Prvi srpski trijumvirat ili ko će biti premijer?

Gornji naslov nije rezultat neobaveštenosti, niti tehničke greške zahvaljujući kojoj je onomad u Politici, umesto nove, puštena moja kolumna objavljena na istom mestu još pre više od mesec dana. Naslov, takođe, ne sugeriše neki novi obrt u otužnoj sapunici zvanoj „formiranje vlade“ – iako ne treba smetnuti sa uma da kada serijal prođe zenit scenaristi počnu da izmišljaju sve neobičnije i neverovatnije obrte. Nemam nameru ni da morališem i zgražam se nad neprincipijelnošću srpske političke scene – premda bi, uzgred rečeno, za to bilo više nego dovoljno razloga – niti da lamentiram nad žalosnim stanjem ove države i naroda, a naročito njihove tzv. „elite“. Ne, ovo je jedan „čisto analitički“ tekst, bez – direktnih – ličnih, etičkih ili ideoloških upliva. Drugim rečima, ne ulazim u to koji bi ishod bio najpravedniji, niti bolji ili poželjniji za Srbiju – mada, generalno gledano, naročito dobrih, a koliko-toliko realnih, gotovo da i nema. A pogotovo takvi ne spadaju među najverovatnije.

Elem, moja je teza da je Ivica Dačić, inače poznat po odličnom „osećaju za filing“, sada povukao jedan, lično i politički, vrlo problematičan potez i stavio na kocku sudbinu stranke i svoju karijeru, koju je već više od decenije uspešno vodio kroz puteve i stranputice srpske politike.  

Nepotrebno je ovde podsećati na Dačićevu nespornu veštinu kojom je eliminisao stranačke rivale, a SPS, korak po korak, sa apsolutne margine vraćao u epicentar srpskog političkog života. Nepotrebno je, takođe, nabrajati šta je sve ko – praktično, svako – na srpskoj političkoj sceni i koliko puta prevario, obmanuo, prekršio reč i preveo preko vode bilo partnere, bilo javnost ili glasače. Ipak, u poslednjem olimpijskom ciklusu Dačić je postao apsolutni šampion u ovoj popularnoj i zahtevnoj političkoj disciplini, bez obzira na to što je, realno govoreći, Nikolićev i Vučićev politički i psihološki luping bio dalekosežniji i veći. No, oni su preverili i prevrnuli se jednom, doduše, radikalno, dok je Ivici to postalo neka vrsta zaštitnog znaka.    

Sećam se kao da je bilo juče tog analitičarskog i medijskog defilea, tih učenih komentara i tih ozbiljnih emisija u kojima je perspektiva članstva u Socijalističkoj internacionali i potreba jasnijeg (levog) ideološkog pozicioniranja navođena kao krunski i logičan argument zbog kojeg je Dačić odlučio da pređe u Tadićev tabor. Ali kako sada razumeti napuštanje tog socijaldemokratskog tabora i ulazak u jednu „desno-liberalnu“ vladu? Naravno, misterije nije bilo ni onda ni sada, samo što objašnjenje nema mnogo veze sa levicom, internacionalom, Evropom, patriotizmom, ideologijom i principima, već sa interesima i prevarom – najpre svojih birača, time što je pre četiri godine ušao u koaliciju sa Borisom Tadićem, a onda i prevarom tog svog koalicionog partnera i, kako su obojica isticali, ličnog prijatelja. Pre četiri godine je o(b)manuo politički, a sada personalno.

Neće Dačića sada na to mnogo podsećati. Neki su srećni što je namagarčio Tadića, neki se nadaju kakvom položaju i nameštenju, neki se nadaju bilo kakvom boljitku, a neki, naprosto, raduju promeni, pa ma kakva ona bila. Ali, rekoh, ostaje činjenica da je, uprkos neverovatno snažnoj konkurenciji u tom sportu (čak je i Koštunica svojevremeno prilično ružno prevario Nikolića sa onim trodnevnim izborom za predsednika skupštine, o izjavama u vezi sa Haškim tribunalom da i ne govorimo), Dačić postao metafora političke nedoslednosti, na šta će, kad za to dođe čas, pažnju javnosti neprestano i složno skretati i naprednjački i demokratski mediji. Rekao sam da u ovom tekstu neću „moralizirati“ i ne činim to – samo objašnjavam zbog čega SPS u ovom trenutku ima najmanji mogući „koalicioni kapacitet“. U prevodu, oni više gotovo da nemaju partnera koji bi sa njima hteo da ulazi u bilo kakav savez i nakon nekih budućih izbora biće u vlasti jedino ako Dačić postane predsednik države i/ili ukoliko uspeju da ponovo dupliraju svoj rezultat, to jest, ako osvoje tridesetak posto, pa čak ni tada neće biti sasvim sigurni. A koliko do juče su mogli doslovno sa svima – od DS do DSS-a i od radikala do naprednjaka – i svima su bili manje-više poželjan i prihvatljiv partner. Demokratama su zabili nož u leđa i, barem dok je Tadić na čelu, na toj strani više neće moći tražiti sreću. Za „nacionalnu opoziciju“, odnosno ono što je od nje ostalo, oni su „izdajnici“. Za stare „građaniste“ i LDP-ovce „Miloševićevi naslednici koji nas vraćaju u 90-te“. A SNS ih tretira kao „smrdljiv sir“, odnosno, privremenog i prinudnog partnera sa kojim će biti samo dok se mora, to jest, dok ili dodatno ne ojačaju da mogu vladati sami, ili dok se ne steknu uslovi za koaliciju sa Tadićevim (ili Đilasovim) DS-om.    

Nasuprot tome, Dačić više nema rezervnu opciju. On sa ovom vladom mora da uspe i ne sme dopustiti da ona propadne pre nego što ostvari kakav opipljiv uspeh. Zato će on u toj vladi biti neka vrsta taoca, pomalo slično položaju u kom se nalazio Vojislav Koštunica u onoj svojoj drugoj vladi koju je – takođe prilično prevarivši i birače i tadašnje radikale – napravio sa Tadićem i demokratama. I Koštunici su tada javno svi aplaudirali i hvalili njegovo „lukavstvo“ i „političku veštinu“ (svi sem pisca ovih redova, koji je rekao da je to njegov „poslednji krug“ i pomenuo „pticu u zlatnom kavezu“, zbog čega sam svojevremeno, pored već standardnih napada sa drugosrbijanske strane, navukao gnev i nekih branilaca dogme o Koštuničinoj nepogrešivosti), da bi ga kroz manje od godinu dana u toj vladi preglasavali, ponižavali i konačno naveli na „vraćanje mandata narodu“. Ali Koštunici je tada ipak ostala neka kosovska priča i neka evroskeptička ideologija. A sa čim i na čemu će ostati Dačić i SPS ukoliko bi im se u doglednoj budućnosti izmakla premijerska fotelja? Zna to Dačić, a sigurno zna i Aleksandar Vučić. I zna Ivica da Vučić zna. Zato će, gotovo sigurno, narednih meseci, pod različitim izgovorima nalaziti načina da udovolji Acinim kadrovskim i drugim „molbama“. I zato pitanje iz naslova o tome ko je pravi premijer buduće vlade nije ni pogrešno ni besmisleno, čak i ako samom Vučiću možda ne prođe u potpunosti nastojanje da u novoj vladi u sebi i pod sobom objedini uloge Dragana Šutanovca (odbrana), Mikija Rakića (Savet za nacionalnu bezbednost) i Saše Vukadinovića (BIA).

Svesni su toga uglavnom i u SPS-u, makar oni koji misle i gledaju malo dalje od nosa i svoje nove funkcije (dakle, veeelika manjina), ali ko će se odvažiti da svom predsedniku kaže kako on, zapravo, ne bi trebalo da bude premijer!? A sve i da se neko odvažio (Milutin Mrkonjić, navodno, jeste) jasno je da to ne bi imalo naročitog efekta. Sem toga, stoji i činjenica da su do sada iz tih Ivicinih lupinga uglavnom izlazili ojačani, pa se verovatno nadaju da i ovoga puta „šef zna šta radi“ i da će opet nekako sve na dobro izaći. 

Postoji li, zapravo, izlazna strategija za Dačića? Sem ogromnog političkog iskustva, njegova najveća komparativna prednost jeste to što, za razliku od Vučića i Tadića, on iza sebe ima relativno složnu i lojalnu stranku i praktično nikakvu unutrašnju opoziciju. Drugim rečima, glavna Ivicina šansa za izbavljenje iz mišolovke u kojoj je samo sebe uterao jeste eventualni frontalni sukob između Nikolića i Vučića, u kome bi onda on mogao profitirati ili kao posrednik, ili čak kao Nikolićev potencijalni saveznik i naslednik, ili, pak, buran razvod između Tadića i Đilasa, pa da se on pojavi kao partner ovom drugom. Ali obe te stvari su dosta neizvesne (mada je više nego jasno da će Ivica na obe udarnički raditi), skoro kao i ona treća (odnosno prva), da će, u odsustvu podrške i para, ipak morati da se ozbiljnije okrene Rusima i iskrenije zaigra na patriotsku žicu – kao što je retorički i činio tokom kampanje, kao i u ovom prvom postizbornom periodu. Pri čemu je podjednako neizvesno da li on, nakon izjava i obećanja koja je prethodnih nedelja podelio pred svojim američkim i nemačkim sagovornicima, za tako nešto ima hrabrosti i snage, kao i da li bi mu čak i takav, eventualni, manevar nakon svega mogao pomoći.

Dačiću je, naime, bilo relativno jednostavno i jeftino da bude „najveći patriota“ u prethodnoj vladi (mada mu je Jeremić ponekad kvario taj imidž), i na tu je caku u velikoj meri i zabeležio sadašnji politički rast. Ali će sada to biti mnogo teže u društvu bivših, makar i reformisanih radikala – baš kao što će mu eventualno takmičenje u evropejstvu sa Vučićem, Dinkićem i Ljajićem takođe biti jalov posao.

Prošloj vladi su, što zbog krize, što zbog tanke većine, što zbog načina na koji je formirana, gotovo svi prognozirali kratak vek, dok sam se ja, iritirajući naprednjačke propagandiste, svaki put kladio da će vlada potrajati. Ova mi se, međutim, ne čini tako dugovečnom, uprkos velikoj parlamentarnoj većini koju će imati. Tronošci, trouglovi i trijumvirati u životu kao i u politici su izrazito nezgodna i nestabilna forma. Uostalom, Cezar, Pompej i Kras su bili mudri ljudi i ozbiljni državnici sa, makar u prvom periodu, vrlo dobrim ličnim odnosima – pa njihov slavni trijumvirat ipak nije potrajao. Može li iko zaista verovati da bi, uz svo poštovanje aktera i istine da vlast i interes ponekad vezuju čvršće od cementa, ovaj trijumvirat Ivice, Mlađe i Vučića mogao biti iole srećniji i dugovečniji? (Za utehu i dokaz kakvog-takvog milenijumskog progresa ostaje to što će, bez obzira na to što se glavni igrači i te kako trude da obezbede i pod sopstvenu komandu stave svako svoje – đa vojne, đa policijske – službe i specijalce, „krvoproliće“, kada do njega dođe, ipak biti samo verbalno i političko.