Razdvajanje izbora ili novi bojkot

U mnogobrojnim, a sada već ritualnim, televizijskim nastupima Predsednik Republike, A. Vučić prati svoju ustaljenu retoričku i marketinšku agendu. Ona se sastoji od niza toliko puta ponovljenih i korišćenih iskaza koji se kreću od glorifikacije njegovih istorijskih uspeha, preko besomučnih napada na opoziciju, do izliva njegovih ličnih bojazni i frustracija, ali i ozlojeđenosti što se dovoljno ne uviđa i bezrezervno ne podržava njegova istorijska misija i želja da bude zapamćen po izuzetnim i nikad viđenim delima koja će ostati posle njega. U ovim nastupima nikada ne izostaje visok stepen hipokrizije, licemerstva i razobručene demagogije. Tako je bilo i nedavno u njegovom izuzetno dugom monologu na TV Prva, uz direktno i snishodljivo povlađivanje voditeljke ove emisije, u kojoj je on, u stvari, bio pravi voditelji učesnik u isto vreme.

Posebno je bio očit njegov izliv demagogije kada je „objašnjavao“ zašto nije moguće razdvojiti lokalne, parlamentarne i predsedničke izbore koji slede iduće godine. Ni ovoga puta nije propustio da ukaže da su izbori bili razdvojeni samo 2004. godine i da je spajanje izbora praksa, koju je koristio „ozloglašeni“ režim DOS-a do 2012. godine.

Njegov krunski argument za održavanje spajanja svih izbora je vrhunac licemerstva, ordinarnog politikantstva i demagogije. On, kao glavni argument, ističe potrebu da se bude štedljiv i da se ne rasipa novac na odvajanje izbora, jer se može upotrebiti za finansiranje izgradnje novog puta, bolnice ili otvaranja nove fabrike

Njegov krunski argument za održavanje spajanja svih izbora je vrhunac licemerstva, ordinarnog politikantstva i demagogije. On, kao glavni argument, ističe potrebu da se bude štedljiv i da se ne rasipa novac na odvajanje izbora, jer se može upotrebiti za finansiranje izgradnje novog puta, bolnice ili otvaranja nove fabrike. Pri tome bi bilo interesantno saznati zašto je odmah nakon sprovedenih parlamentarnih izbora nagovestio skraćivanje mandata parlamenta i mogućnost novih parlamentarnih izbora početkom iduće godine. Nismo dobili odgovor koliko će koštati ponavljanje parlamentarnih izbora i da li će se tako skratiti mogućnost za ostvarivanje nekih od njegovih već viđenih predizbornih investicija.

A. Vučiću je jasno da ne može dozvoliti razdvajanje izbora, jer bi tako, posebno na lokalnom nivou, njegovi obezličeni naprednjački kadrovi, bez njegove lične podrške bili pred ozbiljnim političkim izazovima. To se posebno odnosi na gradske izbor u Beogradu, gde je bojkot parlamentarnih izbora u potpunosti uspeo. Zato on zna da ne sme da izgubi izbore u Beogradu, jer bi to temeljno uzdrmalo njegovu autokratsku i klijentelističku piramidu vlasti, ali i njegov oreol pobednika. Sledstveno tome, njegov odgovor je jasan, neće biti razdvajanja lokalnih izbora u Beogradu, niti parlamentarnih i predsedničkih izbora. Ovakva pozicija A. Vučića proističe iz same prirode naprednjačkog sistema vladavine i načina na koji oni organizuju i sprovode izbore.

Vučiću je jasno da ne može dozvoliti razdvajanje izbora, jer bi tako, posebno na lokalnom nivou, njegovi obezličeni naprednjački kadrovi, bez njegove lične podrške bili pred ozbiljnim političkim izazovima

Za analizu našeg aktuelnog političkog života od posebne važnosti je na koji način će postojeća opozicija, a naročito ona koja je dosledno zagovarala bojkot parlamentarnih izbora, odgovoriti na ovaj izazov naprednjačkog režima na odsečno odbijanje da se razdvoje predstojeći izbori. Tim više, što je zahtev za razdvajanje izbora (to se posebno odnosilo na gradske izbore u Beogradu) bio jedan od najvažnijih zahteva opozicije u borbi za slobodne i demokratske izbore. Očigledno je, ako se prati pripremanje platformi za predstojeći međustranački dijalog da se ovaj zahtev prećutkuje i da nije više jedan od prioritetnih u njihovoj agendi. To samo dodatno slabi njenu poziciju, jer pokazuje da se gubi odlučnost i doslednost u zastupanju uslova u borbi za slobodne izbore. Da li opozicija tako pokazuje da je sada spremnija za izlazak na izbore, da napušta ideju bojkota i da će biti zadovoljna minimalnim ustupcima vlasti? O tome svedoči nedavna izjava predsednika DSS, M. Jovanovića (stranke koja je izašla na prošle parlamentarne izbore) „ Potpis na dokument o zajedničkoj platformi za međustranački dijalog DSS nije stavila, jer su kolege iz drugih stranaka u poslednjem trenutku, mimo DSS-a, odlučile da dodaju zahtev za razdvajanje izbora. To je pitanje za DSS nesvrsishodno i da će čak biti kontraproduktivno u krajnjem ishodu“. Ovakav stav DSS-a nije ništa novo, jer ova minorna stranka (i ne samo ona) sada i služi da relativizuje napore opozicije da dođe do zajedničkog nastupa u međustranačkom dijalogu sa predstavnicima EU i naprednjačke vlasti.

Razdvajanje izbora, ne samo da je svrsishodno i od izuzetne važnosti, već je ono jedan od osnovinih zahteva za uspostavljanje demokratskih uslova za ostvarivanje ideja o slobodnim izborima. Ovo je uslov oko koga opozicija ne sme da pravi kompromis i da ga napušta

Razdvajanje izbora, ne samo da je svrsishodno i od izuzetne važnosti, već je ono jedan od osnovinih zahteva za uspostavljanje demokratskih uslova za ostvarivanje ideja o slobodnim izborima. Ovo je uslov oko koga opozicija ne sme da pravi kompromis i da ga napušta, već mora da istrajava na njegovom ostvarivanju i to po cenu sprovođenja novog bojkota koji je i doveo do gubljenja legitimiteta naprednjačkog režima i duboke političke krize. Politička situacija, nakon održanih parlamentarnih izbor, jasno je pokazala delotvornost i opravdanost opredeljenja za bojkot, jer je dovela do jednopartijske skupštine i negiranja političkog pluralizma. Zato je vidna težnja naprednjačkog režima da i danas, svim silama, nastoji da dokaže da je bojkot bio izraz nepromišljenosti i slabosti opozicije. On jednostavno nema pravi i delotvoran odgovor na ideju bojkota, jer i pored snižavanja cenzusa i stvaranja tzv. konstruktivne opozicije (u čemu prednjači DSS, POKS, Stranka moderne Srbije, SRS i ostale prorežimskestrančice) ovaj autoritarni režim je sada ostao ogoljen kao sistem u kome je drastično poništen politički pluralizam, sloboda medija i temeljni principi podele vlasti.

Pored stvaranja konstruktivne opozicije sve je očitije da A. Vučić nastupa kako nosilac ideologije suverenizma i odbrane nacionalnih interesa. Tako se on javlja kao mogući medijator u međustranačkom dijalogu sa strankama koje ne pristaju na posredničku ulogu Evropske unije. Ne propušta nijednu priliku da se oglasi kao glasnogovornik suverenizma, jer po svemu sudeći, procenjuje da je to ideja koja još nije potpuno potrošena i da na njoj može dodatno učvrstiti svoju vlast. Pored toga, očita je stalna njegova opsesija i namera da stvara pukotine i razdor u opoziciji favorizujući one stranke i pokrete koje dele sada njegovo sve naglašenije opredeljenje i zalaganje za ideologiju suverenizma. Uoči obeležavanja dvadeset druge godišnjice agresije NATO pakta na SRJ, A.Vučić je izjavio „Srbija će nastaviti svoju slobodarsku, nezavisnu politiku čuvanja sopstvenog suvereniteta i borbe za interese svoje države i naroda. Naša obaveza je da oprostimo, ali i da nikada ne zaboravimo. Zato ćemo gajiti kulturu sećanja, nećemo se stideti žrtava, već ćemo se ponositi onim što je Srbija činila da sačuva svoju slobodu, ognjišta i zemlju. Nas interesuje istina i zato su životi male Milice, Sanje i drugih važniji od toga šta će nam reći uposlenici u nekoj ambasadi.“

Stranke, koje su bile nosioci ideje bojkota sada se otvoreno žigošu kao poslušnici EU, zato što se zalažu za učešće njihovih predstavnika u međustranačkom dijalogu, koji već sada je jasno da ima male izgled na uspeh. Zato opozicija mora biti spremna da uđe u novi bojkot, ako naprednjački režim ne bude spreman (već je izvesno da to neće učiniti) da razdvoji nove parlamentarne izbore, lokalne izbore u Beogradu i predsedničke izbore. Razdvajanje izbora mora biti jedan od prioritetnih zahteva opozicije i u tome ne može biti kompromisa i pozivanja na politički pragmatizam i realnost.