Srbija između Sulejmana i Angele

Odavno neko sa manje reči nije tako detaljno opisao suštinu, kao što je na medijskoj perjanici druge Srbije B-92, to učinila jedna od njenih vodećih ličnosti Žarko Korać. Profesor Korać je izuzetno tačno ocenio da je poslednja briselska runda naše diplomatije u stvari „pobeda Evrope“. Ima li ikoga u ovoj zemlji da se sa ovime ne slaže? Trebalo bi da nema. Da bi neko pobedio, a to je u ovom slučaju Evropa, neko je morao izgubiti. Ko bi to mogao biti? Pogađajmo. Mi se međusobno i razlikujemo po tome što se neki od nas raduju uspesima drugih, a neki pak uspesima i pobedama Srbije.

U pauzi između pretposlednje i poslednje runde, u kojoj će se konačno ukinuti svaki suverenitet Srbije nad sopstvenom teritorijom, sedeći u uglu, dok nas hlade peškirom, onako razlupanog nosa i naprslih arkada, poluzatvorenih očiju, ošamućeni, znojavi i krvavi razmislimo o tome da li pobeda Evrope može biti i naša pobeda.

Kao neko ko je imao prilike da boravi u bezmalo svim zemljama Unije, da radi u većem broju njih, u nekima pre i nakon njihovog učlanjenja, ni na koji način ne spadam u neobaveštene fanatične evroskeptike. O Evropi sam se uvek obaveštavao iz prve ruke, ne čekajući da me o njoj informišu: Đelići, Tijanići ili Delevići. Uvek se trudim da Evropu posmatram realno, Evropljane kao ljude poput nas, od krvi i mesa, bez suvišnog ushićenja, ali i bez neutemeljenog skepticizma. Daleko od toga da smatram da će se sadašnja kriza Unije, tek tako završiti njenim raspadom, kako mnogi misle, čime podsećaju na onu gladnu lisicu iz basne, koja je do izgladnjenja jurila za ovnom, očekujući da će ovome otpasti beli bubrezi, kako bi ih pojela. Mnogo je to veliki i skup projekat, da bi ga jedan udarac oborio. Raspašće se ona, ali ne sada i ne zbog Grčke.

 

Možda Unija i ne traži od nas baš toliko, ali kad već dajemo, k`o vele, što da ne uzmu. 

 

Evropska unija se sastoji od zemalja različite snage, i različitih interesa. Postoje one jake i uticajne i one manje jake i manje uticajne. EU nije jedna država kako se nama podmeće, i takođe nije tačno da u njoj nema granica, kako nam se takođe podmeće. Možda ne postoje klasični granični prelazi, nego se protok robe, ljudi i kapitala sofisticiranije kontroliše, ali granice se dobro znaju.

Sve članice Unije su u nju uložile neki deo suvereniteta: monetarnog, privrednog, informativnog ili ekološkog, ali ne i teritorijalnog. Sve članice su takođe dobro izračunale šta dobijaju a šta gube (ako gube) članstvom u EU. Pa tako u EU postoje zemlje koje su moćne, i koje izuzetno dobro profitiraju od jednog takvog projekta, kao što su Nemačka, Holandija i Velika Britanija, na primer.

Neke članice Unije su jednako moćne sa i bez članstva u njoj, kao na primer Švedska, Danska ili Belgija. Države koje nisu od početka u njoj, platile su to članstvo privrednim resursima, ili određenim političkim ili vojno-strateškim predispozicijama. Na primer otvoreni animozitet prema Rusiji, širom je otvorio vrata bivšim pribaltičkim sovjetskim republikama i Poljskoj, koja je uz to i miljenica Vatikana, a što je Uniji svakako dobrodošlo. Bugarska i Rumunija su kupile članstvo širom otvarajući aerodrome NATO avionima 1999 (kako se ovi ne bi okretali iznad Srbije i tako rizikovali obaranje), uz razume se znatne ekonomske ustupke. Kipar je čak ušao u Uniju i bez svog otcepljenog dela, čime ga se ni za gram nije odrekao. Uglavnom, sve su one nešto uložile u Uniju, ali nijedna to članstvo nije platila sopstvenom teritorijom i državnim suverenitetom, što će prilikom razdruživanja Unije svakoj od njih značiti jer će se znati šta je čije.

Koliki god da je neko skeptik prema Uniji, moraće priznati da je mnogo toga manje ili više postigla u mnogim oblastima: U uređenju infrastrukture, u oblasti zaštite životne stredine, monetarnoj i fiskalnoj politici, suzbijanju korupcije; uvođenju standarda u proizvodnji, trgovini, uslugama; u javnoj administraciji i slično. I sve je to uradila: sistemski, zakonski i administrativno. Sve države koje su pretendovale učlanjenju su morale prvo te standarde implementirati, približiti ih zadatim - evropskim, pa su tek onda primene.

Gde smo tu mi?

Mi, logično za razliku od svih drugih članica EU, idemo suprotnim smerom. Naša evropska strategija, po svemu prikazanom zasniva se na ustupcima u pogledu suvereniteta i teritorijalnog integriteta. Čak i ako postanemo jednoga dana član Unije, a što je u ovom trenutku na mnogo dugačkom štapu (osim ako odmah ne ustupimo svaki pedalj naše zemlje koji bilo ko od nas traži, priznamo ratne reparacije kojekome i sl.), prilikom bilo kakve njene transformacije ili razdruživanja, možemo zadržati samo onaj teritorijalni integritet koji ćemo u nju uneti. To važi za sve članice, pa tako bi i za nas.

Preuzimanjem administrativnog prelaza Brnjak, stvoriće se uslovi za neviđeni pritisak na srpsko stanovništvo Ibarskog Kolašina, kako bi se ako ništa drugo, ono desetkovalo, kao što je to urađeno u drugim delovima Metohije i Kosova, čime bi Raška oblast lakše došla pod turski šinjel. 

Vrlo malo je za proteklih 13 godina, od kako se Evropi zaklinjemo da sa njenog puta ne skrenemo, urađeno u usklađivanju sa evropskim standardima. Pri tom se o poboljšanju misli naravno, u odnosu na druge države, a ne u odnosu na 1945. Navedimo samo nekoliko primera:

U pogledu poboljšanja infrastrukture smo na samom repu, iako su znatna sredstva uložena. Imamo jedan autoput, najrebrastiji a sa najskupljom putarinom. Na primer, u Mađarskoj putarina za 10 dana košta 11 evra, a putarina od Leskovca do Subotice - 17! Kvalitet puteva je neuporediv, u korist Mađarske. Stanje železnice je na nivou 90-ih, ali ne HH nego XIX veka.

Stanje unapređenja životne sredne je takvo da se s pravom možemo zapitati šta je to ministarstvo radilo svih ovih evropskih godina. U poređenju sa zemljama Evrope (pri tom ne misleći na Dansku ili Belgiju, nego na zemlje bliže nama kao što je Slovačka ili Mađarska) Srbija deluje vrlo zapušteno, prekrivena plastičnim otpadom, „divljim“ naseljima, „izkraterisana“ ilegalnim kopovima peska i šljunka, čime pojedinci stiču enormna bogatstva, a koje – gle čuda, inspektori nikako ne mogu da pronađu. To se u Evropi ne može. Stanje regionalnog razvoja kod nas je takvo da u našim selima gotovo da ima više vukova nego ljudi, a Beograd i neki drugi regionalni centri su prenaseljeni. Zar to ne liči više na Južnu Ameriku, nego na Evropu?

Može li iko zamisliti da se u Češkoj, na primer, uoči izbora neki sindikat priklanja nekoj političkoj stranci? Nikako! Takav sindikat bi odmah mogao da stavi katanac.

Sa čim mi to idemo u Evropu? Po čemu se to mi približavamo članstvu u Uniji? Odustajanjem od suvereniteta i ekonomske nezavisnosti. Ima tu još sijaset autodestruktivnih strategija, ali ove dve su glavne. Možda Unija i ne traži od nas baš toliko, ali kad već dajemo, ko vele, što da ne uzmu.

Rezultati poslednje briselske runde tzv. pregovora Beograda i Prištine zaista predstavljaju veliki korak ka Uniji, i kako kaže profesor Korać, „veliku pobedu Evrope“. Moramo se sa time složiti. Mi smo sada zapali u situaciju gore opisanog demoliranog boksera koji očekuje poslednju rundu, a jedva čeka da se preda. Poslednja runda se zove neraspisivanje izbora na teritoriji Kosova i Metohije. Time će se definitivno prekinuti čak i one tanke, paučinaste niti koje pokrajinu povezuju sa maticom, a „Prištini“ omogućiti pun suverenitet i dalje unutrašnje i spoljnopolitičke korake.

Ovaj istorijski trenutak se kod nas prikazuje kao pobeda Evrope, korak ka pomirenju, odnosno smirivanju tenzija. Međutim, „Priština“, ne časi ni časa. Ovih dana priprema skupštinsku deklaraciju o ujedinjenju Kosova* sa Albanijom. Dakle ono na šta su srpski nacionalisti već preko 100 godina upozoravali, formiranje Velike Albanije, a srpski internacionalisti osporavali, po cenu fizičke likvidacije ovih prvih, se pred našim očima finalizuje, ali srpski internacionalisti to još ne vide, odnosno vide kao jedan pozitivan korak u smirivanju tenzija na Balkanu. Naravno, ovaj pokušaj ujedinjenja Kosova* sa Albanijom neće proći, neće to Vašington dozvoliti u ovom trenutku. To je jedna dobro osmišljena i tempirana provokacija, politička „moša“ reklo bi se, ali će postići efekte koje organizatori očekuju. A nama ostaje da analiziramo moguće posledice. Predviđanja su prilično zlokobna, a spirala zla je po svojoj prirodi beskonačna.

 

Bojim se da je međunarodni položaj Srbije dobrano uzdrman, bez obzira na briselske osmehe i tapšanja ramena. 

 

Velika Albanija, kako je mi zovemo, odnosno Prirodna Albanija (Shqipëria Natyrore) kako je zovu Albanci, trenutno funkcionalno postoji od Otrantskih vrata do mosta na Ibru u Kosovskoj Mitrovici, (sa dobrim šansama da se za koji mesec uz nesebičnu pomoć srpskih vlasti, proširi do Pančićevog vrha na Kopaoniku), i od Vardara pa do Jadranskog mora. Namerno kažemo da funkcionalno postoji jer administrativno, još uvek ne. U ovom trenutku to je dovoljno. Ovime se po shvatanju druge Srbije otvara period mira i pomirenja jer smo Albaniji dali sve što je od nas tražila, pa neće više da nas ćuška. Ta procena je, slučajno ili namerno, potpuno pogrešna, jer se ta politika popuštanja ne može tek tako zaustaviti. Sve i da Albanija bude zadovoljna našom kooperativnošću (a neće), zanemaruje se jedan vrlo moćan balkanski faktor – Turska.

Turska je nakon 100 godina ponovo na Kosovu. Turska je moćna država, u privrednom usponu, vojno vrlo jaka naročito nakon tesnog savezništva sa SAD u iračkom ratu, i sa izraženim interesovanjem za prostore Balkana naseljene slovenskim u drugim muslimanima. Poslednjih meseci mnogo se govori o povlačenju američke vojske sa Kosova, koju će zameniti turska vojska, i u Bondstilu i drugde. Na samom smo pragu formiranja kosovskih* (etnički šiptarskih) oružanih snaga, uz blagoslov svih NATO država i partnera. Ovu vojsku će naoružavati, obučavati i pružati svu potrebnu logistiku – turska vojska. Turski interes je vrlo izražen u Raškoj oblasti, koja je samo zahvaljujući Ibarskom Kolašinu odvojena od Tačijevog Kosova i ostatka funkcionalne Velike Albanije. Preuzimanjem administrativnog prelaza Brnjak, stvoriće se uslovi za neviđeni pritisak na srpsko stanovništvo Ibarskog Kolašina, kako bi se ako ništa drugo, ono desetkovalo, kao što je to urađeno u drugim delovima Metohije i Kosova, čime bi Raška oblast lakše došla pod turski šinjel. O turskim interesima u Bosni, suvišno je i govoriti.

Na političkom planu, priznavanjem međunarodnog legitimiteta Kosovu* stvoren je pakt, koji će ubuduće, izvesno ugrožavati interese Srbije. U regionalnim okvirima osniva se savezništvo: Turska-Albanija-Kosovo*- Hrvatska- Crna Gora, koje će pri svakom odlučivanju u regionalnim forumima biti unisone. BiH i BJRM u najboljem slučaju će morati da ostaju neutralne ili uzdržane, dok Srbija može računati samo na saglasje sa Grčkom i Rumunijom. Politika Bugarske se ne može tako lako predvideti, a i nije važna kada postoji sigurna većina na jednoj strani. Na ovaj način, bojim se da je međunarodni položaj Srbije dobrano uzdrman, bez obzira na briselske osmehe i tapšanja ramena.

U takvim okolnostima Srbija čeka budućnost. Pritisnuta sa zapada, uglavnom od Nemačke, koja nam je u HH veku tri puta dokazala da se sa nama ne šali, i pritisnuta sa istoka. Istok je kod druge Srbije bio personifikacija Rusije, ali drugi vetrovi sada duvaju na nas sa istoka. Tim pritiscima se ne suprotstavlja Srbija gusala, Karađorđa, Vuka Karadžića, srpskih domaćina, narodnih vođa, savezništava sa velikim silama; nego Srbija turbo-folka, kokaina, korupcije, stotina hiljada prestarelih momaka i devojaka, bezdetna, siromašna, korumpirana, nezaposlena, prezadužena...

Ta i takva Srbija će se za nekoliko nedelja opredeljivati između dveju političkih opcija: jedne, koja kaže da nema nade jer ih je sve pokopao Milošević, i druge, koja kaže da nema nade jer ih je sve pokopao DOS i sve što sa njim ima veze. Nijedna od njih ne nudi nadu, koju je već po njima neko drugi pokopao pa što bi je baš oni raskopavali, ali su obe vrlo zainteresovane za vlast, i mi ćemo im svojim glasovima (ne albanskim ili briselskim) to omogućiti. Ne znam zašto, ali mi ćemo ih svakako svojim glasovima dovesti na vlast, a oni pošto ništa dobro i ne obećavaju našoj državi, nemaju moralnu obavezu ni da išta dobro urade. Oni su ovoga puta čisti. Računaju na naš mazohizam. I dobro računaju. Vlast im treba radi njih a ne radi nas.

E pa sad narode srpski, braćo Srbi i sestre Srpkinje: ako nas već nije stid; ako nas nije sram; ako nas ne grize savest što smo mnogo puta poklanjajući glasove kojekome, saučestvovali u ponižavanju naše otadžbine, ako ćemo otadžbinu ponovo predati u ruke ljudima kojima je do gole vlasti a ne do nje same, a pošto znamo kakva nas iskušenja čekaju, zar nas nije barem malo strah?