omogućava, i to neretko sa simpatijama. Sa raznih meridijana, ali bogami i sve više i češće i od naših istaknutih mislilaca, profesora, pa čak i institucija koje finansira država. Takvih je primera mnogo, za ovako kratak tekst.

Zamislite kada bismo prvu navedenu vest obrnuli, pa da se na primer premijer Srbije Ivica Dačić sastao sa ambasadorom Rusije u Beogradu i zatražio da Rusija prizna Republiku Srpsku, što bi za sobom povuklo priznanja zemalja bliskih Rusiji. Pa nas bi zapalili! Kada to Tirana radi, to jest lobira za priznavanje okupiranog dela Srbije kao međunarodno priznate države, e to je u redu, u skladu sa međunarodnim pravilima, i nikoga ne ugrožava.

Pita li se iko: ako se tzv. "republika Kosovo" predstavlja nezavisnom, i to bez nadgledanja i kontrole primene međunarodnih standarda, od strane bilo koje međunarodne organizacije, zbog čega za nju kao takvu, lobira premijer jedne njoj susedne zemlje? Od kad je to dozvoljeno u međunarodnim odnosima?

Odgovor je prost: ovde se samo radi o još jednoj fazi u stvaranju, ne kako se to pogrešno kaže još jedne albanske države na Balkanu, nego o stvaranju jedne velike albanske države u balkanskim okvirima, koja se može a i ne mora zvati Velika Albanija, ali to je to. I to je danas toliko očigledno, da i oni koji se prave da ne vide ne smeju sebe da pogledaju u ogledalu, jer niko ne voli da gleda lažova.

To je, ponavljam, tako očigledno kao onaj duhoviti izraz induktivnog rezonovanja: „If it looks like a duck, swims like a duck, and quacks like a duck, then it probably is a duck“ (Ako izgleda kao patka, pliva kao patka, i kvače kao patka, onda je to verovatno patka). Ako na Balkanu, i to ne u Rumuniji, nego baš u našoj kući vidimo da se država naseljena isključivo Albancima, institucionalno širi krajevima koji su naseljeni ili će biti naseljeni isključivo Albancima, i ako oni tu teritoriju nazivaju Velikom Albanijom, onda to mora da je Velika Albanija.

Vidimo li mi to? Biću do kraja iskren: ne verujem! Mi se neprestano gađamo eufemizmima, nebuloznim idejama, političkim pejzažima u magli, i mnogim kvazimudrovanjima (kojih je odvratno i sećati se, poput: „više od ovoga a manje od onoga“, standarda pre statusa, statusa pre standarda, standarda pre standarda i sl.), a koje nam se bez ostatka serviraju iz Vašingtona, Berlina i Brisela, a ne iz Tirane, koja je kako se ispostavlja samo korisnik dobrih usluga. Čime je Tirana zaslužila takav položaj miljenika nosilaca svetke moći, još uvek je zagonetka. Ali i ona kao i svaka zagonetka se može odgonetnuti, samo ako se odgoneta. A to se ne radi. Barem mi to ne radimo.

Umesto toga lakše nam je da se zamajavamo „pregovorima sa Prištinom“, podelama nedeljivog, deljenjima nepodeljenog i tako u beskraj, postajući i Tirani i međunarodnim moćnicima sve smešniji, saveznicima sve čudniji, a sopstvenim potomcima sve veći neprijatelji. U međuvremenu, Velika Albanija se zaokružuje po svim osnovama, pred našim očima, postajući veoma ozbiljan činilac balkanskog mozaika, i uz to vrlo nenaklonjen Srbiji i Srbima.

Druga citirana vest uvodi u našu priču američkog izvođača radova u regionu – Tursku. Turska danas ima na Kosovu nakon Nemačke najbrojniju vojsku. Ona obučava i snabdeva buduće oružane snage Velike Albanije, stacionirane na okupiranom delu Srbije, koji sebe naziva Republikom Kosovo, a suštinski je upravo samo deo te, u balkanskim merilima velike države. Izjave turskog premijera da mu je Bosna ostavljena u amanet, a posebno ova da su interesi Bošnjaka i turski interesi, nipošto nije smela proći nezapaženo u našim, a i u stranim diplomatskim krugovima. Jer ima Bošnjaka i u Srbiji, pa se nešto možemo zapitati: ako Turska obučava i naoružava vojsku Velike Albanije, da li to radi iz hobija, ili iz interesa? Ako je ovo drugo u pitanju, kakav je tu interes naših Bošnjaka? Nisam čuo da se iko od njih (a ima ih i na odgovornim mestima u našoj vlasti) ogradio od Erdoganove izjave. A Erdogan nije „veverica“.To je premijer najmoćnije balkanske države, i nije moguće da jedna tako ozbiljna izjava od jedne tako ozbiljne figure Balkana, prođe nezapaženo u našim političkim krugovima.

Ne kažem slučajno, „kao višnja na torti“ pojavljuje se i Đukanović sa pin kodom „Velika Srbija“, kojim se zadobijaju simpatije (a i novac) sa zapada, a o Turskoj i Velikoj Albaniji da ne govorimo. U svoj buri HH, a bogami zagazismo i dublje u HHI vek a bura ne prestaje, jedino čega nikada nije bilo, to je Velika Srbija. Čak je i Velika Albanija postojala neko vreme (1941-43), pa i Velika Bugarska, ali nikada nije bilo Velike Srbije!!? Kako to da svi, pa i Milo vide onoga čega nema, a niko ne vidi ono što je očigledno, a to je Velika Albanija. Ne ulazim u to, kakav je interes Crne Gore da u susedstvu ima jednu Veliku Albaniju, sa 7 miliona stanovnika, sa podrškom Turske koja, po Erdoganu, ima iste ciljeve sa Bošnjacima. Oni su izabrali svoj pravac, po n-ti put biraju isto rukovodstvo, i to treba poštovati. Ali koji je razlog da Crna Gora (a sviđalo se to nama ili ne, Đukanović jeste personifikacija današnje Crne Gore) spočitava Srbima nešto čega nema? Velike Srbije nema i nije je ni bilo. Razlog može biti samo jedan: stavljanje u službu nečega što je bilo, i čega ima, a to je Velika Albanija.

Eto tako draga braćo, nakon 100 godina međusobnih trvenja: četnika i partizana, „prečana“ i „gedža“„titoista“ i „staljinista“, „miloševićevaca“ i „draškovićevaca“ , „rusofila“ i „rusofoba“, „prve“ i „druge“ Srbije, smo tu gde smo. Od toliko trvenja, došli smo do stanja kada gubimo identitet koji smo imali milenijumima, gubimo državu koju smo imali vekovima, a za uzvrat dobijamo komšiluk kome baš ovakvo naše stanje odgovara. Naravno, neko će reći da stvar nije tragična, jer se sa susedima može i lepo živeti. Potpuno se slažem, ali to u najboljem slučaju važi u vreme mira. U vreme rata, kada se drastično i rapidno gube ljudski i materijalni resursi, veoma je važno ko vam je u susedstvu, i u kakvom ste položaju prema susedima. To se nikako ne sme zaboraviti ako se želi sačuvati država. A nama je valjda jasno, da Srba nema tamo gde nema srpske države.

Budimo iskreni, nismo mi svesni kakvo su nam blago ostavili naši preci, pa i oni iz 1912. Mnogobrojni naši „dušebrižnici“ su od nas stvorili nekakve autistične Srbe, Srbe koji ne učestvuju aktivno ni u svom ni u životu države, Srbe koji čitav vek sede pod Damoklovim mačem, a struna kao i svaka struna će jednoga dana pući. Srbe koji se ponašaju po onoj narodnoj: Vuk magarcu sapi jede, a on misli da sanja. Srbe koji se sete da su Srbi jedino kad im Hrvati zaplene jahtu.