Србија на Ивици

Изборна ноћ 11. маја обележена је слављем присталица Демократске странке и њене коалиције. Заставе, трубачи, ватромет. Нешто преко четири милиона бирача одлучило је да највећи изборни плен припадне Коалицији За европску Србију – Борис Тадић – преко милион и по гласова (видети табелу) и 102 мандата (од тога ће Г17 плус имати 25, СПО и СДП по четири, а "лигаши" Ненада Чанка три), Српска радикална странка, с бројем гласова мало већим него прошли пут, има 78 мандата; Демократска странка Србије – Нова Србија – Војислав Коштуница 31 мандат (од тога девет припада Илићевој Новој Србији), Коалиција Социјалистичка партија Србије – Партија уједињених пензионера – Јединствена Србија добија 20 мандата, од тога ПУПС има пет, а Палмин ЈС три; Либерално демократска партија добија 13 мандата; Мађарска коалиција – Иштван Пастор освојила је четири; Бошњачка листа за европски Санџак – др Сулејман Угљанин два мандата и Коалиција Албанаца Прешевске долине добила је један мандат.

Два су утиска доминирала те вечери: прво, чињеница да је Тадићева коалиција сакупила 24 мандата више од радикала, а истраживачи јавног мњења су у прогнозама давали малу предност радикалима, интерпретирана је као тријумф проевропског расположења у Србији; друго, чињеница да је Социјалистичка партија повећала резултат и са својом коалицијом освојила 20 мандата довела је до тога да се о њима више не говори као о реликту прошлости, већ као о партији која, цела или у деловима, одлучује резултат ових избора, која је, другим речима, добила златну акцију.

Коштуничини народњаци су пали са 47 на 30 мандата, колико су им истраживачи јавног мњења и прогнозирали и једино код њих погодили, а демократе су и ту промену књижиле као победу европске идеје у Србији. Народњаци су, судећи по једној Илићевој опклади, рачунали на нешто више (око 17 одсто), али се не види да би то битно променило њихову постизборну тежину, која је мања него на претходним изборима, али није сасвим занемарљива.

Тадић је на крају изборне вечери поручио да испуњава изборно обећање да Коштуница више неће бити премијер, да ће предложити кандидата из Демократске странке, која је морални победник избора. Поручивао је тим партијама да се не играју народном вољом, пошто је она потврђена два пута заредом, на председничким изборима и сада најбољим изборним резултатом. Наговестио је и да ће демократским средствима бити спречено формирање коалиције која би поништила његову победу и већинско проевропско опредељење бирача.

Радикали, не баш расположени у изборној ноћи, не дају се фасцинирати и одмах питају Тадића зашто се најбољег изборног резултата није сетио прошли пут, кад су они били појединачно најјача странка. Враћају Тадића на бројање до 250, када Николић исте вечери одговара да се ни Тадић, као председник, не игра народном вољом, пошто за већину треба 126 посланика, а председник не може игнорисати онога ко такву већину сакупи. Радикали (Вучић) сутрадан су јавно прерачунавали да победа Демократске странке, кад се одбију Динкићеви, Драшковићеви, Љајићеви и Чанкови мандати, и није толика колико се гласачима демократама чинило у изборној ноћи (ДС је 2007. с Љајићем имао 64 мандата, сада сам има 66).

НЕПРЕМОСТИВО: Непосредно пошто је објављена ЦеСИД-ова процена изборних резултата, уследила је и Коштуничина изјава да су разлике између ДСС-а и ДС-а постале непремостиве, чиме је отпала и она мала могућност обнове коалиције Тадић–Коштуница која би имала већину од 132 мандата (у досадашњој влади ДС, Г17 и народњаци имали су 130).

ДСС и ДС су се раздвајали (2002–2007), а њихова коалиција из 2007. није успела. Можда је њихов садашњи разлаз далекосежнији јер некако обележава свечани завршетак октобарских радова. Сада обе стране траже савезнике преко постоктобарске црвене линије која престаје да постоји и успоставља се нова – између две демократске странке.

Коштуница и Николић су већ у понедељак преговарали о коалицији, а већ у уторак делегације коалиције Демократске странке Србије и Нове Србије и Српске радикалне странке, које су предводили Коштуница и Николић, усагласиле су предлог споразума о карактеру и програмским циљевима, како су је назвали, нове националне владе Србије. Портпарол ДСС-а Младеновић изјављује да је договорено и да Александар Вучић закаже и консултације око формирања градске власти у Београду. Није још разговарано о детаљима везаним за ту владу, а не саопштавају се ни детаљи програмског споразума. Николић само изјављује да се не доводи у сумњу да је Србија за Европску унију, али уз основни услов да је Косово и Метохија саставни део Србије.

Николић прецизира да је постигнут и договор да се позове и коалиција окупљена око СПС-а, да би се видело да ли се социјалисти слажу с тим принципима. Социјалисти су од недеље увече најављивали да ће прво разговарати с Коштуницом, због добрих односа успостављених с њим у току прошлог мандата, када су подржавали мањинску владу. Позивали су (Обрадовић) медије и аналитичаре да слушају шта они говоре. Чудили су се како ови то не чују или како им не верују.

Социјалиста Дачић (Ивица из наслова) изјављује у уторак да СПС неће водити никакве разговоре о стварању парламентарне већине који нису јавни, да жели да се све одвија пред очима грађана Србије, зато што сматра да овде не треба да буде реч о политичкој трговини, већ о принципијелним ставовима и политици коју треба да води будућа Влада Србије. Каже да се кључни ставови СПС-а односе на заштиту националних и државних интереса, очување Косова и Метохије у оквиру Србије, очување Републике Српске и Дејтонског споразума, наставак европских интеграција, уз очување државног јединства и суверенитета Србије. Посебно помиње социјалну реформу.

Више медија је у понедељак нагађало о томе да социјалисти, а нарочито Драган Марковић Палма, па и Кркобабић из ПУПС-а нагињу коалицији с демократама.

Коалиција радикала, социјалиста, народњака и Угљанина, с којим се с те стране најављују преговори, могла би имати 130 мандата, а без Угљанина, који на то још није реаговао, 128. То је једина опција на коју сада игра Коштуница, који најављује да ће ако ти преговори не доведу до владе, отићи у опозицију. Он не само да први пут говори о коалицији с радикалима већ се први пут у току преговора тако одређено изјашњава за једну опцију.

ПРЕДСЕДНИК: Има ли председник Србије Тадић могућност да тој коалицији, ако она настане, ускрати мандат, што произлази из његове најаве у изборној ноћи да ће мандат дати Демократској странци и да ће онемогућити формирање антиевропске коалиције.

Слоба то формално није могао. У уставу из 1990. у члану 83. писало је: "Председник Републике: предлаже Народној скупштини кандидата за председника Владе, пошто саслуша мишљење представника већине у Народној скупштини..."

Устав из 2006. у одељку Избор Владе у члану 127. даје нешто ширу формулацију председникових овлашћења у вези с давањем мандата: "Кандидата за председника Владе Народној скупштини предлаже председник Републике, пошто саслуша мишљење представника изабраних изборних листа."

Значи ли то да председник може да игнорише најаву представника неке коалиције да имају већину и да у име властите политичке процене или визије предложи мандатара?

У Закону о председнику Републике, из 2007. (члан 18. став 2) пише: "Председник Републике дужан је да Народној скупштини предложи оног кандидата за председника Владе који може да обезбеди избор Владе" (одељак ИИИ надлежности председника Републике које су везане за Народну скупштину – предлагање кандидата за председника Владе).

Тадић има на располагању неколико других могућности – да састави владину коалицију с мањим партнерима, да прибави подршку мањинској влади, да користи аргумент да је победио на председничким изборима и медијску подршку коју несумњиво ужива. Може и да покуша да обесхрабри формирање такве коалиције, што, како изгледа, не успева.

Да ли треба очекивати и да се, као прошле године, развлачи игра док се не промени расположење? По члану 109. Устава, Народна скупштина се распушта ако у року од 90 дана од дана конституисања не изабере владу. До 15. јуна истиче последњи датум за конституисање Скупштине Србије, а 15. септембра истиче рок до када мора да се формира нова влада. Из оба блока најављује се, међутим, брзо формирање владе.

Какве су шансе да Тадић избегне Пирову победу?

Председник Србије саопштава у понедељак да почиње неформалне разговоре са појединим партијама које се залажу за стабилну, економски просперитетну владу која ће водити земљу у ЕУ и чувати интегритет и суверенитет, то јест Косово у оквиру Србије. Понавља да влада чија би окосница били СРС и ДСС не би водила Србију правим путем и не би донела стабилност земљи. Демократска странка саопштава да ће са својим политичким партнерима преузети одговорност да формира владу која ће Србију учинити земљом економских потенцијала, конкурентног тржишта и једнаких шанси за све грађане.

Председник Г17 плус Млађан Динкић у уторак 13. маја изјављује да је уверен да ће Србија за месец дана добити проевропску и стабилну владу, која ће је за четири године увести у Европску унију, и да ће разговори са будућим коалиционим партнерима трајати кратко, јер се, како је рекао, овог пута не преговара са Коштуницом. Демократска странка у уторак саопштава да је руководство странака листе За европску Србију отпочело разговоре о стварању стабилне четворогодишње владе, чији ће приоритети бити увођење Србије у Европску унију, очување Косова и Метохије и стварање друштва благостања. Нема детаља о томе с ким се преговара, ако нешто не говори Динкићева изјава да странка која има 20 мандата може да рачуна на три министарска места, партија са 14 (ваљда 13) мандата на два, док ће Г17 плус имати четири министарства. Из председничког кабинета се саопштава да представници листе За европску Србију тренутно не преговарају са Либерално демократском партијом о формирању нове владе. А из демократског табора су учестале изјаве о прихватљивости социјалиста. Као илустрација, наводи се то да су они мало мирније од радикала и Коштунице реаговали на Споразум о стабилизацији и придруживању.

У понедељак је било доста медијских спекулација о томе да има неколико могућности за то да Тадићева листа придобије социјалисте, или бар њихове савезнике ПУПС и ЈС, затим ЛДП и мањине и да састави владу. Помињана је и могућност да супротстављене партије подрже мањинску владу демократа.

а) Коалиција ЗЕС, СПС, мањинске МК, БЗЛЕС и КАП имала би 127 посланика;

б) Коалиција ЗЕС, ЛДП, МК, БЗЛЕС, КАП, ПУПС, ЈС имала би 130;

ц) најшира Коалиција ЗЕС, СПС, ЛДП, мањинске МК и КАП и БЗЛЕС имала би 140 посланика. Чуле су се, међутим, и најаве да би и народњаци радо привукли Угљанинову листу.

У једној од тих комбинација оптерећење би представљале значајне супротности, на пример, између ЛДП-а и СПС-а, СПС-а и ЛСВ-а, итд. ЛДП тражи заокрет косовске политике, а СПС заправо тражи да она буде тврђа, или да се после свега њима бар не пребацује за политику 90-их...

Велике програмске разлике понекад нису препрека коалицијама. Г17 плус је на пример био за самосталну Србију, али је опстајао у првој Коштуничиној влади која је била за очување државне заједнице. Као и увек кад се саставља влада, користе се крупне речи и, како неко рече, крупне бројке.

СТАРА ПРИЧА: Социјалисти би могли о томе доста знати. Једном су саставили мањинску владу са сличним бројем посланика (101, године 1992. после избора "Панић Милошевић") када су добили подршку 73 радикала.

Ипак, ова ситуација је и бројчано и конфигурацијски компликованија и више подсећа на игре после избора 1993. када су социјалисти имали 123 посланика...

"Нас не интересује никаква коалициона влада, ни са социјалистима ни са две странке јер је наша идеја од почетка да треба формирати, условно речено, владу парламентарног јединства, али то претпоставља претходне разговоре и договор о неколико кључних тема. То су национални програм, борба против корупције, ратног профитерства и криминала, другачији систем информисања, минимум истих погледа на економска питања како на дуги тако и на кратки рок. Ако се о тим питањима пронађу заједничке тачке, онда би се могло разговарати. То није интерес само једне странке него свих нас..." Ове речи изговорио је?

Није Палма, он је (2008) рекао да се патриотизам не сипа у трактор, због чега ће му неки у новим околностима опростити и Аркана.

Те речи изговорио је Слободан Радуловић (бивши директор Ц маркета, сада оптужен) 1993. пред формирање владе народног јединства Мирка Марјановића. Социјалисти су тада преговарали са Ђинђићем, али пошто се нису погодили, почели су да врбују појединачно и укључили су у владу тог Радуловића и власника трикотаже Ђукића, који су после искључени из ДС-а због непоштовања партијске одлуке. ДС се расцепио на Мићуновићево и Ђинђићево крило, а у владу је ушла Нова демократија Душана Михајловића изашавши из коалиције Депос II (Пешић, Драшковић). Током пробног гласања о председнику Скупштине сваки опозициони посланички клуб је колективно заокруживао листиће пред представницима других опозиционих партија, али су четворица ипак некако гласали да председник Скупштине буде Драган Томић. Ни после деценије свађа није утврђено ко је то био.

Операција у коју се упуштају Тадић и Динкић је компликованија од те описане. Да би саставили владу, морају да помире много супротности, можда да разбију неке коалиције и да пређу црвену црту забрањене сарадње коју су до сада пропагандно повлачили. Њихова позиција је лакша од Коштуничине утолико што они ипак имају доминантну већину, па изгледа да ће морати да праве мање компромисе и да дају мање уступке него што их мора бити на другој страни. Могу да кажу да обезбеђују континуитет политике.

Њихов став према Русији је мање усаглашен него у супротном табору. Спољнополитички положај њихове владе могао би бити лакши од положаја владе супротног табора, јер целокупна идеолошка пропаганда после петог октобра иде у њихову корист, а и европски политичари и медији глас за њих броје као глас за Европу. Њихова пројекција европске политике је мекша и неконфронтирајућа, а они и њихове присталице су уверени да је та влада економски перспективнија.

Социјалисти чије ће опредељење пресудно утицати на то која ће се влада формирати, на њиховој страни имају један потенцијални добитак више – "прање имиџа" у Европи. Унутрашње идеолошке разлике између социјалиста и демократа су веће од разлика између ДСС-а и радикала.

Коалиција Николић–Коштуница била би састављена од нешто мањег броја актера, али ни она не може бити једноставна. Њихова влада, ако се формира, могла би бити у тежем положају. Имаће против себе већину медија и већину лидера мњења. Већину у влади имаће они против којих је формулисана и вођена политика у последњих осам година и Коштуница ће бити у искушењу да поништава сопствене тековине. У домаћем и страном мњењу биће маркирани као антиевропејци. Европски фактори ће вероватно према њима показивати резерве, а њихова наговештена политика према Европи је тврђа него код демократа, па с те стране могу очекивати и тврђе одговоре.

Њихова политика према Русији је усаглашенија него у демократском табору.

Мада једна од чланица те коалиције, СРС, окупља значајан део радничких гласова, мада и социјалисти с пензионерима наглашавају социјалне захтеве, они треба да очекују да буду изложени јачем социјалном притиску него што би то била влада демократа. Њихови противници били би уверени да им је отета победа и вероватно не би користили само парламентарна, већ и ванпарламентарна средства. Њихове присталице показиваће веће аспирације и испостављаће рачуне влади. Мрежа невладиног сектора биће против њих. Однос моћи у тој коалицији мора бити компликован, јер СРС по броју посланика доминира више него Тадић у својој коалицији. Компликованом се може показати и субординација у СРС-у, пошто није јасан однос Николића и Шешеља. Коштуница који је покушавао да баш радо не прима позиве из хашког тужилаштва ризикује да му преко коалиционог партнера почну да стижу позиви из једне ћелије Хашког суда. Он би требало да очекује осипање утицаја који је већ три турнуса у опадању. Део његових присталица мора да је још близак демократама и вероватно ће наставити да одлази на ту страну, ако већ није отишао током протеклих избора.

Однос с председником Републике, могао би, судећи по садашњем току ствари да остане конфронтирајући, а државна политика би могла бити конфузна као у предизборном периоду када су једни потписивали, а други поништавали, па су онда они који поништавају нешто друго потписивали, а ови први поништавали...

Један од слабо примећених феномена које откривају и ови избори је, иначе, то да и поред толико обрта и драма, наша политичка класа веома споро сазрева.

(Време)