|
Srbija je nakon nedavno održanih parlamentarnih izbora postala zemlja specifičnog političkog pomirenja koje će izgleda biti prethodnica opštem nacionalnom i istorijskom ujedinjenju. Na delu je neka vrsta nove političke sabornosti, jednoumlja i težnje za političkim pomirenjem, čije je glavno ostvarenje ogoljenom političkom trgovinom formirana proevropska vlada.
Glavna namera ove vlade je da se u Srbiju unesu toliko potrebni mir i politička ravnoteža. Međutim, šta je u pozadini ovog neočekivanog političkog pomirenja, kakve posledice donosi rušenje svih političkih i programskih principa, a sve radi krčenja ubrzanog puta ka Evropskoj uniji? Očigledno je da je stalno pozivanje na ekspresno ostvarivanje evropskih integracija postalo univerzalna mantra za sve političke nedoslednosti, gaženje i poništavanje elementarnih moralnih i demokratskih principa i potpisanih koalicionih dogovora. Sve se može opravdati pozivanjem na nužnost sudbonosnog kretanja ka evropskim vratima, koja su za nas tek jedva odškrinuta.
Mi smo u političkoj istoriji uvek imali neko posebno ideološko pokriće kojim smo racionalizovali nesposobnost da se stvori na stabilnim demokratskim načelima profilisana politika, koja će imati stvarni legitimitet. Sada smo došli u situaciju da se može ulaziti u partnerstvo i učestvovati u vlasti sa predstavnicima onih stranaka koje su do objavljivanja rezultata izbora bile oličenje autoritarne, zločinačke i nedemokratske politike. Stvorena je specifična politička alhemija u kojoj se spajaju nemogući politički sastojci.
Pozivanje na poštovanje moralnih i demokratskih principa bačeno je na smetlište političke istorije. Zar sve ovo što se dešava na našoj političkoj sceni ne podseća na vreme vladavine jednopartijskog sistema, a i kasnije, kada je Socijalistička partija Srbije ostvarivala misiju nacionalnog oslobođenja i zaštite srpskog naroda, što je sve činjeno opet pod okriljem svetle budućnosti koja samo što nije zarudela? Dobro znamo šta smo dočekali – razaranje zemlje, ekonomsko uništavanje, nezabeleženu inflaciju, razbuktavanje kriminala i potpuni moralni rasap, a briga za našu iznova pronađenu svetlu budućnost sada je predata u sigurne ruke ideologa i tehnologa nove vlasti. Krug naše politike se još jednom zatvorio, nastalo je novo doba pragmatičnog političkog partnerstva i pomirenja. Još jedna iluzija instrumentalizovana je u ogoljene političke svrhe, a predstavlja se kao veliki istorijski doprinos i otkriće evropskih snaga sada čvrsto zbratimljenih u vladi, čiji je zadatak da nas uvede u predvorje Evropske unije. Sada oni u rukama imaju svetli gral naše evropske budućnosti i zbog toga je njima dozvoljeno da najotvorenijom političkom trgovinom spajaju nemoguće, da koriste najprizemnije politikantske trikove i obrazloženja.
Zato i nije čudno što u našim medijima možemo videti salve oduševljenja i odobravanja, sijaset rezolucija, deklaracija, proklamacija i analiza o istorijskom značaju i dalekosežnoj mudrosti političkog pomirenja Demokratske stranke i Socijalističke partije Srbije. To pomirenje je zasada solidno fundirano formiranjem proevropske vlade i ubrzanom podelom političkog plena jer to je verovatno i osnovni uslov da se ubrzaju i evropske integracije.
Međutim, Demokratska stranka je otišla korak dalje u svom istorijskom pohodu, što smo mogli i videti u zajedničkoj izjavi poslaničkih klubova ove stranke i LDP-a. U njoj se evropske integracije navode kao uslov svih uslova, za čije ostvarivanje su dozvoljena sva sredstva, pa i da se malo uprljaju ruke, ali važno je da nam savest bude čista jer vodimo Srbiju u svetlu evropsku budućnost koja nema alternativu. U ovoj izjavi se izdvaja, iz gomile fraza o neophodnosti završavanja neodložnih evropskih poslova, zajednički stav ove dve demokratski opredeljene stranke o nedvosmislenoj želji da se izgradi partnerstvo u svim evropskim poduhvatima, a da to pri tome nije moguće ostvariti bez demokratizacije i slobode medija, i to kroz odgovarajuće (pre svega kadrovske) promene u medijima sa državnim kapitalom.
Ovo je nezabeležen primer da dve demokratske stranke na brutalno otvoren način traže smenjivanje ljudi koji sada vode državne medije, ne pitajući se pri tome koliko je ovakav komesarski pristup u skladu sa evropskim normama. Otvoreno zalaganje za preuzimanje kontrole nad državnim medijima svakako spada u doprinos razvoju demokratije i medijskih sloboda. Iako funkcioneri DS-a negiraju da je reč o dovođenju svojih kadrova, namera je očigledna – da se uspostavi kontrola nad medijima koji po proceni evropskih liberalno-demokratskih snaga još uvek nisu pokazali dovoljno oduševljenja i odanosti novoproklamovanoj politici pragmatičnog pomirenja.
Ovo je primer da naši političari nisu sasvim dobro obavešteni o evropskim standardima. Ako govore o medijima sa državnim kapitalom, jedan od osnovnih standarda Evrope i demokratskog sveta je da takvi mediji ne treba da postoje. Izuzetak je javni servis, koji mora da bude nezavisan i od vlasti i od politike. Svi ostali mediji, pogotovo štampani, ne treba da budu u državnom vlasništvu i sa državnim kapitalom, a to važi i za list Politika.
Već pet godina postoji Zakon o javnom informisanju, po kojem je nezakonito da država bude vlasnik štampanog medija. „U Srbiji imamo kontinuitet nastojanja vlasti da mediji, što je više moguće, ostanu pod njihovim uticajem“, navodi u svom komentaru Rade Veljanovski, profesor Fakulteta političkih nauka. Toliko o zalaganju za evropske standarde dobro informisanih političkih stranaka koje nas vode u svetlu evropsku budućnost.
Međutim, vrhunac političke hipokrizije i licemerstva je ulaženje u partnerski odnos sa strankom koja se otvoreno zalaže za priznanje tzv. nezavisnosti Kosova, što sve nije prepreka za novo političko pomirenje i ostvarivanje evropskih integracija. To se najbolje može videti u izjavi Nade Kolundžije, predsednice poslaničkog kluba DS-a. Ona ističe da se politički dogovor o saradnji ovih dveju stranaka u Skupštini Srbije odnosi isključivo na evropske integracije. „DS odvojeno gleda na pitanje evropskih integracija i pitanje statusa KiM. Sporazum sa LDP-om se odnosi na pitanje evropskih integracija koje su od prioritetnog značaja za Srbiju i on će omogućiti da naša zemlja ubrza svoj put ka EU.“
Po svemu sudeći odvojeni politički sporazumi su ona spasonosna politička formula koja omogućava strankama da učestvuju u vlasti, ali i da ostanu u opoziciji, i da tako i dalje čuvaju čistunstvo i „beskompromisnost“. To upravo i čini LDP, ulazeći u odvojene koalicione dogovore u lokalnim skupštinama i dobijajući deo vlasti, pri čemu je i politički neokrnjena jer potpisuje samo separatne sporazume sa DS-om, a sa SPS-om deli samo vlast. LDP je tako neka vrsta poluneutralnog svedoka, koji uredno naplaćuje svoju dnevnicu.
To je zaista novina u našoj politici, specifična politička ekvilibristika u kojoj u isto vreme čuvaš političku beskompromisnost i toliko puta ponovljeni zavet da nikad nećeš ulaziti u koaliciju sa Socijalističkom partijom Srbije i Srpskom radikalnom strankom, ali učestvuješ u vlasti u koalicionim lokalnim vladama. Zar se nije do pre nekoliko dana LDP zaklinjao da neće praviti nikakve dogovore sa zločinačkom organizacijom kao što je SPS? Međutim, zov vlasti je izgleda omekšao i tvrdo jezgro beskompromisnih jurišnika LDP-a. Setimo se samo sa koliko su političke strasti predstavnici ove stranke napadali vladu DSS-a i G17 plus, koju je manjinski podržavala Socijalistička partija Srbije. Vremena se očigledno menjaju, a to shvataju i u redovima Liberalno demokratske partije. Besomučno zaklinjanje u političku beskompromisnost trajalo je do prve povoljne prilike da se preuzmu kulturne ustanove u Beogradu ili dobiju mesta u javnim preduzećima i opštinskim većima.
Postoji još jedno izuzetno važno pitanje, koje nije bilo predmet političkog sporazuma LDP-a i DS-a. Ono se odnosi na problem našeg suočavanja sa prošlošću i zločinima počinjenim – kako to uporno naglašavaju ideolozi građanske Srbije – u ime srpskog naroda. Suočavanje sa prošlošću je u interpretaciji LDP-a sadržano u njihovoj tvrdnji da Srbija i srpsko društvo nisu sposobni, ni spremni da se suoče sa prošlošću tako što bi priznali da je upravo Srbija bila glavni faktor u razbijanju Jugoslavije i izbijanju građanskog rata i da je srpski narod jedino spreman da sebe isključivo vidi kao jedinu žrtvu, a da pri tome za patnje i stradanje drugih naroda nema saosećanja. To je bazični društveni prioritet Liberalno demokratske partije. On se mogao jasno videti u saopštenju povodom trinaest godina od zločina u Srebrenici. „Na trinaestogodišnjicu genocida u Srebrenici Liberalno demokratska partija izražava najdublje saosećanje s porodicama žrtava i nezadovoljstvo zbog izostanka pune saradnje Srbije s Haškim tribunalom. Dalje ignorisanje obaveza i odbijanje da se raspravlja o predlogu Deklaracije koju je pre više od godinu dana parlamentu podnela LDP čini besmislenim svaki prigovor na odnos prema drugim zločinima. Zato zahtev da se svi zločini i zločinci jednako tretiraju, u ovakvoj situaciji, nema realnih izgleda na uspeh.“
U ovoj političkoj inicijativi nema ni pomena o srpskim stradanjima u Podrinju, o zločinima počinjenim u Bratuncu, Skelanima, Kravici, o stradanju više od 3.500 Srba. Očigledno je da LDP ne dotiču mnogo žrtve srpskog naroda, to nije deo njihove ekskluzivne ideologije suočavanja sa prošlošću.
Osnovno je pitanje da li DS deli ovakvo stanovište ili se ona slaže sa ocenom da još nije sazrela situacija da se progovori o žrtvama i stradanju srpskog naroda. „Ni da prebolim, ni da oprostim“, navodi Mira Živković, čijeg su sina, studenta šumarstva, ubili vojnici Nasera Orića u leto 1992. godine. „Danas su mi rane još teže. Pitam se ima li pravde, dok je Orić na slobodi. Ovde malo ko žali ljude, malo ko saoseća sa grobovima“, svedoči Vinka Jojić. „Srbi žale Srbe, Bošnjaci – Bošnjake. A potrebno je da se svi zločinci osude. O merama zločina neka sud donesu stručnjaci, a ne laici i ne politikanti. Nepravda je i od svijeta i od nas što se za stradanja ovih ljudi ovde u Zalazju i Biljači ne zna. Kao da su stradali samo jedni, kao da su jedni više, a drugi manje mrtvi“, rekao je na komemoraciji srpskim žrtvama u Bratuncu sveštenik Dušan Spasojević.
Razumljivo je što ova potresna svedočenja ne dopiru do ideologa LDP-a, ali ostaje otvoreno pitanje da li Demokratska stranka, sklapajući separatni sporazum o političkom partnerstvu, podržava ovakav stav prema srpskim žrtvama. Uslovi na kojima je sačinjen sporazum o partnerstvu DS-a i LDP-a otvaraju pitanje o političkoj i ideološkoj granici do koje se može ići u političkoj trgovini, a da se pri tome ne izgubi autentični politički profil.
Demokratska stranka u nastojanju da okupi sve raspoložive tzv. evropske snage pravi previše trulih i neprincipijelnih kompromisa i postaje sve više kontejner stranka. Ona je sve više spremna da zbog vrhovnog političkog cilja bude izložena političkom riziku da izgubi suštinu demokratske politike. Gubitak principa u politici uvek je poguban za stranački i društveni život. Stranke tako postaju veliko političko skladište, organizacije u kojima samo stranačke oligarhije i njihova klijentela učvršćuju uticaj, budući da su one ona poslušnička politička mašinerija koja je spremna da odbrani svaki sporazum o partnerstvu čak i sa strankama koje su ideološki na različitim polovima, i to pod uslovom da se ne ugrožava dogovor oko podele političkog plena.
Očigledno je da je u Srbiji nastupilo vreme neprincipijelnog političkog partnerstva, epoha političke i ideološke kohabitacije, u kojoj više ništa nije nemoguće. Međutim, zato postoji univerzalan odgovor na sve nedoumice, a to su ubrzane evropske integracije, kao apsolutna ideološko-politička zaloga originalnog političkog trojstva Liberalno demokratske partije, Demokratske stranke i Socijalističke partije Srbije, koje najbolje svedoči o tome do koje mere su razorena moralna načela u politici koja je sada dominantna u Srbiji.
|
.jpg)
