Ruženje naroda i otužna jadikovka Aleksandra Vučića

Veliki ruski pisac F. M. Dostojevski u svojim zapisima je zabeležio da postati Rus znači prestati prezirati svoj narod. Ove reči otvaraju izuzetno važno i aktuelno pitanje - da li se neko može svrstati u elitu jednog naroda ako neprestano izražava prezir i nipodoštavanje prema tom istom narodu. Upravo tako se mogu razumeti i protumačiti stavovi izneti u „autorskom“ tekstu Aleksandra Vučića "Moj odgovor njima" objavljenom u listu Blic jer se može jasno prepoznati prezir prema srpskom narodu i to se javlja kao ideološka konstanta u njegovim čestim političkim i medijskim nastupima.

Novina je u tome što njegov prezir upravljen sada selektivno i to prema najelitnijem delu našeg društva koje nema dovoljno razumevanja, oduševljenja i ne pruža bezrezervnu podršku njegovim epohalnim reformskim poduhvatima. Kao i srpski narod i njegov najbolji i najelitniji deo pokazuje svoju poslovičnu nezahvalnost i kritizerstvo.

Ova konstatacija Aleksandra Vučića se može videti i u ovom njegovom pinkovski patetičnom tzv. autorskom tekstu, koji je u stvari označio otvoreni obračun sa svima koji ne dele njegovo novopronađeno i probuđeno protestantsko nadahnuće jer on je taj koji nam je najzad otkrio da postoje Veber i Luter, vrednost samopregornog rada, i to tek onda kada je on krenuo da menja sve ili gotovo sve, a pre svega da probudi srpski narod iz uspavljujućeg fatalizma i da ga nauči da rad nije robija, već način da se nešto postigne i kao konačno otkriće da je rad dobar. Ovo više nije izraz samo otvorenog prezira već svojevrsnog potcenjivanja intelektualnih, radnih i stvaralačkih moći našeg naroda.

Zoran Ćirjaković s pravom ističe da je „promena mentaliteta postala lajtmotiv javnih nastupa Aleksandra Vučića koji stalno ističe da će promena svesti biti najteži posao i najveća prepreka na putu napretka koji obećava. Istoričar Danijel Goldhagen, profesor na Harvardu, ponudio je rešenje. U tekstu u Gardijanu zahtevao je da zapadne sile okupacijom pomognu Srbima da – problikuju sebe, da očiste svoju javnu sferu od svojih nacionalističkih, militirastičkih i dehumanizujićih verovanja“.

Aleksandar Vučić je na ovom tragu i zato stalno pominje svoju verziju protestantizma i značaja rada koji njega nose u borbi za promenu našeg mentaliteta i odnosa prema prošlosti i budućnosti. Zato on u svom odgovoru (bolje rečeno obračunu), njima sa srpskom letargijom, lenjošću i fatalizmom iznosi svoj osnovni stav o prošlosti i budućnosti našeg društva. “Problem je, čini mi se svako odsustvo želje da se ode u budućnost. Ovde, kod nas, svi bi da ostanu u prošlosti, ili bar da se ne pomere u sadašnjosti. Budućnost je previše neizvesna, zahteva previše truda, zavisi od nas samih, traži da joj posvetimo i vreme i rad - jednom reči, previše je zahtevna, bar za nas. Zato i danas ova vlada bez obzira na priče o tome da da je sveprisutna, da sve kontroliše i da utiče nam baš sve u društvu i državi nema podršku istog tog društva ili bar njegovog najelitnijeg dela u onome što je osnov svake budućnosti. Mi smo osuđeni na to da je sanjamo sami“.

Kada se sagleda značenje ovih reči, onda se može s puno prava tvrditi da upravo Vučić širi fatalizam i nevericu u sposobnost srpskog naroda da bez protetstantskog tutorisanja iskaže sve svoje stvaralačke snage. On kao da veruje da je srpski narod infantilan i da mu treba staralac i mentor koji će ga izvesti iz okova prošlosti i pokazati mu da ne treba da se boji budućnosti koju mu donosi naprednjačka koalicija. Ali to nije moguće ako ga se stalno svrstava u nezrele narode koji žele da ostanu u prošlosti, a nisu sposobni da prepoznaju svetlu budućnost koju usamljenički sanja novi politički vođa koji živi u svom izmaštanom svetu i iluziji da on jedini poseduje odgovor na sve izazove savremenog političkog i društvenog trenutka u Srbiji.

Jedino nije zadovoljan što podrška njegovim političkim fantamazgorijama nije potpuna i zato je spremio ovaj odgovor Njima koji nisu i ne pristaju da budu deo njegove političke nomenklatura i pseudoelite. Zato je nastojeći da pokaže kako nezasluženo nema podršku najelitnijeg dela našeg društva (što ga očigledno veoma uznemirava jer prepoznaje intelektualni deficit ovog režima) Aleksandar Vučić još jednom pokazao visok stepen nipodaštavanja ne samo ovog veoma značajnog dela društva već je otišao i korak dalje iznoseći svoje somnabulne tvrdnje o „beznadežnoj pomešanosti cara Lazara i Karla Marksa, nacija, vera i klasa, i to sve na mitološko-epskom nivou iz pozicije večne žrtve koja nije čak stigla ni da nešto nauči o tome“.

Nemajući razumevanje za epohalnost njegovih reformskih poduhvata, sada se protiv vlade ujedinjuje kuso i repato „liberalni atesisti postaju ziloti, a prasvoslavni militanti demokrate“. Strah od neizvesne budućnosti i nedostatak svesti o značaju teškog i istrajnog rada javljaju se kao glavna smetnja u reformisanju Srbije što dovodi do pojave basne o cvrčku (kao dobrom momku) i mravu (kao zlikovcu koji pokušava da nam uneredi inače tako lep život) u tzv. autorskom tekstu Aleksandra Vučića. To je još jedan udar na najelitniji deo društva koji neće da se svrsta u poslušničku mravlju kolonu koja treba da sledi put reformi, koje zahtevaju predani rad na koji nisu navikli oni koji predstavljaju najelitniji deo društva, već su jedino spremni da se iz sigurne zavetrine društvenih mreža bave političkom analizom koja je izložena posebnom udaru u svakom istupanju premijera Srbije.

U ovom obraćanju našoj dezorijentisanoj i zbunjenoj javnosti Aleksandar Vučić nam pokazuje da je on u svojim stavovima primenio neku vrstu postmodernističkog političkog pristupa u kome se mogu prepoznati stavovi najrazličitijih društvenih aktera koji se više od dve decenije upiru da dokažu da je Srbija beznadežno uronjena u tradicionalizam, primitivizam, patrijarhalnost i antimodernost. Kada se pogleda ova zbrkana i otužna premijerska jadikovka, verovatno bi mu pozavideli i skribomani iz ljudsko-pravaških organizacija, Helsinškog odbora, Žena u crnom, Fonda za humanitarno pravo i Liberalno demokratske partije, čiji se predsednik očajnički mesecima nudi da bude ne samo portparol ove reformističke i proevropske vlade, koja je očigledno preuzela njegove najvažnije programske ideje.

Bilo bi zanimljivo da saznamo koju miziku sluša Aleksandar Vučić dok piše svoje govore i autorske tekstove, ali jedno je sigurno, morao bi da poradi na metaforama jer su se od prevelike upotrebe dobrano izlizale ili da promeni savetnički tim koji mu osmišljava njegovo „autorsko“ delo jer je upao u opasnu zamku ponavljanja i samocitiranja. A može da se desi da bude izložen osudi za plagijat jer obilno koristi i preuzima stavove Sonje Biserko, Latinke Perović i Nataše Kandić.

Ono što posebno pogađa novorođenog vođu srpskih poklonika i zastupnika protestantske etike rada je nedostatak priznanja za velike i do sada nedostižne vladine uspehe od strane najelitnijeg dela našeg društva, dok priznanja pljušte iz celog sveta i to onog njegovog najvrednijeg i najznačajnijeg dela. Međutim, premijer Aleksandar Vučić prenebregava da pomene da njegovu tako uspešnu i cenjenu reformatorsku politiku snažno podržava deo tzv. intelektualne elite koja se okupila i koju je on zdušno prigrlio odmah nakon pobede narodnjaka na predsedničkim i parlamentarnim izborima. Red je bio i ostao kao i uvek dosta dugačak za pridruživanje pobednicima. I to nije zanemarljiva grupa konvertita, poznatih i oprobanih političkih preletača i ideoloških trbuhozboraca kojima je najvažnije da se domognu unosnih sinekura. To je taj zatvoreni krug sveopšte pokvarenosti o kome govori Aleksandar Vučić pokušavajuća da na najbezobzirniji način difamira opoziciju i njene predstavnike ne videći da se upravo on kreće u tom zatvorenom krugu koji je sam stvorio. Za ovu priliku možemo da nevedemo nekoliko najrečitijih podrški koje je dobio Aleksandar Vučić za stavove koji su izneti u ovom njegovom odgovoru Njima.

Najreljefniji je stav istoričara Radoša Ljušića koji je na ovakav način ocenio srpski narod, sledeći vođinu ideologiju o zatucanosti, lenjosti i antimodernosti našeg naroda: “Samo disciplinovani narodi, poput nemačkog, znali su da iz krize izađu samopregornim radom i gvozdenom disciplinom. Srpski anarhični, nedisciplinovan i neradan narod još nije učinio nijedan valjan iskorak iz sveopšte bede“.

Ovo govori profesor nacionalne istorije na beogradskom Filozofskom fakultetu, negirajući pri tome sve istorijske rezultate našeg naroda koje je postigao u teškim političkim i socijalnim borbama u 19. i 20. veku, plaćajući veliku cenu, ali to za njega nema veći značaj. Za ovog istoričara i direktora javnih preduzeća mnogo je bitnije da se ovim stavovima uklapa u premijerov odgovor njima, jer će se tako i dalje nalaziti u posvećenom kadrovskom krugu u kome se dele unosne pozicije, direktorske funkcije i ambasadorska mesta.

Na tom talasu je i izraubovani političar Vuk Drašković, koji je besramno reklamirajući svoj novi roman izneo sledeći stav: “Srbija je već u crnini. I neće je skinuti dok je odana porazu i neće da se promeni“. I zato je on svoju gotovo nepostojeću stranku uvek uspevao da uvede u neku od vladajućih kolicija posle petog oktobra, što donosi njegovo političko preživljavanje, ali i solidan deo političkog plena. Ali to sigurno neće doneti nikakvu političku i društvenu promenu kao što se nije dogodilo ni kada je ova stranka bila u prilici da vrši vlast koja je ostala zabeležena kao očigledni primer za korupciju, nepotizam i besramno bogaćenje. On se pri tome nije zapitao koliko je on svojim političkim delovanjem i politikantskim kalkulanstvom doprineo da Srbija doživi poraz i bude u crnini.

Ne može se reći da Aleksandra Vučića ne podržava intelektualna elita koju je sam selektovao i čija je on idejna inspiracija i vodilja, što njemu očigledno nije dovoljno. On na taj način dezavuiše sve one koji sada čine tzv. političku nomenklaturu, ali nisu deo stvarne i poštovane društvene elite koju krasi pre svega kompetentnost, moralni integritet, dostojanstvo, građanska hrabrost, kritička svest, stremljenje vrlini i načelnosti ali i spremnost da se podnesu i najteže posledice ovakve intelektualne pozicije.

Međutim u krugu „elite" koju je izabrao Aleksandar Vučić su takve intelektualne i moralne gromade kao što su Dragan J. Vučićević, dr. Nenad Stefanović, dr. Jorgovanka Tabaković, Aleksandar Vulin, dr. Kori Udovički, Goran Vesić, dr Siniša Mali, dr Aleksandar Martinović, dr Zoran Avramović, mrBratislav Gašić, Željko Mitrović, Petar Luković, Stanislava Pak, dr Aleksandar Vlahović, Dragoljub Anđelković, Branko Radun, dr Nebojša Čović, Igor Mirović, Marko Blagojević, dr Vladimir Marinković, Maja Gojković, Zoran Babić, Milovan Drecun, Vladimir Đukanović, dr Jelena Trivan, Ivana Vučićević, Ratko Dmitrović, Milorad Vučelić, Ivan Tasovac.

To su samo neka imena tzv. političke i medijske „elite“ koja je u prvim redovima odbrane ove vlade, ali to Aleksandru Vučiću nije dovoljno jer on zna da to nije najvredniji deo našeg društva, a upravo njihova podrška je njemu neophodna da bi njegova sreća bila potpuna i da bi mogao da ostvari onaj neophodni politički i intelektualni legitimitet koji mu je toliko potreban da ne bi morao ponovo da piše odgovor njima. A to će morati i dalje da radi jer je stvorio političku situaciju u kojoj su blokirane sve mogućnosti za ozbiljan kritički dijalog u društvu i presečene sve mogućnosti za slobodno političko delovanje i medijsko predstavljanje i konkurenciju ideja i mišljenja, a bez obezbeđivanja tih uslova ne može ni da se očekuje podrška najvrednijeg dela društva koje upravo izrasta na ovim demokratskim, moralnim i intelektualnim vrednostima i principima.