Sraman tekst istoričara Radoša Ljušića o profesorki Miri Radojević

Neko, poput istoričara Radoša Ljušića, mora da je mnogo zao, obestan i bahat čovek, pa da o svojoj koleginici u struci, dopisnom članu Srpske akademije nauka i umetnosti Miri Radojević, objavi (list Danas, 22. jun 2023, str. 14, u rubrici dijalog) lični stav: “Kad Niko postane Neko (Ogled o „spremačici“ Miri)...

„Šta smo, more, mi“, pitao se Branko Lazarević, poznati diplomata i književni kritičar u svom Dnevniku jednoga Nikoga. I odgovara: „Niko je ljudsko ime, Ništa je ljudsko saznanje“, uveren da su obe reči nedovoljne da predstave sve slučajeve „ophrvanog duha ništavilom sveta“.

Lazarević je zaista bio Neko u diplomatiji, kulturi i književnosti Srba, ali ga je komunistički režim učinio da bude Niko, a njegovo delo Ništa. Tako je Neko postao Niko, a njegovo stvaralaštvo – Ništa. I to su Srbi, poratni, ne samo kada je Lazarević bio predmet identifikacije i personifikacije, već i mnogi drugi, prihvatili kao vjeruju, nesvesni da će doći vreme dugotrajnog gorkog kajanja, koje mi danas bolno preživljavamo.

U današnjim, đavoljim vremenima, ima previše primera kada Niko postaje Neko, sasvim suprotno od prethodnog, Lazarevićevog slučaja. Taj Neko bio je malo ili nimalo bitan i vredan pažnje. U ovom tekstu ukazujem na jedan sličan primer iz srpske povesničke sredine, kakvih je previše u našoj intelektualno ojađenoj Srbiji.

Mira je bila Niko, a slučaj je hteo da postane Neko, a kada se slučaj ponavlja, postaje pravilo, s teškim i dugoročnim posledicama po mentalno zdravlje srpskog društva. Od posleratnih Nikogovića srbijansko društvo stvorilo je sadašnje Nekogovoviće, bez sposobnosti i bez srama, mrtvilo duša ljudskih, piše Ljušić...

Dakle, Mira Radojević je bila NIKO, a sad je, eto NEKO?!

Da bi dobronameran čovek shvatio uopšte o čemu bulazni Radoš Ljušić na stranicama lista DANAS (koji sebi tepa da je svetionik srpskog novinarstva i korifej u borbi protiv govora mržnje?!) moramo se vratiti izvoru besa, mržnje, zlobe... Svojevremeno, gospodin Ljušić je pokušao da postane akademik SANU, ali – nije izabran. I, umesto da porazmisli zašto ga većina akademika nije podržala, on je pronašao – krivca.

Akademika dr Vasilija Krestića!

Ali, idemo dalje, Ljušić se ne zaustavlja:

“Ona je studirala sedam godina, isto toliko vremena bilo joj je potrebno da magistrira, a deset godina da doktorira, dakle 24 godine trajalo je njeno obrazovanje na Filozofskom fakultetu u Beogradu. U SANU ima i onih koji su nju prevazišli u dugotrajnom radu na magistraturi i doktoratu.

Član Akademije postala je kao vanredni profesor Filozofskog fakulteta, a najviše univerzitetsko zvanje, redovnog profesora, stekla je kao dopisni član SANU, i to pri prvom izboru! Ovih dana postavljena je, voljom predlagača i predsednika Akademije direktorom arhiva ove slavne kuće, preskačući starije i zaslužnije...”

Opet dakle: Mira Radojević je “kao vanredni profesor Filozofskog fakulteta postala član SANU, a a najviše univerzitetsko zvanje, redovnog profesora, stekla je kao dopisni član SANU, i to pri prvom izboru!

Uz to “voljom predlagača i predsednika SANU (Akademik Zoran Knežević) postavljena za direktora Arhiva SANU.

Da li je i to uz (za Ljušića) nezaobilaznog prof. dr akademika Vasilija Krestića - dodatni motiv za pisani izliv besa istoričara Radoša Ljušića?!

Jer, Radošu Ljušiću je i to malo, pa nastavlja:

“...U jednoj ustanovi od reda, staroj i utemeljenoj, kao što se verovalo da je Akademija, to nije moguće bez jake podrške onih koji u njoj imaju jak uticaj. Tipičan primer nasilja nad umom i pravdom. U izgradnji karijere sve je kod nje išlo naopako, neuredno i neuobičajeno. Ona je u struci jedva prepoznatljiva, znanja i sposobnosti sumnjivih, pedagog i predavač nezanimljiv, istraživač bez istraživačkih rezultata, a kao povesnik nedaroviti selektivni prepisivač. 

I onda, finale bezumlja Radoša Ljušića:

“...Kada se pojavila u zgradi Akademije, svojom fizičkom pojavom, garderobom i ponašanjem, izazvala je komentar jednog starijeg gospodina akademika: „Evo nam nove spremačice!“

Otkuda takvo uverenje, blisko istini, pita se Radoš Ljušić, i odgovara?!

“Neznatna na fakultetu, sasvim nepoznata kao univerzitetski profesor, jedva čujna u istoriografiji, dok izvan struke niko o njoj ništa ne zna. Neprimećena u medijima, niti pak na stručnim seminarima i naučnim skupovima… Osoba nevidljiva, nečujna, nepoznata, neupotrebljiva, a tako olako primljena u Akademiju nauka, srpsku, posle toliko dugog kaskanja na Filozofskom fakultetu! Da li je to samo slučaj ili slučajno? Da li je Ona postala pravilo u srpskoj nauci, a kao i poslanici u Skupštini, biseri srbijanskog društva u raspadanju?

E, sad, o Vasiliju Krestiću: “Najzaslužniji za njen uspeh jeste veliki srpski nacionalista, koji to nikada u istini nije bio. Ali On je tema za daleko ozbiljniji pristup!

Tako je u SANU, a ništa bolje nije u Parlamentu, kao ni u drugim ustanovama Srbije. Srpskom narodu preostalo je samo još jedno mesto iskazivanja nade, volje i sposobnosti – Ulica! A kada se ustanove presele na Ulicu, to može biti ili Revolucija ili Komedija.

Dakle, stigli smo do Radoševog kreščenda: ULICA!

Ps: Ali o liku i delu Radoša Ljušića. drugom prilikom, kad bude trebalo, ako bude potrebno...

Ko je Mira Radojević?

Mira Radojević ( Novi Karlovci, 26. 8. 1959, istoričar, dopisni član SANU, izabrana 8. 11. 2018. Odeljenje istorijskih nauka. Završila je Filozofski fakultet Univerziteta u Beogradu, osnovne studije (1985), magistarske studije (1992) i doktorat (2004). Radila je na Institutu za savremenu istoriju (1986–1996); na Filozofskom fakultetu Univerziteta u Beogradu, Odeljenje za istoriju (1996–), vanredni profesor (2014–); Upravnik  Arhiva SANU (2023-). Član Uređivačkog odbora Srpskog biografskog rečnika i Srpske enciklopedije; Istorija 20. veka; Tokovi istorije; Zbornik Matice srpske za istoriju; Istorijska baština

Nagrade i priznanja: 

Nagrada „Ilarion Ruvarac“, Matica srpska za oblast istoriografije; 

Plaketa Zadužbine Ilije Milovanovića Kolarca; 

Posebno priznanje za doprinos nauci na 62. međunarodnom Sajmu knjiga u Beogradu, sa akademikom Vasilijem Krestićem