ТАП, или „Набуко“ на стероидима (II)

Уска цев за много гладних уста

Када би са амбициозни пројекат мреже TAP-IAP могао реализовати онако како су то замислили албански и хрватски медији (који сматрају да ће у TAP бити довољно гаса за транзит до Мађарске!), он и даље за земље региона не би представљао „златну коку“, способну да ове земље претвори у „регионалне гасне велесиле“. Разлози за то заснивају се на већ постојећим економским тенденцијама у оквиру „Европске енергетске заједнице“, крајње неповољним финансијским и социјалним трендовима у самим балканским земљама, баш као и на економском здравом разуму.

Прво, до тренутка пуштања у погон TAP „Гаспром“ ће увелико бити присутан у региону преко „Јужног тока“, а као највећи произвођач гаса у свету свакако ће бити способан да својим купцима понуди најповољније и најконкурентније цене. Самим тим, пре ће руска страна диктирати цену гаса на тим тржиштима Азербејџанцима, него што ће они бити способни да цену „обарају“ Русима. И не само то, као компаративно неупоредиво већи енергетски играч, Русија ће увек бити у прилици да своје гасне аранжмане „запакује“ заједно са другим, повољним енергетским пројектима (попут НЕ „Белене“ у Бугарској, НИС у Србији, или НЕ „Пакш“ у Мађарској), који ће куповину њеног гаса учинити додатно примамљивом. Истовремено, реализација „Јужног тока“ отвара у земљама Балкана простор за читав низ руских компанија и финансијских групација, које управо присуство „Гаспрома“ на регионалном тржишту може подстаћи, баш као што је то био случај након успешних руских инвестиција у НИС. Јаке руске компаније умногоме зазиру од нестабилног источноевропског тржишта и радије инвестирају у стабилне западне државе, али њихово поверење према некој земљи најчешће се гради управо на нивоу сарадње у енергетској сфери, коју та земља остварује са „Гаспромом“. Кооперативност српских власти на плану реализације „Јужног тока“ кудикамо више је допринела побољшању економских односа са Русијом од неискрених и патетичних изјава српских политичара. Наравно, исто правило важи и за присуство азербејџанских компанија и капитала у земљама-учесницама у TAP, али финансијски и економски потенцијал ове земље, ма како импресиван био, тешко да може да има пресудног значаја по покретање посусталих балканских привреда.

А чак и када би TAP успео да угрози руски статус доминантног снабдевача региона гасом, остаје банална чињеница да азербејџански „SOCAR“, „British Petroleum“ и други инвеститори у „Шах Дениз 2“, TANAP и TAP нису претерано заинтересовани да се баве подизањем социјалног стандарда у земљама Балкана, чије националне гасне компаније, попут „Србијагаса“, листом већ имају огроман неисплаћени дуг према „Гаспрому“. Напротив, у њиховом интересу биће да свој гас продају по тржишним условима, тј. по највећој могућој цени.

О томе поготово сведочи чињеница да Азербејџанци грозничаво повећавају присуство „SOCAR“ на регионалном малопродајном тржишту – свакако не зато, да би земљама региона омогућили најбоље могуће цене, већ да би максимално зарадили од продаје својих енергената на релативно перспективном балканском тржишту. Наравно, на руку им иду правила саме ЕУ, која инсистира на потпуној либерализацији гасног тржишта. У складу са правилима ЕУ, све земље Балкана у обавези су да прекину са праксом регулисања цена гаса на свом тржишту, као и да дозволе слободну трговину и продају гаса својим индустријским потрошачима и домаћинствима.

За разлику од либерализације електроенергетског сектора, овај процес на регионалном гасном сектору тече изузетно споро, и ниједна земља региона (укључујући и земље-чланице ЕУ) га још увек није привела крају. Истовремено, у Мађарској је тренутно у току обрнут процес – ова замља активно ради на национализацији своје гасне мреже, због кога јој управо кудикамо више разговара да преговара са Русијом на билатералном нивоу, него да отвори своје тржиште за азербејџанске или немачке компаније.

Најзад, већина регионалних руководстава најчешће заборавља да огромни раст потрошње гаса у протеклим деценијама нема веза се „јефтиним грејањем“ (како се овај енергент скоро искључиво представља у балканској јавности), већ управо са развојем конкурентне и озбиљне индустријске производње, за коју је коришћење гаса као енергента компаративно исплативије, повољније и еколошки оправданије од алтернативних облика енергије (обновљиви извори, угаљ, нафта и сл.). А као што је грађанима земаља региона добро познато, за развој конкурентне и одрживе индустрије потребно је кудикамо више од јефтиног гаса, и повољан енергетски договор са Русијом који ни на који начин не гарантује развој домаће индустрије (иначе би Белорусија и Украјина већ увелико биле европске индустријске велесиле). Штавише, уколико домаће власти нису у стању да подстакну развој сопствене привреде и на тај начин искористе приступ великим количинама (руског) гаса, овај ресурс ће се претворити (као што је то најчешће случај) искључиво у облик кредитирања социјалног стандарда становништва, који дугорочно претвара домаће гасне комапније у дужничке робове својих добављача.

Енергетика у раљама популизма

Укратко „Трансјадрански гасовод“ представља један економски оправдан и рационалан енергетски пројекат који, уз нешто геополитичке среће (уколико тако нешто постоји), може чак постати веома успешна прича о енергетској интеграцији југоисточне Европе са алтернативним блискоисточним и средњоисточним извориштима гаса. Али то је све – нема никаквог основа да се овај регионални пројекат уздиже на пиједастал „енергетског спасиоца Европе“ и конкуренције „Гаспрому“. Чак и када би се за десетак година остварила веома оптимистична пројекција о транспорту 20 млрд. м³ годишње у Европу преко TAP, то се и даље не би могло поредити са данашњих око 150 млрд. м³, колико земљама Старог континента испоручује „Гаспром“. Такође, са својим ограниченим изворима гаса, финансијски нестабилним и презадуженим тржиштем и огромном конкуренцијом у виду „Јужног тока“, перспективе TAP су, у најмању руку, ограничене. Поготово ако се од њега очекује да омогући половини земаља Балкана да обилато профитирају од транзита гаса, иако није јасно одакле би набављали толике количине овог горива, коме би их продавали, а ко би финансирао изградњу за то неопходне инфраструктуре. Али у томе и јесте проблем – од TAP нико на Балкану изгледа не очекује да буде оно што јесте – исплатив економски пројекат, већ у духу провинцијалног балканског максимализма он треба да буде „златна кока“ која ће сваку појединачну земљу претворити у „регионално гасно чвориште“, отворити хиљаде радних места и обезбедити најјефтинији гас за грађане и индустрију.

Оваква идеолошка очекивања су бесмислена чак и када је реч о далеко амбициознијем пројекту какав је „Јужни ток“. Колико год се власти Бугарске, Србије, Мађарске и Републике Српске заклињале да ће изградња овог гасовода безмало решити све енергетске проблеме у тим државама и претворити их у некакав гасни Елдорадо, где су цене гаса ниске, а транзитне таксе високе, и „Јужни ток“ представља само један повољан економски пројекат и добру шансу за развој локалне индустрије и енергетике – и ништа више. Уколико земље-учеснице не буду развијале сопствену економију и индустрију како би могле да искористе компаративне предности доступа јефтинијем гасу, оне од „Јужног тока“ неће имати никакве вајде, јер ће и јефтини гас бити прескуп за њихове незапослене грађане и њихову неконкурентну индустрију. Баш као што ће онај силни профит од транзита брзо отопити, уколико ове земље нису у стању да обезбеде финансирање због учешћа у пројекту, као што је, уосталом, до сада и био случај.

О депласираности оваквог популистичког приступа развоју гасне мреже најбоље седочи фраза која се често понавља у јавностима сваке балканске земље кроз коју треба да прође, било TAP, било „Јужни ток“, било неки слични енергетски пројекат – а то је тврдња да ће за земља да постане „нова“ или у најмању руку „регионална Украјина“. Под овим се подразумева да је Украјина као друштво и као економија профитирала од транзита руских енергената по својој територији, што једноставно није случај. Огромни новац који је ова земља до сада убирала захваљујући транзитним таксама и повољном гасном аранжману са Русијом углавном је проћердан на одржавање социјалног стандарда, да и не говоримо о томе колико га се слило у џепове украјинских енергетских и финансијских олигарха. Истовремено, привреда и индустрија земље наставила је незадрживо да пропада. Нажалост, већина балканских земаља као да питању снабдевања гасом приступа са овог „украјинског полазишта“. За њих је „енергетска безбедност“ заправо само синоним за одлагање социјалне и привредне катастрофе за „мандат наредне владе“, без икаквог помена озбиљног и стратешког приступа сопственој енергетици. О томе, уосталом, најбоље сведочи слепо и нерационално повлађивање диктатима енергетске политике ЕУ, која је, дакако, прилагођена интересима крупних енергетских компанија западних земаља.