Sa njima - potop!

Aktuelna poplava izbacila je na površinu poražavajuće stanje državnog aparata, njegovih službi i organa, možemo slobodno reći, mulj(anje) u kome se valja i davi naša država. Većina nas bila je svesna toga i ranije, ali ova tragedija je tu činjenicu učinila sasvim očiglednom.

Počimo od Republičkog hidrometeorloškog zavoda (RHMZ) čija se odovornost zanemaruje u tekućim izveštajima i analizama. Neki njegovi predstavnici u svoju odbranu navode da su još u subotu 10. maja upozorili nosioce vlasti na pretnju od poplava. Ovo je samo delimično istina. Jer u prognozi od nedelje 11. maja samo se pominju obilne padavine za sredu 14. i četvrtak 15. maja (od 40 do 60l/m2), ali ne i tolika njihova količina koja može uticati na poplave. Jednostavno, od RHMZ-a nismo mogli čuti nikakvo dramatično upozorenje. Njihove procene količine padavina ozbiljno su varirale: vidimo da se u nedelju spominje „40 do 60l/m2“, u utorak „20-50l/m2 i više“, a u sredu „60-90l/m2 i više“ (ovo „više“ može da znači i 100 i 150, i ko zna koliko litara kiše po kvadratnom metru). RHMZ je u četvrtak javio da su „u Beogradu sa 107,9, Loznici 110 i Valjevu 108,2 litara po metru kvadratnom kiše, zabeleženi apsolutni maksimumi dnevne količine padavina u istoriji merenja“ (dakle, palo je otprilike dva puta više padavina nego što su prognozirali koji dan pre toga). Zato se postavlja opravdano pitanje: da li je RHMZ mogao ranije, tj. na vreme, da predvidi istorijski rekordne padavine? Ako jeste, neko u RHMZ mora da odgovara. Ako nije, pitamo se zašto nije? Zašto nema aparature koja je potrebna da se tako velika količina padavina pravovremeno i precizno predvidi, ako je već nedostatak te aparature možda bio problem? U tom slučaju mora da odgovara neko izvan RHMZ-a, očigledno iz državnih organa koji su zaduženi za nabavljanje te opreme, ali i iz RHMZ-a zato što su obmanuli javnost da su na vreme znali za preteći obim padavina (osim ako dan ranije nije „pravovremeno“). Svi znamo za nepouzdane i promašene vremenske prognoze RHMZ-a koje nas često iritiraju. Ali, sve to nije strašno dok ne se ne dese ovakve tragedije koje odnose ljudske živote i imovinu. Stoga je krajnje vreme da se pokrene pitanje šta to RHMZ uopšte (ne) radi, i šta mi kao građani to plaćamo?

Uprkos ovome, odgovornost RHMZ-a svakako nije najveća. Jer, bar u utorak RHMZ je upozorio na obilne padavine i porast vodostaja na mnogim rekama u sledeća dva dana. Rečeno je da se „na Savi kod Šapca vodostaj nalazi iznad granice redovne odbrane od poplava sa tendencijom porasta od četvrtka“, a da će „na Kolubari vodostaji preći granicu redovne odbrane od poplava u sredu, a granicu vanredne odbrane tokom četvrtka“. U sredu je načelnik sektora MUP-a za vanredne situacije Predrag Marić upozorio lokalne samouprave da „naredna 72 sata budu u stanju potpune pripravnosti“. Međutim, kako su se ponašali (o pretećoj poplavi obavešteni i upozoreni) nosioci lokalne samouprave, gradske i republičke vlasti, šta su sve izjavljivali i (ne) činili? Njihova neodgovornost i neozbiljnost pljuštala je kao i ona kiša sa svih strana. Tako je u sredu „predsednik opštine Obrenovac i šef štaba za vanredne situacije Miroslav Čučković rekao da taj štab neprestano zaseda i da je spreman na angažovanje ljudi, mašina i opreme za otklanjanje posledica bujičnih nanosa“. Koliko je štab za Obrenovac bio spreman pokazalo se u četvrtak noć i u petak, kada je poplava u Obrenovcu progutala i unesrećila hiljade ljudskih života i nanela nesagledivu materijalnu štetu. Štab je tek na sednici u četvrtak uveče doneo odluku da se naprave odbrambeni nasipi na tri lokacije[1], dakle, čitava dva dana (?!) nakon što je RHMZ upozorio da će Kolubara u četvrtak probiti granicu vanredne odbrane od poplava. Naravno, već je bilo kasno, te noći je podivljala reka počela da potapa Obrenovac. Toliko o „potpunoj pripravnosti“ obrenovačke vlasti koja im je bila naložena. Takođe, sa iste sednice je javljeno da članovi Štaba „apeluju na građane da bez preke potrebe ne napuštaju svoje domove“. Ne moramo da istražujemo da li je Čučković lično obavešten pet sati ranije da će vodena bujica stići u Obrenovac te noći, i da li je ignorisao ozbiljnost tog upozorenja, kako se može čuti u javnosti. Već ovo nesumnjivo i drastično kašnjenje u započinjanju odbrane od poplave, uprkos upozorenju RHMZ-a, i zvaničan apel za nenapuštanje domova, dovoljni su da se pokrene pitanje odgovornosti nosilaca vlasti u Obrenovcu.

Na žalost, Čučković nije bio usamljeni slučaj; još neki predstavnici vlasti su se „istakli“ u svojoj neodgovornosti. Recimo, zamenik gradonačelnika Beograda Andreja Mladenović je u sredu naveo da „po podacima Operativnog centra, neće biti znatnog povećanja vodostaja Dunava i Save“. Nije nam jasno o kakvom „Operativnom centru“ je reč, i kako njegovi podaci mogu da protivreče izveštaju RHMZ-a od prethodnog dana da se „na Savi kod Šapca vodostaj nalazi iznad granice redovne odbrane od poplava sa tendencijom porasta od četvrtka“. U četvrtak ministar rudarstva i energetike Aleksandar Antić, za razliku od ležernog Mladenovića, upozorava da „Srbiju u narednim danima očekuje ozbiljna drama sa rekom Savom“. Dakle, izjave predstavnika gradske i republičke vlasti direktno protivreče jedna drugoj. To (još jednom) govori o potpunoj neusklađenosti državnih organa i haotičnom stanju u kome se naša država nalazi.

Šteta od diletantskih državnih aparatčika bila bi manja da imamo ozbiljniju vojsku koja je značajan faktor u ovim situacijama, kada se vodi svojevrstan rat protiv prirodne stihije. Jer vojska se obučava za borbu u vanrednim okolnostima, u koje spada i savladavanje teških prirodnih prepreka i nepogoda. Ali, kakva država, takva i vojska, bar kad je reč o „demokratskoj“ državi u kojoj postoji „civilna kontrola“ vojske. A kakva vojska, takav i njen načelnik Generalštaba. Unezveren i preplašen, izgledao je kao da ga je sama poplava izbacila.

Naravno, treba spomenuti onog „Prvog“. Na samom početku ove katastrofe on je izjavio da „niko ne može da pobedi vodu i vatru i zato je najvažnije da sačuvamo ljudske živote“. Premijer se time jasno ogradio od svoje i odgovornosti svih ostalih nosilaca vlasti za ono što nam se desilo. Uz to, ljudski životi nisu sačuvani, bar ne mnogi (a o pričinjenoj materijalnoj šteti da ne govorimo). Mi naravno ne možemo pobediti vodu. Ali možemo pobediti poplavu, ili bar značajno umanjiti njene razorne učinke. I to je pre svega dužnost i zadatak države, a ne samoorganizovanih građana čije je hrabro i požrtvovano angažovanje umanjilo očigledne propuste države i sprečilo još veću nesreću. Jer ako su samoinicijativno i naprečac okupljeni građani prvi pozvani da rešavaju ovakve krize, šta će nam onda država, bolje da je se oslobodimo kao viška i tereta.

Da li je normalno da država traži od građana ili nekog drugog pomoć za pesak, amfibije, službena vozila i gorivo za helikoptere? Šta je sa ljudima zaposlenim u njenom aparatu i njenim resursima? Ima li ih uopšte ili su svi razgrabljeni i rastureni kao Alajbegova slama? Šta je sa Zakonom o vanrednim situacijama iz 2009. koji je bio osnov za donošenje Nacionalne strategije u ovoj oblasti, a u kome se kaže da „Republika Srbija obezbeđuje izgradnju jedinstvenog sistema zaštite i spasavanja” (član 2), a posebno se potencira odgovornost vlade za sve aspekte upravljanja vanrednim situacijama[2]? Šta je sa Operativnim planom za odbranu od poplava koji „obuhvata ukupno 3.500 kilometara nasipa i drugih zaštitnih objekata i 53 brane sa akumulacijama“? Bolje bi bilo da premijer odgovori na ova pitanja umesto što nervozno reaguje na svaku legitimnu kritiku državnih organa i predstavnika vlasti, i potura vlastitu i njihovu odgovornost pod tepih, govoreći u hvalospevima o ministrima, službama, čitavom sistemu. Na žalost, stvarnost je bitno drugačija. Ovde se pokazalo da je država potpuno nespremna i dugoročno nezainteresovana za pitanje bezbednosti i zaštite sopstvenih građana. Kako će i biti kad politička elita ima „važnije“ brige. Koje će ministarstvo, koji upravni odbor, koju agenciju svako od njih zgrabiti? Koje će poglavlje, 23, 24 ili 35, otvoriti u pregovorima sa EU? I tako redom, „zaista“, sve sami „gorući“ problemi koji „vitalno“ dotiču i interesuju većinu građana, za razliku od nekih tamo kiša i poplava.

Sada je trenutak da se zapitamo i možemo li naučiti nešto iz prošlosti, iz iskustava i svedočanstava ranijih generacija koje su se takođe u nekim nesrećnim trenucima borile protiv poplava. Mediji ovih dana podsećaju na te slučaje, a na nama je da izvučemo pouku. Saznali smo da je, na primer, Požega bila suočena sa poplavom 1965. godine[3]. "Imali smo srećnu okolnost da je u dve požeške kasarne bio puk vojske“, kaže Milovan Stojković, sekretar opštine te 1965. godine. „Od 2005. u Požegi nema stacionirane vojske, a  tačno 49 godina kasnije, u četvrtak 15. maja 2014., Požega je izbegla poplavu širih razmera, zahvaljujući bedemu koji je projektovalo Vodoprivredno preduzeće 'Morava' iz Čačka 1966. godine. Bedem je projektovan za stogodišnje, a odoleo je ovih dana i hiljadugodišnjim padavinama. Direktor vodoprivrednog preduzeća Morava Rade Radovanović kaže da je bedem u Požegi izgrađen za godinu dana priručnim sredstvima. Slični projekti sada se mogu završiti mnogo brže moćnim mašinama i stručnjacima koje Srbija ima“.

Iste 1965. godine Vojvodina se čak 106 dana borila protiv poplava[4]. U tada snimljenom dokumentarnom filmu posvećenom ovom događaju se može čuti: „Popodnevni odmor zamenili smo lopatama, ašovima i džakovima. Malo rekeracije ništa ne škodi, inače bili smo već zaboravili na one frontovske radne akcije...Rat protiv Dunava. To je rat u kome se neprestano smenjuje i učestvuje 250.000 pravih boraca sa rancem na leđima, ćebadima, čuturicama i hranom za 3 dana...Ovo je već 50. dan kako je jedini posao Bačke Palanke da spreče Dunav da ne uđe u grad. Dunav je preskočio jedan nasip, dočekali su na drugom, preskočio je drugi, dočekali su ga na trećem...Uzalud tražite. Nikoga nećete naći na ovim pločnicima, na ovim ulicama, i trgovima novosadskim. Svi su tamo na nasipima...Armija je od prvih dana na nasipima. Na svakom drugom ratnom mestu je vojnik. Na podizanju nasipa u sprečavanju poplava učestvuje 15.000 pripadnika Jugoslovenske Narodne Armije, sa oko četiri stotine specijalnih mašina“. Refren koji su građani-borci pevali tokom izgradnje nasipa bio je „Novi Sade, Novi Sade, gde su ti brigade? Otišle su, otišle su, nasipe da grade!“

„Kompleksno i višenamensko uređenje voda u Vojvodini postignuto je izgradnjom Hidrosistema Dunav-Tisa-Dunav koji je u funkciji od 1977. godine. Za odbranu od poplava izgrađeno je 1362km nasipa i drugih zaštitnih objekata kojima se od velikih voda štiti oko milion hektara zemljišta sa 260 naselja i drugi brojni objekti“[5].

Na kraju ovog podsećanja spomenimo Obrenovac, mesto koje je najviše pogođeno ovogodišnjom poplavom, a koje se našlo na udaru vodene stihije i 1981. godine. O obrenovačkim poplavama takođe postoji dokumentarni film[6]. U njemu se navodi: „U odbrani od poplave 1981. uzeli su učešće teritorijalna odbrana i civilna zaštita. Angažovano je 11.000 ljudi, veća šteta je izbegnuta dobrom koordinacijom vodoprivrednih organizacija. Imali smo jake organizacije, 'Bora Kečić' je za samo 6 sati podigao 150m savskog nasipa, 'Komgrap', 'Dragan Marković' sa svojom mehanizacijom, svi su bili uključeni, funkcionisalo je kao jedan štab, jedna celina. Bilo je angažovano 5 najvećih jugoslovenskih firmi, za 100-godišnje vode“. Na kraju filma direktor vodovoda Obrenovca iz vremena ove poplave Milenko Mijalković mudro kaže: „Mi moramo da čuvamo nasipe, ako ih ne čuvamo, može da se desi poplava gora nego što je bila“. Na žalost, to se i desilo ove godine, Mijalkovića iz vlasti nije imao ko da čuje.

Zaključujemo da državni službenici, od lokalnog do republičkog nivoa, očigledno nisu izvukli pouku iz prošlosti i ovih svedočanstava o njoj. Postojeći nasipi nisu čuvani, o izgradnji stotina metara i kilometara novih da ne govorimo (iako to predviđa Operativni plan za odbranu od poplava). Vojska je rashodovana, i ovih dana je mobilisala svega par stotina svojih pripadnika (30 puta manje nego što je npr. bilo vojnika JNA u odbrani Vojvodine od poplava 1965. godine). Teritorijalna odbrana i civilna zaštita su ugašeni (a neki su se tek sad setili da su nam možda potrebni, kao i radne akcije). Preduzeća, sa svojom mehanizacijom, su uništena. Ukratko rečeno, više nema ko da brani ovu državu i njene građane od prirodnih nepogoda, ostale neprijatelje da ne spominjemo (po vlastima nakon 5. oktobra, mi ih ni nemamo, naprosto nam svi žele dobro i pružaju pomoć). Zato nam ove slike iz prošlosti, koje pokazuju da se bar činilo sve što se moglo, izgledaju danas kao prava utopija. Pravovremeno reagovanje, izuzetno visok stepen mobilizacije i organizovanosti, sveopšti duh zajedništva i solidarnosti, i sinhronizovano delovanja građana i države, je nešto što možemo samo da sanjamo sa ovakvim nosiocima vlasti koje „odlikuju“ neodgovornost, nekompetentnost i javašluk. Dok oni snevaju neke futurističke i fantazmagorične projekte tipa „Beograd na vodi“, ispred našeg nosa nam se desila stvarnost Srbije pod vodom.

Ova trenutna poplava nam je poslednja opomena. I za nju neko iz vlasti mora da odgovara, i to ne samo običnom smenom ili ostavkom (a i to se dešava krajnje izuzetno uprkos njihovim ustima punim „odgovornosti“). U suprotnom, sa ovakvima kakvi jesu, tragedije slične ovoj neprestano će nam se ponavljati. Jer sa njima može da nas očekuje samo - potop.