P(r)ozivanje naroda – Vuk Jeremić i/ili opozicija

Tačno je. Ako je iko, ili, radije, ako su mnogi bili u dilemi da li će Srbija u dilemi između „Kosova“ i „Evrope“ izabrati Kosovo, „budimpeštanska izjava“ ministra spoljnih poslova Srbije Vuka Jeremića (koja po snazi, intenzitetu i potencijalnosti značenja parira najboljim istorijskim obraćanjima svetskih lidera od Putina i Medvedeva do Obame) potvrdila je da sada, najblaže govoreći, zvuči neiskreno onaj kojem to nije jasno i/ili ubedljivo. Da, bila je to jedna usputna izjava, data kao odgovor na pitanje novinara, skoro sporedna, naizgled sasvim spontana, a opet tako presudno važna. Zašto? Ne samo zato što je sledila nakon Kušnerove posete Beogradu, ali verovatno i zato. Jer najbolje diplomate znaju gde se, kako, zašto i kome odgovara. Razume se, nekada se odgovara i sasvim preventivno, za svaki slučaj, zlu ne trebalo i da „ne bude zabune“. Jeremićeva izjava, međutim, važna je i zato jer je – između ostalog, ali ne i najmanje važno – kao što je šef srpske diplomatije nekoliko dana posle u gostovanju i duelu sa Čedomirom Jovanovićem na RTS-u i ponovio, u pitanju „čast i obraz“ koji se „u životu mogu izgubiti samo jednom“. Pošteno govoreći, nije bilo malo lica sa osmehom te večeri u srpskoj prestonici, a i šire. A koliko odjeka i koliko „zabrinutosti“ kod političkih protivnika je proizveo Jeremićev trijumf na malim ekranima, baš kao i prethodna odlučnost ispoljena u mađarskoj prestonici, imali smo ovih dana prilike da čujemo i vidimo.

Prvo „jutro posle“, naime, stigao je – doduše bez precizno navedene adrese primaoca – „telegram podrške“ u vidu oglašavanja Vojislava Koštunice lično, koji je rekao da „ne treba popuštati pred pritiscima zarad Evropske unije“. Bilo je to izvanredno, poneki nepopravljivi optimista ili neobavešteni obični građanin mogao je na trenutak da pomisli da i opoziciona stranka poput DSS-a može da pozdravi poteze vlasti koji ne samo da imaju legimitet sa stanovišta vitalnih državnih i nacionalnih interesa nego i izražavaju ono što većina naroda misli i oseća (većina će se, verujem, takođe složiti i da takvih poteza nema baš mnogo, skoro da su prava retkost). Možda smo mogli, barem na tren, da sanjamo i da „može biti“ ono što „biti ne može“, da se u Srbiji postigne makar minimum nacionalnog konsenzusa, da se Srblji slože barem oko nečeg i barem oko Srbije, i da kao država i narod u ovom čudnom i kriznom vremenu budemo bar malo jači.

Dani koji su sledili demantovali su, međutim, ionako krhku nadu u to malo (veliko) čudo. Sa iste adrese usledili su natpisi i izjave poput čuvene i već rabljene sintagme „bacanje prašine u oči“, zatim i one o „saučesnicima u secesiji Kosova“ i slično. Neko se valjda prisetio kakva je Demokratska stranka Srbije „oduvek bila“ i rešio da nas podseti i konačno ubedi da se politika ove stranke u skorijem periodu neće menjati ni za pedalj, i da su sve „promene“ bile zapravo samo marketinške, samo novo pakovanje istog bez ikakvih strukturnih promena i preispitivanja sopstvene politike. Jer oni su nepogrešivi, najbolji i naravno uvek u pravu, a ostalo je, zna se, laž i obmana. Ali ni sve to ne bi bilo toliko politički i etički strašno i grešno, a još manje bi bilo novo, da predstavnici Demokratske stranke Srbije nisu baš sasvim preterali ovih dana i počeli, indirektno ili direktno, da prozivaju i etiketiraju sopstveni narod. Narod je, dakle, srpski narod, „razmažen“ i „nedorastao“ i još neverovatnije, narod je i „kriv“ jer je birao nekompetentnu elitu i njegovi gresi su u tom smislu najveći (novi potpredsednik Demokratske stranke Srbije, Pečat, br. 104). Ukratko, „narod“ nikako ne valja. I uopšte, izgleda da bi bilo najbolje kada bi se ovaj narod mogao zameniti nekim drugim narodom.

Neveselo, ali istinito, ovo je teza sa kojom se slaže i Liberalno demokratska partija. Ili još gore – to nije jedino u čemu se ove dve, politički i ideološki sasvim suprotne stranke, bezmalo savršeno slažu. Izgleda da su „prva Srbija“ i „druga Srbija“, tj. barem njihovi pojedini segmenti, u mnogo čemu sličniji nego što je to bilo ko ikada mogao da zamisli, a što postaje jasno tek u njihovom suočavanju sa, kako stvari stoje, izgleda najbrojnijom „trećom Srbijom“ – koju uglavnom čini većina njenog naroda. Čedomir Jovanović, naime, takođe smatra, baš kao i predstavnici Demokratske stranke Srbije – i opet je to javno ponovio u TV duelu – da je srpska politika prema Kosovu samo „deklarativna“ i da iza nje ne stoje nikakva dela. Da li moguće da su i jedni i drugi prespavali dugi letnji, jesenji i zimski san prethodnih nekoliko meseci? I zato nisu videli ni pobedu u Generalnoj skupštini UN, ni diplomatske uspehe u zaustavljanju procesa daljeg priznavanja nezavisnosti, ni raspravu pred Međunarodnim sudom pravde u Hagu, ni čitav niz delatnosti srpske spoljne politike, zaključno sa poslednjim nastupanjima Jeremića koje pozivaju na još veću sabornost u beskompromisnoj borbi za Kosovo, i prisećaju i hrabre u stavu koji deli većina građana ove zemlje?

Ili je cilj i jednih i drugih, sa najekstremnijih polova srpskog političkog spektra, nešto sasvim drugo, da se naime, potceni, napadne i oruži i ono što, po svemu sudeći i barem zasad, predstavlja uspešnu srpsku spoljnu politiku, odnosno da se radikalna paljba saspe i po onom što valja i po onom što ne valja, i da se legitimitet za tu paljbu i traži i nalazi u ubeđenosti da oni znaju „prave namere“, da znaju onu skrivenu dubinsku metafizičku suštinu koja stoji „iza“ Jeremićeve politike, i još više, da znaju da ona „nije dobra za Srbiju“? Dobro, procene te metafizičke suštine možda se temeljno razlikuju kod predstavnika ovih političkih stranaka, mada možda ni to čak nije sasvim jasno do kraja. Jeremić smeta. Smeta njegova iskrenost, skromnost, nepretencioznost i normalnost, a još više smeta njegova popularnost i njen dalji rast. Smeta što taj „ničim izazvani“ agilni mladi vođa iskače na pozornicu i remeti predstavu, mrsi sve političke i lične račune, pomalo i ponekad i „zakone fizike“. Smeta, jako smeta, i što je politika, umnogome zahvaljujući baš njemu kakav je sada, u poslednje vreme počela ponovo da liči na politiku, na živo događanje nedeterminisano spoljnim silama i/ili domaćim gazdama, na nepredvidljivu ali jasnu i odlučnu mirnu borbu, na osluškivanje i ostvarivanje „glasa naroda“ u najvažnijim pitanjima.

I da ne zaboravimo. Provalija stoji između onih koji politiku mere „namerama“ i „(skrivenim) motivima“ i onih koji je mere prema posledicama i učinku. Slično je i sa ljudima, sa prijateljstvima, ličnim odnosima, profesionalnim odnosima takođe. Da ne kažemo da onaj koji sumnja u motive drugog ponajviše i najčešće nam saopštava nešto o samom sebi. Ali to je druga priča.

Zločin je, međutim, napadati sopstveni narod. Nijednom iskrenom demokrati tako nešto nikada neće pasti na pameti. A takođe nijednom stvarno obrazovanom i vaspitanom čoveku. To ne znači, naravno, da je narod bezgrešan, daleko od toga. Ali znači da se politička volja naroda – ukoliko ljude smatramo samostalnim i zrelim autonomnim ličnostima – mora poštovati, ma kakva ona bila, a naročito onda kada nam se ne sviđa.

To je ta suptilna ali fundamentalna razlika između prozivanja naroda i njegovog pozivanja, između politike samozvanih „elitnih klubova“ uverenih u sopstvenu nepogrešivost i jedinstvenost kao „eksluzivnih čuvara nacionalnog plamena“ i stvarne politike u kojoj su patriotsko, nacionalno i demokratsko dubinski isprepleteni i na unutrašnji način povezani – koja, u krajnjoj liniji, pokušava da bude stvarni izraz „volje naroda“ i „u njegovoj službi“.