Show Must Go On

Ivo Andrić

Dešava se ponekad, da Vas neko ili nešto od koga ili od čega ne očekujete, podstakne na oživljavanje sećanja na događaje u kojima ste učestvovali, bili svedoci ili savremenici. To se naročito dešava kada su ti događaji teški, tragični, pa ih čak i nesvesno potiskujete iz sećanja, kako bi nastavili život što je moguće normalnije.

 Od vremena kada su političke emisije na nacionalnim televizijama prestale da budu političke debate, razmene mišljenja ili polemike, i prerasle (srozale) u tzv. talk-show, prestao sam da ih gledam. One su upravo ono što im ime kaže - talk-show (što više pričaš, to si zabavniji). U njima je glavni glumac onaj koji najviše, ili najglasnije govori (talk, talk, talk) , onaj ko sagovornicima ne da da do reči dođu. Još ako voditelj uspe da učesnike isprovocira na psovku, polivanje vodom, ili ne daj Bože neko pljuckanje ili šljagu, takav automatski avanzuje u svojoj ili nekoj drugoj informativnoj kući.

Pre izvesnog vremena na gradskoj televiziji, sasvim slučajno, pažnju mi je privukao srpski kolumnista broj dva, Boško Jakšić (valjda je sada svima jasno da je DŽejkej odnela šnjur). U emisiji (talk-show-u), voditelj (mislim da se zove Satrapa, ili tako nekako) zdušno navija za vicešampiona kolumnizma koji postiže klasični out-talk (približan srpski izraz bi bio nadgovoravanje), jer uz zdušnu pomoć voditelja dopušta sagovornicima da povremeno uzmu vazduh, ali da ne rabe glasne žice. U zanosu, nakon niza poznatih stavova (parafraziraću): da je Kosovo izgubljeno, da je Evropa svetinja a da Srbi nisu dovoljno dobri za nju, pa zločini, netolerancija i slično, na kraju izjavljuje kako Srbi, da bi postali bolji, i da bi im bilo bolje moraju da se odreknu, ni manje ni više nego ``ideologije SANU``! E, ovde se opraštamo od kolumniste, uz zahvalnost za predloženi motiv.

U potrazi za ideologijom

Dugogodišnji napori ale i vrane, da Srbi napokon shvate, da posle Adama i Eve nije bilo ničega a onda je došao Milošević i sve to rasturio, u naše vreme uveliko daju rezultate. Retko će se naći analitičar, istoričar, političar, politikant ili novinar, koji za početak raspada SFRJ neće navesti Kosovo, samo što će se malo sporiti oko tačnog datuma. Jedni (pogotovu međunarodni) činioci za dan ``D`` uzimaju Gazimestan `89, dok drugi pak idu dalje u istoriju tvrdeći da je čuvena rečenica da ``ne sme niko da bije`` toliko potresla temelje Brozove zaostavštine da joj nije bilo spasa.

Bez obzira na to da li je za nekoga, Milošević bio ``rosno cveće`` ili ``balkanski kasapin``, ``najveći sin`` ili ``najveći lopov`` , ``čovek mira`` ili ``čovek-Mira``, pretenciozno bi bilo pripisati jednom njegovom govoru (uzgred, priličnio bezličnom) i jednoj usput usnimljenoj rečenici (uzgred, prilično opravdanoj) magičnu snagu da rasturi tvrđavu demokratije, ekonomskog, nacionalnog i svekolikog blagostanja, kakva je po mnogima bila Brozova država. Za osnovu tako grandioznog poduhvata nije dovoljan jedan govor ili beseda, ma bila i Ciceronova, potrebno je nešto jače, nešto što ima političku i filozofsku težinu, koja može izazvati politički potres. Nešto poput DŽefersonove Deklaracije, Marksovog Manifesta, Ničeovog Nadčoveka ili Hitlerovog Majn kampfa (ovog poslednjeg naročito). Kako među srpskim velikanima nije bilo antisemita, ideologa kolonijalizma, niti mizantropa, to se ideologija kojom se, navodno, rasturila Brozova država, napajala idejama iz neobjavljenog spisa pod radnim naslovom Memorandum SANU, koji se kao samizdat pojavio u leto 1986.

Kod Memoranduma SANU iz 1986, ne zna se ni tačan naslov (različiti izvori navode različite naslove), a ni autori, jer se po principu reče mi jedan čo`ek dopisuje i otpisuje niz tadašnjih članova Akademije.

Memorandum dum, dum, dum

Mlađi čitaoci verovatno i ne znaju o kakvom se dokumentu radi, ako je uopšte reč o dokumentu, jer se dokumentu mora barem znati naslov i autor. Kod Memoranduma SANU iz 1986, ne zna se ni tačan naslov (različiti izvori navode različite naslove), a ni autori, jer se po principu reče mi jedan čo`ek dopisuje i otpisuje niz tadašnjih članova Akademije (od 10-20 članova, zavisno koga treba diskreditrovati, a i da bi se i ostali disciplinovali kako ne bi bili stavljeni na spisak autora). Elem taj dokument je za sve kriv, jer su se iz njega 3-4 godine idejama opijali Srbi, koji su kasnije izazvali raspad države, otcepljenje Slovenije i Hrvatske, građanski rat u BiH, Srebrenicu, Tuđmana, Špegelja, Adema Jašarija, mudžahedine, Holbruka, Vokera, embargo, NATO zločine, Oluju, Bljesak, klerofašizam, homofobiju i mnoge druge civilizovanom svetu neprihvatljive događaje i pojave. Opasna neka knjiga.

Kao neko ko je barem stotinu puta učestvovao u raspravama o tom (prosto me strah da mu i ime pomenem) Memorandumu, mogu samo ukratko izvestiti kako te rasprave izgledaju:

Oni kažu da samoupravljanje nije demokratsko!;

Pa zar jeste?

Nije, ali...

Oni kažu da su republičke granice pravljene na štetu srpskog naroda!

Pa zar nisu?

Ma jesu, ali...

Oni kažu da postoji verbalni delikt!

Pa zar ne postoji?

Ma postoji, ali...

Oni kažu da je nacionalizam u Jugoslaviji u porastu!

Pa zar nije?

Ma jeste, ali...

Tako se taj ``dokument`` analizirao od osnovnih partijskih ćelija, preko raznih komiteta, sve do centralnog, pa do naših dana čak i na Haškom tribunalu, i naravno svuda je osuđivan, a da je argument bio: - Da, ali...

Kako sada stvari stoje, jedini pogubni efekt Memorandum je proizveo po samu SANU, jer bojeći se etiketiranja poput onog gore navedenog (``ideologija SANU``), a koja izražavaju dominantno antisrpski stav, stiče se utisak da SANU nema hrabrosti da svoje resurse aktivira radi zaštite i unapređenja nacionalnih vrednosti: države, jezika, pisma, univerziteta, nataliteta, ekonomije.., a koje su listom snažno napadnute.

Jedno od poglavlja Memoranduma odnosilo se i na sakaćenje državnosti Srbije, ustavnim nasiljem 1974. godine, tj. formiranjem dveju, de fakto država, na njenoj teritoriji. Je li to bilo sakaćenje državnosti? – Ma jeste, ali...

Jedno od poglavlja Memoranduma odnosilo se i na sakaćenje državnosti Srbije, ustavnim nasiljem 1974. godine, tj. formiranjem dveju, de fakto država, na njenoj teritoriji. Je li to bilo sakaćenje državnosti? – Ma jeste, ali...

ANUK – SANU 1 : 0

Mlađim čitaocima je verovatno nepoznato da je nakon davanja atributa pune državnosti Kosovu, 1974. godine, prvo došlo do formiranja državnih institucija (skupština, vlada, komitet), a zatim na osnovu njihovih uredbi do formiranja i drugih institucija, karakterističnih za jednu državu. Tako je u decembru 1975. aktom Skupštine Kosova formirana i Akademija nauka i umetnosti Kosova (Akademia e Shkencave dhe e Arteve e Kosovës - ASHAK). Bila je sastavljena od članova koji su, svako na svoj način doprinosili temeljenju šiptarske države na tlu Srbije.

Rad ANUK, se može uzeti za primer, kako jedna nacionalna organizacija radi na afirmaciji sopstvene nacije, a na štetu svih ostalih. Ona je vrlo efikasno koordinirala unutrašnje političke aktivnosti uspostavljajući živu međunarodnu saradnju, u potpunosti se ponašajući kao organ nezavisne države. Ona je za kratko vreme reformisala čak i albanski jezik, kojim se na Kosovu govorilo, kako bi ga standardizovali sa onim u Albaniji, tako da je dolazilo i do komičnih situacija, da običan narod nije ni razumevao poveći broj termina kojim se elita služila. A elita se,pak, služila po direktivi, pa ih ni sama nije razumela. U albansko govorno područje uvedeni su i oni koji nikad tim jezikom nisu govorili, kao na primer muslimansko stanovništvo iz Prizrena i okoline, Orahovca i Prištine. U tim porodicama, mladi: đaci i studenti su neretko vaspitavali starije ukućane: ``Zbori more šćip, se ne te razbiram``! I uspeli su. Neki od akademika su ostvarili zaista kapitalni učinak:

Surija Pupovci (Syrja Pupovci), je u Ustav 1974, ugradio elemente državnosti, koji se danas umnogome mogu prepoznati i u tzv. Ahtisarijevom planu. Ali Hadri (Ali Hadri) je bio generator teorije o ilirskom poreklu Albanaca, čiji su radovi preko noći dospevali u sve vodeće evropske biblioteke. U prilog ovoj teoriji doduše nema materijalnih dokaza, ali nema ni kvalitetnih kontrateorija, tako da prijalo to nama ili ne, ona je opšte prihvaćena. Derviš Rožaja (Dervish Rozhaja), čovek najzaslužniji za rad univerziteta, koji je školovao i ``školovao`` po 60 hiljada studenata (o državnom trošku). Zahvaljujući vezi koju je postigao sa zagrebačkim Sveučilištem ``odškolovao`` je hiljade doktora nauka, koji doduše nisu mogli da se zaposle u Hrvatskoj, ali su vrlo efikasno poslužili za progon srpskih profesora. Tako je univerzitet (Univerzitet Kosova, kako se tada zvao), postao regrutni centar nacionalista koji su u pobuni 1981. godine predstavljali udarnu snagu, koja je prva zaljuljala temelje Brozove tvrđave. Svaka soba u studentskom gradu je u to vreme bila okićena zastavom Albanije, a mnoge i mapama Velike Albanije. Ne zaboravimo, pobuna se događa u vreme pune šiptarske dominacije, ekonomske i etničke eksplozije, znatno pre Memoranduma, Miloševića, Račka.... Nezavisno od toga da li su pomenuti akademici ta dostignuća ostvarili kao autorsko delo, ili su samo bili izvršioci zadataka, nije poznato da je iko ANUK do dana današnjeg, optužio za antisrpsku (ili bilo kakvu) ideologiju, kao što se to čini sa SANU.

Bukagije? Ne hvala!

Šta se za to vreme dešavalo sa Srbima? Možda nekome može zvučati apsurdno, ali položaj Srba je tada u nekim elementima bio teži nego što je danas, kada je neosporno tragičan. Svakodnevna prebijanja, krađe šuma i stoke, seče voćnjaka, pretnje, paljevine, silovanja, raznovrsni institucionalni pritisci, doveli su do toga da se za desetak godina srpsko stanovništvo, pre svega iz Metohije, Drenice i rubnih delova prema Makedoniji i ``užoj Srbiji`` (što se u međunarodnim korespondencijama zove - Serbia proper) desetkuje. Srbi u nemogućnosti da dobiju pomoć od matice, počinju da se samoorganizuju, čime izazivaju vlasti koje početkom 1986. počinju da hapse istaknute Srbe, kako se informacije o pravom stanju (što bi se moderno reklo, ljudskih prava) u pokrajini ne bi prelile van njenih granica.

Verovatno se može primetiti da se sve ovo dešava znatno pre famoznog memoranduma, dolaska Miloševića na vlast, Vidovdana i drugih momenata koji se sada Srbima i Srbiji kače kao istorijske bukagije, jer su zaboga ničim izazvani maltretirali Šiptare, vršeći genocid (a šta bi Srbi drugo?), čime su višestruko povećali brojnost stanovništva nad kojim su činili isti, tj. genocid.

Stoga bi za naš narod i državu u ovom trenutku bilo veoma važno da SANU prestane da se posipa pepelom zbog krivice koje nema, a koju joj neki podmeću, te da napokon počne nešto i da radi, u korist budućnosti našeg naroda i države. A posla, na žalost, ima mnogo.