Režimska konspirologija kao produkt režimske šešeljofobije

Kad se kaže konspirologija, većina običnih ljudi pomisli na „teorije zavere“. Ovo nije u potpunosti tačna formulacija i držim da je bolje objašnjenje Miše Đurkovića, koji konspirologiju opisuje kao disciplinu koja pokriva područja tajnovite i netransparentne politike i igre moći. Pored često populističke literature o tajnim društvima ona se bavi delovanjem obaveštajnih službi, paranormalnim fenomenima, sektama i kriminalnim organizacijama.

Srpskim nacionalistima je od njihovih protivnika često zamerano da su skloni teorijama zavere. Te tvrdnje su donekle tačne, ali je isto tako činjenica da su u svoje vlastite „teorije zavere“ imali i pripadnici Druge Srbije. Šta je, ako ne paranoična teorija zavere, njihova opsednutost Dobricom Ćosićem kao Đepetom koji iz pozadine vuče konce, stvara Memorandum SANU-a, što dovodi do raspada Jugoslavije, ratova i navodno “sistemski“ počinjenih srpskih zločina? Ili dogma o udruženom zločinačkom poduhvatu Koštunice, podzemlja, SPC i „nereformisanih“ delova DB-a što je za rezultat imalo ubistvo Zorana Đinđića kako bi se sprečio put Srbije u EU?

Međutim, kao apsolutni šampion u izgradnji vlastitih teorija zavere pokazao se Vučićev režim. Već preko dve godine naprednjacima skloni mediji i analitičari bombarduju nas raznim pričama o „paklenim planovima“ tajkuna, žutih, novinara i Zapada (ne znam jesam li nekoga propustio?) koji za cilj imaju rušenje Vučića. O tome sam već pisao i i dalje smatram da oni sami u to ne veruju već da im je cilj stvaranje „permanentnog vandrednog stanja“ (kovanica Đorđa Vukadinovića). No u poslednje vreme oni su svoju konspirologiju obogatili, deo zapadnih planova protiv Vučića je ni manje ni više nego Vojislav Šešelj!

Kako dosadašnje zavere nisu dale rezultate, svetski moćnici su rešili da „hrabrog premijera“ destabilizuju tako što će Vojislavu Šešelju, koji je u Hagu proveo preko 11 godina bez presude, dozvoliti da se leči u Srbiji, uveravaju nas pristalice režima. U vikend izdanju Informera se čak prvih pet stranica i tri teksta bavi ovim „raskrinkavanjem“!

Na naslovnoj stranici piše „Pakleni plan zapadnih moćnika“ i „Pustili Šešelja da uruše Vučića i izazovu haos u Srbiji“. Onaj deo čitalaca na koje ne deluju samo bombastični naslovi će se možda zapitati „Pa zašto bi rušili Vučića i kako to baš putem Šešelja?“. E zato je na drugoj i trećoj strani poveći tekst gde nam ekipa Informera objašnjava u nekakvom tajnom aneksu postoji zahtev da srpske vlasti moraju na zahtev Tribunala uhapsiti Šešelja u roku od 48 sati. To je, naravno, ogroman problem za Vučića jer će on „mučenik“ šta god da uradi deo društva načiniti nezadovoljnim.

Na četvrtoj i petoj stranici stoji naslov „Ambasadorski udar“ gde se tvrdi kako su ambasadori Amerike i Velike Britanije, Kirbi i Devenport, procenili kako je Šešelj najbolja prilika za novu strategiju prema Srbiji. Zarad nepristrasnosti u samom tekstu imamo objašnjenje Branka Raduna i Milana Nikolića koji nam potanko objašnjavaju kako stvari stoji. Kakav pluralizam mišljenja, kakve medijske slobode, eto mesta i za jednog „rodoljuba“ i za jednog „građanina“, zajedničko im je samo to što obojica vole Vučića. Radun nam tako objašnjava kako je Šešelj kec u rukavu SAD i EU jer „Zapad uvek pravi ovakve smicalice kako bi ugrozio uticajne političare jer im se ne dopada naš dobar odnos sa Putinom“. Dok nam Milan Nikolić govori o džumbusu koji dolazak Šešelja može izazvati.

Na osnovu svega što je napisano moglo bi se steći utisak da je Vučić nekakav srpski Lukašenko koji smeta Zapadu. I to je za ekipu iz Informera aksiom koji se niti dovodi u pitanje niti pokušava dokazati, iako je jedina izjava Majkla Kirbija to da je Srbija bliža Zapadu nego Istoku[1]. Uverenje da Vučić smeta stranim moćnicima im ne može poljuljati ni mišljenje Žana Kloda-Trišea, predsednika evropskog ogranka Trilaterale, koju neki smatraju za svetsku vladu u senci, a koji tvrdi da je „politika Vlade Srbije o progresivnom pristupanju Evropskoj uniji jasna, impresivna i ubedljiva.“, ni mišljenje njegovog zamenika Mihaela Fuksa koji je još jasniji i koji tvrdi da je impresioniran Vučićem[2] nije bitno.

Ne, na petoj stranici istog broja Informera nalazi se i kolumna najvećeg Vučićevog fana, poznatijeg kao Dragana J. Vučićevića, pod imenom „Operacija Šešelj“ u kojoj on objašnjava da su interesi Vašingtona i Brisela očigledni jer im „nikako nije u interesu da Srbija postane normalna zemlja u kojoj oni više nemaju svoje pokorne marionete. Evrounijati, istovremeno nipošto neće da dozvole da im se u zadnjem dvorištu pojavi očigledan dokaz da EU ipak ima alternativu. A Amerikanci, konačno i najvažnije, hoće Vučića da nauče pameti zbog Putina, kog mu nikada i ni za šta neće oprostiti.“ Ajde što protivureči Kirbiju, Klod-Trišeu i Fuksu ali Vučićević protivureči i predmetu svog obožavanja koji malo malo pa pomene kako je EU najvažniji i strateški cilj Srbije. Poslenjni put je to izjavio u Pragu 31. oktobra[3]. Kako onda Vučićeva politika predstavlja suprotnost politici da EU nema alternativu?

Ovim se kampanja ne zaustavlja, već u sledećem broju Informera 10. novembra na drugoj i trećoj strani nalazi se tekst u čijem naslovu Bojan Pajtić tvrdi da je „Šešelj rešenje za DS“. Interesantno, osim što u samom tekstu nigde nema pomenute Pajtićeve izjave, već se barata sa informacijama do kojih se došlo preko „neimenovanog izvora iz vrha DS-a“. Ipak je idealnije reći neimenovani izvor iz vrha DS-a nego nepostojeći izvor iz vrha DS-a.

No čemu sve ovo? Zbog čega svi ovi napadi na Vojislava Šešelja? Zbog čega onoga koji je zbog tog istog Zapada izgubio preko 11 godina života i koji je najdosledniji u stavu da se njihovim pritiscima mora pružiti otpor napadaju da je igračka kojom će se rušiti Vučić? Pa zbog straha naravno! Ali čega se plaše? Da li misle da Šešeljev povratak zaista može dovesti do neke apsolutne promene odnosa snaga na političkoj sceni u kojoj bi aktuelni režim bio smenjen? Nažalost, mislim da Šešeljev povratak nebi mogao izazvati promene tih razmera, a verujem da su toga svesni i oni koji raspolažu sa puno više informacija od mene. Pa čega se onda plaše?

Njihov najveći strah je od kritike Vučića „sa desna“, odnosno sa srpskog stanovišta. Pritiscima i totalnom kontrolom medija Vučić se pobrinuo da jedina kritika koja eventualno sme biti upućena njemu bude od ljudi iz evro-reformskog tabora, koji su mu u suštini istomišljenici. Cilj ovoga je da se omogući da Vučićeva totalna vlast što duže potraje. Jer time se sa jedne strane omogućava stvaranje lažnog utiska kako u Srbiji ima medijskih sloboda a sa druge strane onemogućuje stvaranje bilo kakve političke alternative. Jer zaista, zar se može očekivati da režim bude urušen tako što ga kritikuju oni koji po nijednom suštinskom pitanju nemaju drugačije stavove od njeg? Naprednjaci će oslabiti tako što će njihovo biračko telo, nezadovoljno brzinom evrointegracija, preći u tabor drugih stranaka? Pa naravno da neće!

E, ali Šešeljev povratak kvari tu računicu, to je previše veliki događaj da bi ga mediji ignorisali. Time se po samoj logici stvari dobija kritika Vučića od strane čoveka koji u široj javnosti ima status nacionaliste i oreol mučenika. A među ljudima koji podržavaju SNS je nezanemarljiv broj njih koji su patriotski nastrojeni i koji su se u rascepu radikala 2008. za naprednjake opredelili samo zato što su im Vučić i Nikolić kao ličnosti bili simpatičniji i ubedljiviji od ostalih ljudi koji su u Šešeljevom odsustvu vodili radikale. Ti ljudi premijera i predsednika Srbije i dalje vide kroz njihovu politiku pre raskola za koju veruju da se nije promenila. Tome doprinose i napadi onog, doduše sve malobrojnijeg dela evro-reformskih medija i analitičara koji im i dalje nisu naklonjeni. Tada ovi bivši radikalski birači pomisle „Pa da, i dalje ih isti ovi napadaju, zato što su to oni isti naši Toma i Aca kao i ranije.“.

Zato toliki strah od Šešelja jer on preti da naruši matriks koji je trenutno uspostavljen. Vučić više neće biti napadan samo kao populista i čovek koji drži totalnu kontrolu u medijima već i kao čovek koji doslednije nego svi pre njega sprovodi politiku poslušnosti Zapadu. A to kombinovano za najavljenim smanjenjem plata i penzija i prodajom Telekoma (koja je naprednjacima smetala dok su bili opozicija) čini aktuelni režim ranjivijim nego ikad pre. Zato tolika nervoza, i zato u nadolazećem periodu politika nikako neće biti dosadna.