Sramna hipokrizija EU, SAD i Aleksandra Vučića

Partneri u postizanju evro-atlantskog Sporazuma o normalizaciji odnosa na Kosovu i Metohiji, Aleksandar Vučić EU (Kvinta) i SAD kao da su otvorili svojevrsno takmičenje u demonstriranju vrhunskog licemerstva i hipokrizije.

Predsednik Srbije se utrkuje u dokazivanju da nije prihvatio Ohridski Sporazum već samo novi pregovarački okvir uz „poštovanje“ njegovih crvenih linija, a predstavnici ovog dela međunarodne zajednice su brže bolje pohitali da implementiraju ovaj Sporazum shodno njihovim naporima da postignu priznanje nezavisnosti tzv. kosovske državnosti.

Oni samo tako pokazuju svoju evro-atlantističku posvećenost sprovođenju dogovorenih elemenata Ohridskog Sporazuma, naravno kao što i uvek čine , ne vodeći računa o interesima srpskog naroda i stalnoj opstrukciji svakog dogovora kojoj uporno pribegavaju u pregovorima predstavnici albanske strane. Pri tome oni ne propuštaju, što je istinski vrhunac njihovog licemerstva, da navedu obavezu tzv. „kosovske vlade“ da konačno otpočne proces formiranja zajednice srpskih opština, o čemu je postignuta saglasnost pre deset godina. I na tome se ostaje, na uzaludnom višegodišnjem pozivanju albanske strane da poštuje Briselski Sporazum i utvrđene elemente za formiranje Zajednice srpskih opština. Ona je već uveliko obesmišljena jer je svedena na nedefinisanu zajednicu i to bez ikakvih izvršnih ovlašćenja a ona sada služi Aleksandru Vučiću kao jedino preostalo sredstvo za njegovo isprazno marketinško dokazivanje brige za položaj srpskog naroda na Kosovu i Metohiji, pošto je sve najvažnije elemente srpske države već predao tokom desetogodišnjeg procesa pregovaranja.

ZSO je već uveliko obesmišljena, jer je svedena na nedefinisanu zajednicu i to bez ikakvih izvršnih ovlašćenja. Ona sada služi Aleksandru Vučiću kao jedino preostalo sredstvo za njegovo isprazno marketinško dokazivanje "brige" za položaj srpskog naroda na Kosovu i Metohiji, pošto je sve najvažnije elemente srpske države već predao tokom desetogodišnjeg procesa pregovaranja

EU i SAD nisu našli za shodno da tokom protekle decenije privole svoje verne albanske saveznike na Kosovu i Metohiji da ispune jedinu njihovu obavezu prihvaćenu Briselskim Sporazumom. Naprotiv, sve je činjeno da se što više ohrabruju Albanci da ne ispunjavaju svoje obaveze i obezbede normalne uslove za život srpske zajednice. Šta više oni su nagrađivani kao što je učinjeno i sada nakon prihvatanja Ohridskog Sporazuma o normalizaciji stanja na Kosovu i Metohiji.

Bez obzira što Albanci nisu ispunili obavezu formiranja Zajednice srpskih opština, što je glavni deo Briselskog Sporazuma, njima je ekspresno data vizna liberalizacija kao neka vrsta posebnog podsticaja, a Nemačka je u okviru KVINTE izvršila dodatni pritisak da se krene u proces prijema tzv. kosovske države u Savet Evrope. I tom procesu sada prisustvujemo kao početku sprovođenja Ohridskog Sporazuma (moraju da se poštuju rokovi, što nije bio slučaj kada je Briselski Sporazum u pitanju) koji je prihvaćen od obe strane i to se ne može više osporavati, ma koliko to Aleksandar Vučić nastojao da čini, ne bi li sa sebe skinuo istorijsku odgovornost za učinjenu izdaju naših nacionalnih interesa neporecivim priznavanjem nezavisnosti tzv. „kosovske državnosti“. Time on samo dodatno zbunjuje našu javnost i kupuje besomučno i besramno vreme za svoj opstanak na vlasti.

Vučić: EU očekuje nešto do 24. marta. Ja sam insistirao na ZSO. Žozep Borelj: Obe strane su prihvatile predloženi tekst sporazuma. Do kraja marta sastanak na kome će se govoriti o njegovoj implementaciji (28. februar 2023.) 

Ne treba nikako ovom prilikom izostaviti spominjanje i nedavno održanih lokalnih izbora u četiri opštine na Severu Kosova i Metohije na koje je izašlo celih 3,47 odsto upisanih birača.

U tumačenju rezultata ovih izbora mogli smo videti nama toliko prepoznatljivo licemerstvo i hipokriziju dela međunarodne zajednice, koja se istrajno poziva na poštovanje i zastupanje evropskih civilizacijskih i demokratskih principa i vrednosti. To se jasno može videti u izjavi američke ambasade u Prištini u kojoj se navodi da ona podržava raznovrsnu, inkluzivnu i multietničku demokratiju na Kosovu i izbore koji je podržavaju. Dobro ste pročitali: inkluzivnu raznovrsnu i multietničku demokratiju i izbore kao njen izraz - i to izbore na koje je izašlo 3. 47 posto upisanih birača.

To je verovatno inkluzivni „demokratski“ standard koji bi bio prihvaćen i na izborim u SAD.

Za ovom izjavom ne zaostaje u licemerstvu i otvorenoj hipokriziji  ni portparol EU Peter Stano. On je povodom održanih lokalnih izbora na severu Kosova i Metohije rekao „da su izbori za četiri gradonačelnika i dve skupštine opštine na severu Kosova održani u skladu sa pravnim okvirom Kosova i da su uloženi napori da se oni održe na nesmetan i uredan način.

Veoma nizak odziv, posebno kosovskih Srba, pokazuje da ovaj proces nije i ne može se smatrati uobičajenim“. Samo bi bilo veoma poučno da nam ovaj dužnosnik EU, oduševljen urednošću održanih izbora u kontejnerima, dodatno objasni ovu novu stranicu u istoriji evropske demokratije kada se nizak odziv posebno kosovskih Srba ne može smatrati uobičajenim, a pri tome ni odziv kosovskih Albanaca nije bio uobičajeno visok. Ali veoma je jasno da ni EU a ni SAD nijednom rečju nisu doveli u pitanje legitimitet i održivost ovih inkluzivnih i raznovrsnih lokalnih izbora. Naprotiv , oni očigledno iz sve snage podržavaju uvođenje u dužnost albanskih gradonačelnika u opštinama u kojima su održani ovi krnji i po svim poznatim demokratskim standardima (koji izgleda važe samo za zemlje koje su na pravoj strani istorije) apsolutno neprihvatljivi i skandalozni izbori.

Da podsetimo još jednom - to su opštine u kojima većinski živi srpski narod. Podržavanjem rezultata ovih nelegitimnih izbora EU i SAD su doveli u pitanje, kako oni neprestano tvrde, neophodnost formiranja Zajednice srpskih opština, jer su ovako sprovedeni lokalni izbori poništili realnu mogućnost da ova zajednica u dogledno vreme bude osnova

Da podsetimo još jednom - to su opštine u kojima većinski živi srpski narod. Podržavanjem rezultata ovih nelegitimnih izbora EU i SAD su doveli u pitanje, kako oni neprestano tvrde, neophodnost formiranja Zajednice srpskih opština, jer su ovako sprovedeni lokalni izbori poništili realnu mogućnost da ova zajednica u dogledno vreme bude osnova (možda i u sledećih deset godina ona bude na dnevnom redu pregovora). Kao što se uvek dešava i ovoga puta su Srbi okrivljeni da „nisu spremni da poštuju postignuti Sporazum u Ohridu“, i da su i dalje „remetilački faktor na Balkanu“.

Ovo je izraziti primer hipokrizije i licemerstva što inače prati celokupan proces pregovaranja od strane EU i SAD, ali i brutalne i nesputane primene duplih standarda i istrajnog podržavanja albanske strane na Kosovu koja očigledno ima poseban, povlašćen status i neiscrpan kredit kod njenih evropskih i američkih saveznika.

Ali ni njihov garant stabilnosti u Srbiji i partner u procesu normalizacije stanja na Kosovu i Metohiji Aleksandar Vučić dao je svoj poseban i veoma upečatljiv doprinos u ovoj izrazitoj manifestaciji licemerstva i hipokrizije. Idući u proteklih deset godina pregovaranja iz pobede u pobedu on je doveo srpski narod na našem Kosovu i Metohiji na sam rub egzistencijalnog opstanka.

Prihvatanjem Ohridskog Sporazuma u kome je sadržano i niz jasno određenih obaveza vezanih za priznavanje nezavisnosti tzv. „kosovske državnosti“ i prihvatanja ulaska u UN Aleksandar Vučić je doveo nacionalnu demobilizaciju srpskog naroda do svog tragičnog vrhunca (o kojoj je s puno prava još sredinom XX veka govorio Slobodan Jovanović) i to nažalost ne samo na Kosovu i Metohiji.

Takođe je njegova verzija brutalnog i sramnog licemerstva i hipokrizije došla do izražaja nakon održanih pseudo lokalnih izbora na severu Kosova i Metohije, jer se on u svom obraćanju tim povodom iznenada i odjednom došao do velikog otkrića - da su ga njegovi dojučerašnji „veliki prijatelji“ iz EU, KVINTE i SAD varali i obmanjivali proteklih deset godina, kada je on objavljivao tokom pregovora svoje „istorijske pobede“, koje je očigledno samo on tako doživljavao.

Sada se suočava sa surovom realnošću koju su mu priredili upravo oni kojima je on uvek imao „hrabrosti“ da se suprotstavi i saspe im njegovu verziju istinu u lice a to je bilo samo jalovo i besmisleno „junačenje", koje je njemu služilo samo za unutrašnju upotrebu i prikrivanje uzastopnih poraza koji su doživeli svoj vrhunac u prihvatanju Ohridskog Sporazuma i nezavisnosti Kosova.

Svako ko se makar malo razume u logiku i suštinu političkog pregovaranja mogao je odmah nakon potpisivanja Briselskog sporazuma uvideti da se radi o primeni duplih standarda, manipulaciji i načinu da se albanskoj strani da potrebni pregovarački legitimitet i otvori prostor za sprovođenje njihove ideje o sprovođenju etničkog inženjeringa, u kome nema mesta za srpsku zajednicu. Već tada je bilo jasno da su briselski pregovori bili samo pokriće za već tada uveliko izneti ultimatum da Srbija mora zbog svoje evropske budućnosti da prizna kosovsku tzv. nezavisnost.

Pri tome bilo je sasvim jasno da albanska strana nije imala uopšte nameru da ispuni jedinu preuzetu obavezu formiranja Zajednice srpskih opština, što i nije učinila ni nakon deset godina, a po svemu sudeći neće je formirati ni u doglednoj budućnosti onako kako je ona bila dogovorena na briselskim pregovorima.

Nakon što je konačno „spoznao“ da je varan i obmanjivan Aleksandar Vučić je rešio da predloži Srbima na severu Kosova i Metohije da mirno prihvate okupaciju i njegovu kapitulaciju, jer su svojim neizlaskom na izbore pokazali svoje jedinstvo i odanost državi Srbiji (što se za njega ne može tvrditi), a koje je on okarakterisao kao svojevrsni „politički ustanak“.

Ali on je zaboravio kakva je stvarna tradicija srpskog naroda u dizanja ustanaka (1804,1815,1941) i da su oni u temelju naše istorijske vertikale i samosvesti, tradicije i obnavljanja srpske državnosti. Poziv na mirotvorno prihvatanje okupacije je poziv na iseljavanje srpskog naroda ne samo sa severa Kosova i Metohije i to je već očigledna posledica njegovih pregovaračkih pobeda.

Ovakvim pristupom A. Vučić je još jednom pokazao da su njemu važniji njegovi marketinški trikovi i besomučno politikantsko spinovanje okrenuto pre svega unutrašnjoj politici, jer on ni ovoga puta nije dao odgovor na pitanje, šta mogu očekivati preostali Srbi na Kosovu i Metohiji nakon prihvatanja preporučene okupacije i gubljenja svake mogućnosti da se zaustavi sve brutalniji teror albanskih jurišnika.

Posebno je groteskno njegovo zaklinjanje da će on "stati u odbranu Srba na Kosovu i Metohiji ako Albanci krenu u otvoreni progon srpskog stanovništva“, ali očigledno da neko treba njemu da saopšti da su Albanci i Kurtijeva vlada uveliko krenuli da sprovode svoju otvoreno pokazanu nameru da etnički očiste srpski naroda sa Kosova i Metohije

Posebno je groteskno njegovo zaklinjanje da „on neće stati u odbrani Srba na Kosovu i Metohiji ako Albanci krenu u otvoreni progon srpskog stanovništva“, ali očigledno da neko treba njemu da saopšti da su Albanci i Kurtijeva vlada uveliko krenuli da sprovode svoju otvoreno pokazanu nameru (u čemu očigledno imaju podršku svojih evro-atlantskih saveznika) da etnički očiste srpski naroda sa Kosova i Metohije.

O tome svedoči predlog zakona u kome se predviđa da zemljište na kojem su izgrađene baze albanskih specijalnih snaga bude preneto u svojinu tzv. „kosovske države“. A mi treba da i dalje slušamo besomučne jeremijade Aleksandra Vučića, čija je kosovska politika doživela potpunu propast, ali nesreća je što su njene posledice takve da dovode do daljeg sve intenzivnijeg iseljavanja Srba sada i sa severa Kosova i Metohije, što je proces koji će imati dalekosežno katastrofalne posledice.

Očigledno je da se radi na tome da se Srbi na Kosovu i Metohiji svedu na zanemarljiv procenat (kao što je to sada u Hrvatskoj, Severnoj Makedoniji i Federaciji BIH), jer i oni već sada doživljavaju neku vrstu „Oluje“, i da kada to etničko čišćenje bude obavljeno EU i SAD će moći da proglase da je „dovršen proces normalizacije stanja na Kosovu i Metohiji“ (jer to je sada neupitna realnost koja se mora prihvatiti). A preostalim Srbima će biti obezbeđena prava po međunarodnim i evropskim standardima kao zaštićenim vrstama u rezervatima.

U ovom procesu nažalost učestvuje i Aleksandar Vučić priznavanjem nezavisnosti tzv. „kosovske državnosti“ (što je očiti i nesumnjivi akt izdaje najsvetijih nacionalnih srpskih interesa i drastično kršenje našeg Ustava), jer kako drugačije razumeti njegov poziv da se mirno i dostojanstveno prihvati sada već očita okupacija našeg Kosova i Metohije i preporuka da se srpski narod saživi sa tom „novom stvarnošću“.

Prihvatanjem Ohridskog Sporazuma u kome je sadržano i niz jasno određenih obaveza vezanih za priznavanje nezavisnosti tzv. „kosovske državnosti“ i prihvatanja ulaska u UN Aleksandar Vučić je doveo nacionalnu demobilizaciju srpskog naroda do svog tragičnog vrhunca

A da li iko zaista vodi stvarnu i istinsku brigu o realnim životnim i bezbednosnim izazovima pred kojima se sada nalazi stradalni srpski narod na Kosovu i Metohiji, zbunjen, dezorijentisan i ostavljen na brisanom prostoru?

Da li smo mi zaista u potpunosti svesni kakvi se tragični procesi odvijaju sada na Kosovu i Metohiji i to pred našim očima, a mi nismo spremni a ni odlučni da zaustavimo ovaj još jedan u nizu naših tragičnih istorijskih poraza?

U tekstu „Moralna posustalost i tačka otpora“, objavljenom u „Politici“ 27. Aprila 2023. godine, Miloš Ković je jasno ukazao na ove dramatične i uznemirujuće procese, koji ne bi smeli da ostave ravnodušnim svakog kome na srcu leži očuvanje našeg državnog teritorijalnog integriteta i suverenosti, ali i suštine naše istorijske samosvesti, identiteta i kosovskog opredeljenja. “Porazi i povlačenja na svim frontovima najvidljiviji su u javnoj i političkoj sferi. U elektronskim medijima nema slobodnog, kompetentnog dijaloga o ključnim temama, kakva je recimo, naša kosovska politika. Umesto toga, prinuđeni smo da gledamo bespoštedne medijske kampanje i linčovanje onih koji se usude da javno kritikuju politiku vlasti i njihovih zapadnih tutora. U atmosferi opšteg razočarenja, započela je prodaja srpske imovine i napuštanje severa, baš onako kako se odavno događa na jugu Kosova i Metohije: Beograd ne čini ništa da taj proces zaustavi ili umanji njegove štetne posledice. Stanju opšte pokolebanosti doprinosi ćutanje onih od kojih to niko nije očekivao“.

Posle mnoštva argumentovanih analiza i uvida naših eminentnih pravnika, sociologa, politikologa, istoričara i publicista više nema nikakve dileme da je Aleksandar Vučić prihvatio Ohridski Sporazum o „normalizaciji odnosa Beograda i Prištine“, kao i da o njemu nema više pregovaranja, bez obzira što on sada nakon otpočinjanja njegovog sprovođenja uporno i dalje tvrdi da ga „nije prihvatio“ (osim do granica njegovih imaginarnih crvenih linija koji više i nema) jer ga „nije potpisao“ - a to od njega niko nije ni tražio.

Njegovo stalno pozivanje na to da „nije potpisao ovaj Sporazum“, samo je deo njegove neprestane izborne marketinške kampanje koja služi da prikrije prave tragične posledice njegovog priznavanja nezavisnosti tzv. „kosovske državnosti“ i podgrejava u našoj javnosti i pre svega u njegovom biračkom telu, postojeću iluziju da se „on i dalje lavovski bori za opstanak srpskog naroda na Kosovu i Metohiji“, kome sada jedino može bezočno da preporuči da „mirno i dostojanstveno prihvati okupaciju“ - nastalu nakon lokalnih izbora na severu Kosova i Metohije.

Zato će se on i dalje uporno pridržavati svoje mantre da „nije potpisao Ohridski Sporazum“, jer nesumnjivo snosi najveću istorijsku odgovornost što se sve ubrzanijim hodom ostvaruje konačno priznanje nezavisnosti tzv. „kosovske državnosti“, ali će on i dalje govoriti da „Kosovo neće nikada ući u UN“ i da „neće ni po koju cenu priznati njegovu nezavisnost“.

Njegovo stalno pozivanje na to da „nije potpisao ovaj Sporazum“, samo je deo njegove neprestane izborne marketinške kampanje koja služi da prikrije prave tragične posledice njegovog priznavanja nezavisnosti tzv. „kosovske državnosti“

Sve je to već toliko puta viđena njegova medijska predstava čiji je jedini cilj da se i dalje održava predstava o njemu kao velikom vođi koji izgara u borbi za opstanak srpskog naroda na Kosovu i Metohiji.

Očigledno je da je minuo čas za pisanje Apela i Saopštenja (što svakako i dalje treba činiti), ali mnogo je važnije i presudnije da se postigne društveno aktivističko objedinjavanje u organizovanju ozbiljnog nadstranačkog i političkog otpora ovoj katastrofalnoj i pogubnoj politici Aleksandra Vučića, koju on sprovodi na Kosovu i Metohiji, jer će ona ubrzano dovesti do konačnog nestanka srpskog naroda sa prostora ove naše pokrajine.

Na velikom istorijskom ispitu i iskušenju je naša ljudska i istorijsku odgovornost i sposobnost da se ovaj razarajućoj naprednjačkoj politici suprotstavimo jasno određenim ciljevima i efikasnom organizacijom otpora našeg naroda, koji dvotrećinskom većinom odbija predaju Kosova i Metohije i priznavanje nezavisnosti pseudo „kosovske države“.

Sada se zahteva mnogo više od Apela i Saopštenja, samo se postavlja suštinsko pitanje, da li smo danas dorasli ovom izuzetnom istorijskom izazovu i nacionalnom pregnuću. Vreme pred nama daće pravi odgovor na ovo za nas sudbonosno istorijsko pitanje.