Шта раде и зашто ћуте Универзитет и студенти - и зашто је иницијатива "Не да(ви)мо Београд" важна

"Зашто студенти ћуте" или "Шта раде наши студенти" били су наслови који су се појављивали на ударним местима у студентској штампи крајем маја 1968. године. Неколико дана касније, 2. јуна исте године, дошло је до највећих студентских демонстрација које су имале велики утицај на политичке односе у социјалистичкој Југославији. У исто време се у не само у Европи и САД одвијала масовна побуна студената и настајао је изузетно снажан студентски покрет чији домети и историјски значај се проучавају и оцењују и данас. Студентски покрет је те 1968. године означио настанак нове ере у области политике, социјалних и друштвених односа, али и сфери културе и уметности али и новог приступа свакодневном животу.

Улога студентских покрета у време владавине режима Слободана Милошевића била је од пресудне важности у борби против његовог ауторитарног режима.

У нашим данашњим политичким и друштвеним условима готово је незамисливо да је могућ настанак сличног студентског покрета. Али то не значи да и сада друштвени покрети нису окренути пре свега против политичке олигархије и успостављеног политичког система у коме нема места за спонтане и креативне друштвене иницијативе. Тако јасно изражен антисистемски став и тражење нових облика политичког и друштвеног деловања и у нашем времену добија све више на значају. Отвара се простор за департизацију друштвеног и политичког деловања.

Зато се и јављају покушаји и настојања да се у оквиру друштвених покрета и различитих грађанских иницијатива изнађу нови облици друштвеног деловања као одговор на окоштале и устаљене облике свеприсутног олигархијско- ауторитарноог начина владавине у коме нема места и простора за политичке изазове, нове креативне људе и нову политичку генерацију. Године 1968. студенти Београдског универзитета дали су јасан одговор на питање "Шта раде" и "Зашто ћуте студенти".

Није се десило ништа ново, јер то је готово правило у великим историјским догађањима, људи постају оличење онога против чега су се жестоко борили и усвајају правила која су тако силовито оспоравали. 

Њихов одговор је био јуриш на небо и то је могла учинити само генерација која је веровала у идеале социјалне правде, једнакости и слободе. Нема потребе идеализовати ову изузетну генерацију јер је и она доживела испуњење својих идеала и великом делом постала водећи део етаблираног друштвеног и политичког система. Није се десило ништа ново, јер то је готово правило у великим историјским догађањима, људи постају оличење онога против чега су се жестоко борили и усвајају правила која су тако силовито оспоравали. 

Улога студентских покрета у време владавине режима Слободана Милошевића била је од пресудне важности у борби против његовог ауторитарног режима. Они су били она основна снага која је била способна да динамизује и одржи виталност и истрајност грађанских протеста који су и били главна полуга у детронизацији једног превазиђеног и недемократског система. Сведоци смо да након "Отпора" и упорне борбе против Милошевићевог режима, практично осим неколико протеста везаних за положај студената и њихова студентска права и не постоје више ни обриси студентског покрета.

Након 5. октобра 2000. године дошло је до дезангажовања и практичног нестанка студентског покрета, а водећу улогу су преузеле политичке партије које су следећи своје страначке интересе изневериле и обесмислиле основне идеје и начела за које су се залагали грађани учествујући у догађајима од 5. октобра 2000. године. Зато је сада и дошло до ситуације у којој су опозиционе политичке парије на маргини ових друштвених покрета пуштене само као посматрачи без икаквог изгледа да могу да на свој познати начин политизују ове грађанске протесте. И у томе и јесте њихова највећа снага и друштвени значај у покушају да се политика као људска делатност врати свом изворном значењу - одбрани општег добра и општег интереса.

Посматрајући окупљања грађана око иницијативе "Не да(ви)мо Београд" наметнуло се изнова питање не само зашто ћуте студенти и шта они раде, већ суштинска дилема зашто се не оглашавају Београдски универзитет, уметничка и струковна удружења, истакнути уметници и интелектуалци када се дешава грубо кршење елементарних принципа правне државе, суспендује правни поредак и угрожавају се основна људска права.

Када се покрене иницијатива грађана која брани и заступа одбрану темељних демократских принципа и начело владавине права, онда се то у исто време јавља и као највећи изазов за нашу интелектуалну заједницу, а посебно за Београдски универзитет. 

Најупечатљивији пример како треба да реагује човек који се бори за достојанство људске речи и интелектуалног позива је иступање академика Љубомира Симовића. “С највећом пажњом пратим, читам и скупљам све што о том пројекту пишу, пре свега архитекте и урбанисти, али и оно што о њему, из свог угла, говоре економисти и правници. Њихови аргументи против овог пројекта су не само убедљиви, него и алармантни. Они указују на његове архитектонске и урбанистичке недостатке, указују на пропусте у уговору са Емиратима, на подређени положај у који Србију, у односу с Емиратима, ставља тај уговор. Чак упозоравају да је тим уговором пројекту Београд на води обезбеђена екстериторијалност, и да је он тим уговором практично изует из законодавства Србије. Српска академија наука и уметности оспорава тај пројекат, Академија архитеката Србије захтева и понавља захтев да се уговор о том пројекту раскине. Али они који су тај уговор потписали игноришу и архитекте и економисте и правнике и њихове аргументе, као што су игнорисали и Устав и законе земље којом владају. Као што игноришу и дух и идентитет Београда. У расправи с онима који не знају шта све не знају аргументи вам нису од какве кориси. Они једино упиру очи у свог Инвеститора, и немају другог бога осим њега. Напредњачке масе су пред Скупштином носиле транспаренте на којима је писало – Вучићу све их ухапси - ухапси све компетентне да би некомпетентни могли мирно да реализују своје уговоре.“

Вероватно ће академик Љубомир Симовић, велики српски песник, ускоро бити сврстан у стране плаћенике који желе да изазову хаос и насилно свргавање напредњачке власти. Али он само пледира на поштовање законитости, уставности и компетентности, а то је изгледа највећи проблем ове власти која не преза од кршења елементарних демократских и цивилизацијских принципа јер једино тако може да по сваку цену реализује своје епохалне градитељске подухвате без обзира на озбиљне примедбе које су дате из најкомпетентнијих научних и стручних кругова.

Није случајно што владајући систем и његов пропагандни апарат чине све да дезавуишу грађанску иницијативу "Не да(ви)мо Београд", ширећи атмосферу страха користећи политикантске флоскуле апологетских и поданичких тзв. политичких аналитичара да се ради о покушају државног удара и ширења нестабилности и хаоса. То су представници оног истог режима који се непрестано позивају на већинску вољу народа и тријумфалну изборну победу, али проблем је у томе што у њиховом схватању политике све што није под њиховом непосредном и потпуном контролом представља провокацију и тежњу да се угрози њихова апсолутна власт. Историјско искуство показује да ниједан друштвени покрет не може да добије потребан замах и снагу ако у његовој матици нису млади људи.

Када се покрене иницијатива грађана која брани и заступа одбрану темељних демократских принципа и начело владавине права, онда се то у исто време јавља и као највећи изазов за нашу интелектуалну заједницу, а посебно за Београдски универзитет. Јер постоје времена када је на испиту пре свега интелектуално поштење и морални интегритет сваког човека који претендује да буде део интелектуалне заједнице. То је време када је свако ћутање представљало у ствари негирање основног позива сваког човека који држи до свог професионалног, интелектуалног и моралног интегритета.

Можда се сада јављају услови за стварање студентског покрета који би баштинио и носио идеале нове генерације и на тај начин артикулисао њихов нови политички сензибилитет и однос према најзначајнијим питањима везаним за одбрану најбитнијих демократских и цивилизацијских начела, која су сада под снажним ударом ауторитарне власти.

Дефицит студентског покрета покушале су да надоместе омладинске организације етаблираних политичких странака, али оне нису донеле ништа ново осим што служе за регрутовање клонираних партијских функционера и као део послушне партијске машинерије у унутарстраначким обрачунима и изборима. Они до сада нису донели ништа ново и креативно у функционисању постојећег партијског система, у коме се разара и дезавуише свака иницијатива која се уздиже изнад олигархијског начина деловања.

Зато се и грађанска иницијатива "Не да(ви)мо Београд" јавља као јединствена прилика да се превазиђе постојећа политичка пасивизација, разочарање, осећање немоћи да се ништа не може променити и изнова артикулише нова друштвена енергија, која ће бити снажна брана сваком покушају да се успостави ауторитарни режим, који тежи томе да у својој бахатости осионости поништава темељне принципе владавине права и поштовања људских права.