Политички живот | |||
Са њима нема неизвесности |
четвртак, 19. април 2012. | |
Често се у нашим политичким анализама користи већ чувена мисао Карла Маркса да се историја често понавља тако што се једном јавља као трагедија, а други пут као фарса. Али ова својевремена историјска закономерност може имати и своје изузетке, јер се и фарса може понављати. Ово обнављање фарсе најјасније се препознаје у актуелној изборној кампањи Демократске странке која наступа са слоганом „За бољи живот“ у чијој је основи став да са овом странком нема неизвесности. Овај познати изборни слоган је иначе исто тако користила Социјалистичка партија Србије у време највеће економске и социјалне кризе у којој се Србија налазила деведесетих година прошлог века. Тој политичкој технологији се сада здушно приклонила Демократска странка користећи искуства свог садашњег а по свему судећи и будућег главног коалиционог партнера. У једном од наступа у изборној кампањи председнички кандидат Демократске странке Борис Тадић оцртао је главни правац своје будуће политике као једине прихватљиве залоге за остваривање стабилности Србије у којој нема неизвесности. “Потпуно сам уверен да је пут за који тражим подршку грађана - пут извесности, а да свака друга политичка опција у Србији подразумева неизвесност. Две милијарде евра смо прошле године обезбедили. То можемо ми, то не могу они јер ми знамо свет, са светом смо у непрекидном контакту и свет зна за нас. Ми смо предвидив чинилац за свет, али знамо и како да са светом преговарамо о тешким питањима од Косова до инвестиција, одбранили смо интегритет земље, подигли њен кредибилитет у међународној арени и само морамо да се изборимо за бољи стандард и бољи живот људи“. Да ли је са међународном заједницом договорено да се изведе ова политичка травестија о расписивању избора на Косову и Метохији без праве намере да се они и одрже а да се то и даље тумачи као још једна победа у преговорима са Приштином. Говорећи о Демократској странци као гаранту стабилности недостаје још одређење да су све остале странке снаге хаоса и безумља иако се и то може све чешће чути како се кампања захуктава. У слогану о томе да са Демократском странком нема неизвесности складно се уклапају и оцене њених страначких функционера да се на предстојећим изборима бира између рата и мира. То је тежња да се у изборну кампању унесе референдумско изјашњавање судбоносног историјског значаја јер ће једино останак на власти Демократске странке и њених коалиционих проевропских партнера као гарант државне стабилности извесно обезбедити наставак европског пута и неопходну политичку стабилност. Овој матрици се све више приближава и бескомпромисни Преокрет који себе већ види у новој влади, без обзира на то што се и даље представља као једина истинска алтернатива садашњој власти. У том смеру се одвија и све учесталије поткопавање веродостојност и и политичког кредибилитета председничког кандидата Српске напредне странке као превртљивог и недоследног политичара који оличава све зло политике вођене деведесетих година – за разлику од Ивице Дачића – доследног гаранта европске будућности Србије, који је иначе извукао и не само највећу политичку корист из политичке трговине са Демократском странком која сада жели да поврати своје бирачко тело стварајући опет референдумску атмосферу као у време избора пре четири године. Тада се Демократска странка није оградила од подршке Борису Тадићу коју је пружио Богољуб Карић. Он тада није био лице са потернице јер је сваки глас био важан као што је то и данас. Прича о неопходности минимума доследности у политици управо је дезавуисана и обесмишљена политиком коју је водила Демократска странка у протеклом периоду. Оваква негативна кампања је пре израз слабости и несигурности него политичке снаге и уверености Демократске странке. Ивица Дачић се вратио добро испобаној и ефикасној реторици коју су социјалисти користили у време владавине Слободана Милошевића. Заиста изгледа фарсично када се социјалисти сада позивају на социјалну правду и немогућност синдикалног организовања у приватним фирмама. Јасно је да је њихова намера да све негативне последице протекле коалиционе владавине укњиже на рачун Демократске страке а да се они сада у овој изборној кампањи легитимишу као заштитници понижених и обесправљених радника који су ојађени у пљачкашкој приватизацији. Они су до тог сазнања дошли тек сада у изборној кампањи када се спремају да повисе свој улог у предстојећој постизборној политичкој пијаци. Не нуде само они бајату политичку робу, то сада чине и функционери Демократске странке, са иритирајућом дозом осионости и безобзирности и то као израз политике која је изгубила стварни контакт са реалношћу. Борислав Пекић је као члан Демократске странке говорио: “Не лажимо у јавном животу, немојмо изневерити савест, морално осећање у нама и звездано небо над нама, ни онда, а нарочито онда кад знамо да ћемо због тога бити на губитку. Лични је морал основа сваке политике“. Очигледно је да се у кампањи Демократске странке не може препознати неопходна способност политичких партија, посебно када су на власти, да се са стварношћу катарзично суочавају. То је било и остало ван њиховог домашаја и видокруга. А без таквог суочавања, како каже Небојша Катић, економска а ни укупна политика се не може променити. Напротив, досадашња изборна кампања Демократске странке неодољиво подсећа на јуловске изборне кампање које су биле веома агресивне, нападне а при томе фарсичне и без стварног контакта са свеприсутном социјалном катастрофом која је тада постојала у Србији. И сада се дешавају слични процеси. Зато се и може лако препознати вапијућа испразност кампање „За бољи живот“ јер се понавља веч добро познати образац. Што је веће сиромаштво и беда у земљи, то владајућа странка води гламурознију и скупљу кампању по маркетиншком обрасцу као да се ради о лансирању новог детерџента или пасте за зубе. Као да се остварује наша фарсична стратегија Шехерезаде- причања прихватљивих прича, о којој је писао Кристијан Соломон. “Можемо се можда уплашити да ће и саветници владаоца нестати, но они нису икада били бројнији а њихов утицај никада није био већи. У лику стратега, консултаната, менаџера, истраживача јавног мњења, спин доктора, Макијавелијеви наследници тискају се око Владаоца. Међутим, природа њиховог посла се променила. Готово је са филозофијом и стратегијама, политичари треба да се продају као робне марке. Изборне кампање постале су фестивал приповедања током које се суочавају ликови а не идеологије и где избор не потврђује компетенције, већ перформанси глумца кандидата, његову вештину да привуче пажњу и да изазове емоцију. Политичка стручност уступа место фиктивној вештини. Реторика постаје важнија од политичких програма, а квалитети из административног, правног, економског и етичког домена, који се захтевају од будућег председника премештају се у домен наративних перформанси. Никсон је научио политичаре како се председник може продати а Обамина кампања како се од председника може направити бренд попут најки или Епла. Свакодневица власти све више личи на перформанс чији је владалац истовремено стилиста, и приповедач себе“. Ову лекцију продавања политичког бренда можемо сада јасно препознати у предеседничкој кампањи Бориса Тадића који користи свој приповедачки перформанс и наратив сажет у политичкој мантри о гарантовању политичке извесности и стабилности, неопходности развоја предузетништва и пољопривреде, статусу кандидата за ЕУ као великој и одлучујућој гаранцији за навалу нових инвестиција и инвеститора, државничком искуству и умећу у решавању криза, великим успесима у обнови и изградњи, километрима путева и нових мостова, дисквалификовању политичких противника који су до јуче били партнери у неопходној пацификацији политичког живота у Србији, након разбијања Српске радикалне странке а сада су оличење дестабилности и зла. Очигледан је политички маневар Демократске странке да обави својеврсни изборни трансфер тако што ће бољи рејтинг председника Демократске странке пренети на резултате странке на локалним и парламентарним изборима који су већ сада маргинализовани и у сенци су председничких избора. Међутим, оно што је видљиво у овој кампањи је испразност, немаштовитост, недоследност и недостатак нових идеја, али она је само прави израз нашег политичког живота и односа. Ни ова кампања не пружа никакве гаранције да се стварају могућности да се промени карактер саме власти која је била сконцентрисана у рукама председника Републике без обзира на то што ми немамо председнички систем. То је у ствари најочигледнији израз владавине партитократије јер је извршна власт и парламент само део политичке игре наше фасадне и надзиране демократије. Зато није случајно што је председник Демократске странке Борис Тадић заиграо на све или ништа, залажући свој политички бренд за остваривање што бољих резултата на парламентарним изборима јер једино тако може и очувати своју досадашњу позицију апсолутног политичког арбитра која му омогућује и даље готово неограничену моћ у Србији. Важно је и у овој кампањи очувати лични облик владавине јер се може и даље потврђивати старо правило Николе Пашића: Да онај ко организује изборе тај их и добија. То још једном показује до које мере су наше странке постале приватне клијентелистичке фирме које функционишу у складном савезу са привредно-политичким олигархијским центрима моћи, који се тек спорадично спомињу у овој изборној кампањи. Зато у нашем политичком животу нема нових идеја, креативних људи и изазова јер су уништене претпоставке за одвијање и развијање стварне политичке динамике и програмске конкуренције. Политика се одвија у затвореном олигархијском кругу, а избори су и даље опредељивање за мање зло и више извесности без стварне социјалне и политичке алтернативе. Сама чињеница да је идеја о белим листићима дочекана од свих странака као највећа политичка јерес говори колико је крхка политичка легитимност на којој почива наш политички систем. Пошто се већина наших странака позива на европска искуства и вредности онда би било интересантно видети како се у демократским земљама у којима постоји неопходна политичка динамика и кретање нових идеја и иницијатива решава питање протестних бирача. Анкете у Немачкој показују да би новоформирана странка Пирата – залаже се за одбрану слободе Интернета – могла постати нови језичак на ваги након парламентарних избора и то уместо странке Зелених која је до сада била корективни политички фактор и израз критике недоследности великих и етаблираних политичких странака у реализацији демократских начела. Али управо политичка динамика захтева да се артикулише нова политичка снага која ће одговарати захтевима савременог начина вођења политике у дигиталном добу. Ово је за наше камено доба политике у сфери политичке научне фантастике, али и то су европске вредности о којима се морају изјашњавати наши европејци који су сада у устоличени у бусијама својих партија неспремни да направе и мали корак који би нарушио њихову успостављену политичку и партитократску равнотежу али и економске и личне интересе. Као год се ови избори завршили увек се треба вратити старој истини да један режим пре него што пропадне буде исмејан, а управо се то дешава Демократској странци чија кампања већ увелико потврђује ово неумитно историјско искуство. |