Rio Tinto i pravo na pobunu

 Konačno formiranje nove vlade Srbije, ali i protekla rasprava o rebalansu budžeta jasno su pokazali osnovno opredeljenje naprednjačkog režima, koji tokom svoje već desetogodišnje vladavine ne odustaje od uloge doslednog branioca i zastupnika interesa krupnog i korporativnog kapitala, ali i stvaranja nove klijentelističke kleptokratske bogataške kaste, koja svoje ekonomske poduhvate ostvaruje isključivo u bliskoj saradnji sa vladajućim strukturama. Ova vlada kao i Skupština već nemaju potrebni legitimitet, jer je njihovo trajanje svedeno na oktroisani mandat koji će biti uslovljen i određen pre svega političkim interesima SNS-a i mogućnošću novih parlamentarnih i beogradskih izbora. Ova krnja vlada ima očigledno nekoliko veoma jasno određenih prioriteta: konsolidacija EPS-a, povratak kompanije Rio Tinto i davanje otvorene podrške za otvaranje rudnika litijuma, rušenje starog mosta na Savi, izgradnja Nacionalnog stadiona, kao i istrajno podržavanje tzv. investicionog urbanizma, ali i nastavljanje besomučnog davanja subvencija stranim investitorima.

Ovakva orijentacija se više i ne uvija u već dobro poznate marketinške i ideološke floskule ili širenje iluzije i obmane da ova kleptokratska i autoritarna vlast ima jedini svoj plemeniti  cilj - da bude zaštitnik najsiromašnijih slojeva i penzionera, kao njihovog najpouzdanijeg biračkog tela. U svim njihovim stranačkim i skupštinskim raspravama iznose se grafikoni i ekonomski podaci, kao prilog tvrdnji o do sada neviđenom istorijskom uspehu naprednjačke vladavine i do sada nikada dosegnutom preporodu Srbije kao vodeće ekonomske i vojne sile u ovom regionu.

Navedimo samo najsvežiji primer turske firme Berteks iz Kragujevca, koja je iznenada zatvorila svoju fabriku, a nekoliko stotina radnika je ostalo na ulici bez isplaćenih zarada i otpremnina. Do sada je naša država za ovu investiciju izdvojila 4,5 miliona evra, a čim su presušile subvencije, počelo je davanje otkaza

Očigledno je da ova kleptokratska i klijentelistička vlast nema nameru da odustane od njenog zacrtanog stava o tzv. investicionom ciklusu, što znači da će i dalje nemilice deliti  neprimereno visoke i neracionalne subvencije stranim investitorima i bezrezervno štititi njihove interese dodeljujući eksteritorijalnim status, jer za njih očigledno ne važe zakoni ove zemlje, a radnici su svedeni na moderno roblje bez ikakvih socijalnih i radnih prava, a primenjuje se i otvorena zabrana sindikalnog organizovanja. Zato se sa puno prava govori da Srbija postaje kolonija i da ubrzano gubi svoj ekonomski i državni suverenitet. Navedimo samo najsvežiji primer turske firme Berteks iz Kragujevca, koja je iznenada zatvorila svoju fabriku, a nekoliko stotina radnika je ostalo na ulici bez isplaćenih zarada i otpremnina. Do sada je naša država za ovu investiciju izdvojila 4,5 miliona evra, a čim su presušile subvencije, počelo je davanje otkaza. Zato se i opravdano postavlja pitanje ko je tu zaista bio stvarni investitor i poslodavac ako to nije naša država. I koliko ovakvih primera ima u Srbiji. U Skupštini na raspravi o rebalansu budžeta za 2022. godinu iznet je podatak da se 94 posto investicija daje stranim investitorima, a samo 6 posto domaćim firmama u kojima je zaposleno 60 posto naše radne snage. Niko do sada nije, a verovatno i neće demantovati ovaj  podatak. On govori o potpuno pogrešnoj ekonomskoj politici koja se danas proglašava za najveće dostignuće A. Vučića i njegovog naprednjačkog režima. On postaje sada sve više prinudni kolonijalni upravnik nego što je spreman da promeni tzv. njegov iracionalni  istorijski investicioni ciklus.

Nije slučajno što je upravo ona postavljena da vodi resor energetike, jer samo sledi stavove A. Vučića i ostalih naprednjačkih trbuhozboraca i potrkuša, jer je očita njihova namera i težnja da se da se nastavi sa procesom pripreme rudnika u dolini Jadra za eksploataciju litijuma

Najočigledniji primer ovakve otvorene kolonizatorske ekonomske politike je  nedostojna  uloga naših državnih institucija u otvorenom zastupanju interesa kompanije Rio Tinto i davanje podrške u njihovoj nameri da otvore rudnike litijuma u dolini Jadra i širom Srbije. U toku protekle izborne kampanje, nakon velikih ekoloških protesta, A. Vučić i njegovi poslušnici su doneli iznuđenu odluku da obustave /bez donošenje zakona o definitivnom obustavljanu svih radova Rio Tinta/ ove ozloglašene rudarske kompanije, ali i tada je bilo jasno da je to samo nevoljni politički manevar i da će se ovo državno pokroviteljstvo i podrška nastaviti nakon izbora, što se danas već uveliko dešava. O tome jasno svedoči imenovanje Dubravke Đedović, koja u svojim prvim izjavama i ne krije da je na funkciju ministarke za energetiku došla kao otvoreni lobista Rio Tinta: "Srbija ima sreću što leži na rezervama jednog jako bitnog minerala koji je neophodan za obnovljive izvore, koji su u fokusu celog sveta. Mislim da Srbija treba da razmotri kako može taj potencijal da iskoristi. Moje je da sagledam, da razmotrim, da vidim šta je urađeno, šta i zašto nije. Ali sve  zemlje koje imaju neki prirodni resurs, a ne iskorišćavaju ga, na gubitku su". Ova izjava  novopečene ministarke nas vraća na početak, kao da nije bilo dovoljno jasnih dokaza i  serioznih naučnih uvida i sagledavanja da predviđeni način eksploatacije litijuma donosi katastrofalne posledice za životnu okolinu u celoj Srbiji. Nije slučajno što je upravo ona postavljena da vodi resor energetike, jer samo sledi stavove A. Vučića i ostalih naprednjačkih trbuhozboraca i potrkuša, jer je očita njihova namera i težnja da se da se nastavi sa procesom pripreme rudnika u dolini Jadra za eksploataciju litijuma. 

A. Vučić ne propušta u svojim gotovo svakodnevnim monološkim obraćanjima  našoj javnosti da istakne da je napravio veliku grešku što je popustio pred pritiscima građana i njihovih ekološkog protesta samo suspendujući i odlažući dalje aktivnosti na otvaranju rudnika litijuma

Pri tome A. Vučić ne propušta u svojim gotovo svakodnevnim monološkim obraćanjima  našoj javnosti da istakne da je napravio veliku grešku što je popustio pred pritiscima građana i njihovih ekološkog protesta samo suspendujući i odlažući dalje aktivnosti na otvaranju rudnika litijuma. Sada je, nakon obavljenih izbora, očigledno odlučio da ovu svoju grešku ispravi /često u svojim nastupima ne propušta da spomene svoju nespremnost da se suprotstavi zahtevima da se pre nekoliko godina privatizuje Telekom, taj trenutak slabosti  sebi i danas  takođe kaže da ne može nikako  da oprosti/ i iznova pokrene pitanje eksploatacije litijuma kao izuzetne prilike za enormni ekonomski razvoj jadarskog kraja i cele Srbije, koja treba da postane, po svemu sudeći, zemlja rudarenja. "Katastrofa je to sa litijumom šta smo uradili. Hoćete da vam kažem ’Dakle, litijum je prošle godine u maju vredeo 13 hiljada dolara po toni, danas je 79,ooo dolara po toni, što znači da je to na naše otvorene rezerve 100 milijardi evra. Pa neka nama ostane 20 milijardi, neka Loznici ostane jedna milijarda, znate li šta je to. Ti bi se ljudi kupali u novcu." A. Vučić samo ne kaže ko bi se to „kupao“ u novcu osim njegove stranačke  oligarhije i tzv. preduzetničke i posredničke klijentele u ovom epohalnom poduhvatu. Davno je naš narod rekao "ne kolje se vo za kilo mesa", a upravo je to logika velikog darodavca A. Vučića. Očigledno da bi ta moguća sredstva dobijena kao rezultat eksploatacije litijuma mogla biti iskorišćena pre svega za vraćanje dugova i otplatu kredita koju je ovaj režim napravio tokom deset godina svoje pogubne ekonomske politike. Očigledno je da on misli da je učinio dovoljno ustupaka onima koji se odlučno protive njegovim nastojanjima da usreći naš narod gejzirom novca, da  ih je marginalizovao,  anestezirao i dodatno pacifikovao  našu javnost i da sada može ponovo da pokrene trijumfalistički litijumski  privredni ciklus, koji će doneti, po njemu, neviđeni prosperitet u dolinu Jadra i celu Srbiju. O tome je nedavno govorio i Savo Manojlović, naglašavajući da je na delu već dobro poznata tehnika marketinškog prepariranja  našeg javnog mnjenja: "I njihovo biračko telo nije dominantno za ovaj projekat. Taktika vlasti je da sada to javno mnjenje skuva. Ta operacija se sada dešava tako što imate brutalne napade u medijima od strane Darka Glišića i Milomira Marića, koji vređaju sve ljude koji su protestvovali i nazivaju ih idiotima. Cilj je da se cela rasprava pretvori u cirkus, kako ne bismo pričali argumentima, kako se ne bi čuli argumenti naučnika i Srpske akademije nauka i umetnosti, već da se cela rasprava pretvori u prepucavanje i uvrede. Zato što se oni tu najbolje snalaze".

A. Vučić neprestano gaji svoj kult pobednika, graditelja i neprestano pokazuje svoju izrazitu mesijansku potrebu da sebe  u našoj razorenoj  i tabloidiotizovanoj javnosti predstavi kao izuzetnu istorijsku ličnost iza koje će ostati samo njegova grandiozna i megalomanska graditeljska dela, bez obzira što je od Srbije načinio osiromašenu i degradiranu koloniju, a od njenih stanovnika u velikoj i zabrinjavajućoj meri poslušničku masu savremenih robova. Zato on mora da po svaku cenu anulra i obesmisli poraz koji je pre izbora doživeo, nastojeći da po svaku cenu nametne i progura otvaranje rudnika litijuma kao njegovu još jednu veliku istorijsku pobedu i podvig. On tu nameru više i ne krije, bez obzira na to što je njegova prošla vlada donela odluku da se obustavi dalje delovanje Rio Tinta u Srbiji. Naravno da je ova firma nastavila svoje aktivnosti, jer za njih ne važe uredbe i pravila poslovanja u Srbiji, a samim tim ni odluke srpske vlade. Naravno da se ova firma tako ponaša jer je samo čekala da se završi i ovaj izborni ciklus, a njihovi lobisti već uveliko rade posao za koji su i postavljeni, a ova naša nova vlada ne može da funkcioniše mimo striktnih namera, zahteva i mesijanskih želja predsednika Republike.

Sada se za nas postavlja suštinsko političko i društveno pitanje šta da se radi. Na koji način zaustaviti ovu novu akciju A. Vučića i njegove kleptokratske kamarile u ponovnom pohodu na Jadar, u jasnoj nameri da obnovi svoje napore za otvaranje rudnika litijuma i dalje devastaciju Srbije davanjem desetine dozvola za rudarska istraživanja? 

Sada se za nas postavlja suštinsko političko i društveno pitanje šta da se radi. Na koji način zaustaviti ovu novu akciju A. Vučića i njegove kleptokratske kamarile u ponovnom pohodu na Jadar, u jasnoj nameri da obnovi svoje napore za otvaranje rudnika litijuma i dalje devastaciju Srbije davanjem desetine dozvola za rudarska istraživanja? I to u izuzetno nepovoljnoj političkoj situaciju, kada imamo beznadežno podeljenu, organizaciono i akciono  oslabljenu opoziciju /na čemu je A. Vučić istrajno radio nakon uspešno održanog bojkota/. Pri tome, sve je učinjeno da se medijski i personalno dezavuišu ekološki pokreti, ne samo iz doline Jadra i ostale ekološke inicijative građana, već posebno  pokret Kreni–promeni, čija Narodna inicijativa vezana za donošenje zakona o zabrani eksploatacije litijuma u Srbiji stoji zagubljena u lavirintima narodne Skupštine i verovatno nikada neće ni doći na dnevni red nekog zasedanja, i pored poslaničkih inicijativa opozicije i ekoloških pokreta da se to što pre uradi.

Ekološka pitanja su eminentno politička i sastavni su deo savremene politike, bez obzira na to što ona u velikoj meri nadrastaju i u velikoj meri menjaju dosadašnji okoštali  i često  previše pragmatični način praktikovanja vođenja politike

Narastanje ekološke svesti i nastanaka mnogobrojnih ekoloških pokreta  i inicijativa u mnogome je radikalnije uticalo na promenu naše u velikoj meri etablirane i učmale političke i društvene scene. Početne dečije bolesti ekološkog aktivizma da se u njihovom delovanju ne radi o bavljenu klasičnom i u velikoj meri prevaziđenom i anahronom stranačkom politikom najzad su prevaziđene i predstavnici ovih pokreta i inicijativa su izborili svoja poslanička mesta u novom sazivu Parlamenta, što je od izuzetne važnosti. Tako su oni ušli u našu aktuelnu političku arenu, gde im je po političkom uticaju i značaju i bilo mesto, kao što je to sasvim normalno i prihvatljivo, ne samo u evropskim  parlamentima. Prevaziđena je ciljana i dobro orkestrirana režimska stigmatizacija i nastojanje da se ekološki pokreti i ekološke inicijative građana što više ograde od bavljenja politikom i vođenja političkih akcija i procesa i da se na taj način ove ekološke inicijative lako marginalizuju i pacifikuju /ne treba zanemariti i stalne optužbe da su pojedini ekološki pokreti i organizacije produžena ruka stranih uticaja, što je već oprobani metod naprednjačkih politikantskih diskvalifikacija/. Međutim, ekološka pitanja nadrastaju u svakom smislu tzv. klasično stranačko organizovanje i delovanje /kojeg se sa punio prava danas kloni većina građana/, jer nije striktno hijerarhijski ustrojeno, a ekološki pokreti i ekološke inicijative građana donose toliko potrebnu novu i kreativnu dinamiku i nov način shvatanja i razumevanja političkih procesa i delovanja. Ekološka pitanja su eminentno politička i sastavni su deo savremene politike, bez obzira na to što ona u velikoj meri nadrastaju i u velikoj meri menjaju dosadašnji okoštali  i često  previše pragmatični način praktikovanja vođenja politike.

Iz svega navedenog jasno je da je u neminovnom sudaru sa otvoreno autoritarnim, osionim i beskrupoloznim nedemokratskim režimom A. Vučića, vezanim za ponovo pokretanje  eksploatacije litijuma, neophodno da se na talasu ekoloških zahteva i pokreta reafirmiše prirodno pravo čoveka na pobunu, jer se iznad svega radi o osnovnoj odbrani prava na život i opstanak, ali i odbrani prava na zdravu i održivu životnu sredinu

Iz svega navedenog jasno je da je u neminovnom sudaru sa otvoreno autoritarnim, osionim i beskrupoloznim nedemokratskim režimom A. Vučića, vezanim za ponovo pokretanje  eksploatacije litijuma, neophodno da se na talasu ekoloških zahteva i pokreta reafirmiše prirodno pravo čoveka na pobunu, jer se iznad svega radi o osnovnoj odbrani prava na život i opstanak, ali i odbrani prava na zdravu i održivu životnu sredinu. To pretpostavlja i radikalnu promenu ekonomske politike /za šta je ovaj predatorski režim najmanje spreman/, koja će biti okrenuta doslednom i efikasnom sprovođenju i ostvarivanju već usvojenih funkcionalnih civilizacijskih ekoloških standarda i pravila, a neće biti kao do sada posvećena po svaku cenu isključivo sticanju profita kompanija čije poslovanje ona stimuliše i dotira, i to ne obazirući se na drastične primere kršenja i nepoštovanja socijalnih i radnih prava zapolsenih, ali ni na potrebu obezbeđivannja uslova za ostvarivanje i zaštitu zdrave životne sredine. Poštujući osnovno pravo na život i pravo na pobunu kada je ono drastično ugroženo, kao što je to slučaj sa nastojanjima Rio Tinta i naše naprednjačke vlasti da iznova pokrenu eksploataciju litjuma, neophodno je da se obrazuje najširi mogući pokret sastavljen od istaknutih naučnika iz oblasti zaštite životne sredine, javnih ličnosti koje su već pokazale svoju opredeljenost za ozbiljan ekološki angažman, političkih stranaka koje imaju svoje ekološke programe i zahteve i već uspostavljenih i funkcionalnih ekoloških pokreta i ekoloških inicijativa građana. Tu posebnu ulogu može da odigra grupacija  poslanika opozicije koji su danas respektabilna snaga u našem Parlamentu, jer bi mogli da ovim zahtevima daju parlamentarni okvir i snagu. Tako bi se stvorio neophodni politički, javni i društveni pritisak za donošenje Zakona o zabrani eksploatacije litijuma u Srbiji /uz neophodno preispitivanje dosadašnjeg vođenja ekonomske politike u oblasti rudarstva/. Jedan od osnovnih uslova za  funkcionisanje i formiranje ovakvog najšire postavljenog pokreta je stavljane u drugi plan evidentnih ideoloških i političkih razlika, ali i ličnih sujeta, koje tako pogubno deluju i razaraju našu političku stvarnost. Jedino tako se ekološki zahtevi mogu ostvariti kao ispunjavanje i zastupanje pre svega opštih i javnih interesa i većinske volje građana, koji danas veoma dobro shvataju značaj ekoloških pitanja i inicijativa.

Masovni ekološki  protesti pokrenuti pred održavanje parlamentarnih i predsedničkih izbora pravi su primer da je moguće ostvariti /makar i ograničene/ ciljeve kada su oni jasno  postavljeni i odlučno branjeni, ali su pokazali i da naprednjački režim i njegov vođa nisu baš tako monolitni i nepobedivi kako se istrajno predstavljaju u našoj javnosti. Ako danas u našoj preostaloj i uzdrmanoj političkoj zajednici /ekološki pokreti i ekološke inicijative građana, opozicioni poslanici, kritički orijentisani portali i mediji, naučna javnost, ugledne javne ličnosti i političke stranke/ nema jasne svesti o neophodnosti ovakve vrste iznad svega društvenog okupljanja i usredsređivanja u odbrani prava na život i opstanak /jer ekologija to izvorno jeste i znači/ i korišćenju i primeni prirodnog prava na pobunu, onda ne treba da iznova ponavljamo da su naši ljudi izgubili veru u mogućnost bilo kakve društvene i političke promene /to je, inače, najveći izazov za svaku demokratiju/.

Ako i ova, pre svega politička, bitka bude izgubljena zbog uskih stranačkih i personalnih interesa, onda se ne možemo više čuditi što se će nastupiti još veći, novi i teško zaustavljiv talas pasivizacije i odustajanja od bilo kakvog političkog angažmana naših građana, koji nisu bili prvi put iznevereni i politikantski izmanipulisani, što je jedan od  glavnih strateških političkih ciljeva naprednjačke vlasti

Ovakvo političko i društveno okupljanje oličeno u snažno i dobro organizovanim, osmišljenim i usmeravanim ekološkim političkim protestima, sa precizno određenim ciljem koji će se zastupati /dosledno i bez jalovog kompromiserstva/, do njegovog celovitog ispunjenja, jedinstvena su prilika da se povrati vera u mogućnost radikalnije društvene  promene i pokaže da naprednjački režim može da iznova doživi poraz na najvažnijim društvenim i političkim pitanjima, što je od posebne važnosti. Ali to je i  jedinstvena prilika da se reafirmiše pravo na pobunu i osnovni demokratski princip sadržan u poštovanju većinske volje naroda i njegovu spremnost da brani i zastupa pravo na život i opstanak. Ako i ova, pre svega politička, bitka bude izgubljena zbog uskih stranačkih i personalnih interesa, onda se ne možemo više čuditi što se će nastupiti još veći, novi i teško zaustavljiv talas pasivizacije i odustajanja od bilo kakvog političkog angažmana naših građana, koji nisu bili prvi put iznevereni i politikantski izmanipulisani, što je jedan od  glavnih strateških političkih ciljeva naprednjačke vlasti.

Setimo se da se i danas osećaju  izuzetno negativne posledice, i to nakon više od dve decenije, izneveravanja velikih probuđenih nada da su moguće temeljne promene u društvu posle  demokratskih promena 5. oktobra 2000. godine. Ovoga puta se ovo tegobno iskustvo mora imati u vidu kada je u pitanju odbrana prava na život koje je ugroženo u korenu najavom pokretanja obnove procesa eksploatacije litijuma i delovanja Rio Tinta pod pokroviteljstvom nove vlade i A. Vučića, jer se ovakve istorijske prilike za radikalniju političku promenu veoma retko ukazuju. Ovo je i ozbiljan politički izazov i istorijski  ispit za sve današnje političke aktere u Srbiji koje žele da ostvare promenu bahatog naprednjačkog kleptokratskog  autoritarnog režima, zasnovanog iznad svega na ličnom i apsolutističkom sistemu vladavine A. Vučića.