Економска политика | |||
Свињарије са свињетином као слика српско-руских односа |
субота, 14. јун 2014. | |
Вртоглави успон (и пад) извоза свињетине из Србије у Русију
У општој еуфорији око бурних догађања око „Јужног тока“, (не)увођења санкција Русији, те историјске посете Првог Грађанина Берлину, српска јавност практично није ни добила прилику да размотри две изузетно важне, а међусобно противречне вести. Прво је портал „Телеграф“ објавио изузетно узбудљиву репортажу о вртоглавом расту извоза српске свињетине у Русију, чија је вредност скочила са 43 хиљаде евра у јануару до 1,6 милиона. евра у марту 2014 г., а све након што је Русија увела санкције на увоз ове врсте меса Европској унији. Репортажа је праћена врло озбиљном економском анализом на који начин би држава Србија, ангажујући минимална средства за субвенционисање сточарства (реда величина средстава које се већ улажу у субвенционисање нових радних места при страним инвестицијама), могла практично преко ноћи да искористи тренутни спор између Русије и ЕУ и наметне се за значајног извозника свињског меса у РФ, обнављајући практично преко ноћи девастирани сточни фонд. Међутим, на ову позитивну вест након свега пар дана се надовезала друга – да је Русија и Србији увела санкције на увоз свињетине, тј. да је ограничила увоз из Србије са свињетине уопште на искључиво сирово месо. Испоставило се, наиме, да је пре нешто више од недељу дана руска фитосанитарна инспекција пресрела испоруку од 22 тоне „српске“ свињетине, за коју се испоставило да је само препакована свињетина из Хрватске и Шпаније. Ова кратка прича разоткрива нам све оно што би требало знати о руско-српским односима, потенцијалима развоја привреде и пољопривреде, те о систематском уништавању српског економског потенцијала од стране „економске елите“ шпекуланата и екстрапрофитера, који суверено господаре капиталом у нашој земљи, а да се никада нису бавили поштеним послом, поготово мучним и часним занимањем какво је сточарство. Ако се неко сећа, потпуно идентична ситуација догодила пре неколико година, када су руску увозници дословно преко ноћи подигли извоз српског воћа на ноге, да би само годину дана касније ова извозна шанса упропашћена, јер су се у бизнис убацили накупци и шпекуланти, који нису допуштали произвођачима да дођу до купаца, а руске потребе за огромним количинама воћа испуњавали су тако што су гајбице пунили шкартом, а у екстремнијим случајевима – и камењем. Наравно, руски купци су одустали од српског тржишта, и иако српски пољопривредни извоз за Русију није занемарљив, због систематског одсуства државне заштите и контроле овог сектора Србија је пропустила прилику да, на основу преференцијалног статуса који има у односу на све друге земље Европе захваљујући Царинском споразуму са Русијом, до овог тренутка већ постане воћарска велесила. На наше очи се потпуно иста ствар догађа са свињетином. Орјентација на Русију као прилика за конструктивну политику економског развоја Прекид регуларних испорука свињетине из Пољске, Немачке или Шпаније у Русију трајаће веома кратко, и руски купци ће надоместити тај јаз окрећући се новим тржиштима. У том кратком периоду Србија може, кроз минималне инвестиције у поштене пољопривреднике, пољопривредне задруге и компаније, омогућити да се тај новац поврати за годину дана, истовремено дословно подигавши посрнуло српско сточарство на ноге. Човек не треба бити економски геније да у томе види прилику да се у Србији санира део проблема са хроничном незапосленошћу и скандалозним смањењем сточног фонда. А када наше компаније успоставе сигурне контакте и односе поверења са Русима, њима више неће бити потребне субвенције, већ ће сами постати способни да инвестирају, отварају радна места, у наредном циклусу већ прелазе са извоза сировина на прерађевине и додатно развијају ову грану пољопривреде. Србија је пуна оваквих поштених и способних пољопривредника, пољопривредних задруга и компанија, баш као што је пуна шпекуланата, шверцера и лопова који у животу нису зарадили поштен динар, а који већ деценијама парложе и унуштавају малу привреду ове земље, без обзира на то ко је на власти и колико се реформски закони доносили. Руси нису дужни да разликују поштене пољопривреднике од превараната – српска држава је дужна да препозна овакве ситуације као школски пример онога што државе раде у пољопривреди широм света – обезбеђују услове да поштени грађани мирно послују и зарађују, штитећи их од нелојалне конкуренције и привредног криминала, и гарантујући квалитет српске робе страним увозницима. Уместо тога, српска држава је показала да не поседује никакав систематски приступ развоју пољопривреде, нити да је у стању да у својој економији поређа елементарне приоритете. Уместо да се улаже новац у изузетно исплатив и економски приоритетан извоз пољопривредних производа као стратешке гране привреде, држава улаже огромна (још увек се не зна тачно колика!) средства у субвенционисање фетишизованих „директних страних инвестиције“, које ефективно уништавају социјални стандард у земљи и претварају је у економски девастирано „тржиште јефтине радне снаге“. Европски колонијализам, руска подршка, и локални лоповлук Српској држави је, након смене на власти неколико аутодеструктивних и потпуно неспособних постпетооктобарских олигархија, била потребна безмало деценија да се сети да јој је, поред обиља „добронамерних пријатеља“, „страних инвеститора“ и „стратешких партнера“ са Запада, који су опљачкали милијарде ове земље кроз спорне приватизације, неконтролисани увоз неконкурентне робе и отворено колинијалну политику ЕУ, Русија ставила на раполагање врло једноставан механизам да својим сопственим снагама и средствима развију оне гране сопствене привреде које су перспективне и имају потенцијал да стану на своје ноге без туђе помоћи и продаје странцима. Штавише, један од основних услова који су нам Руси постављали јесте да на њихово тржиште шаљемо искључиво своје производе, а не производе са Запада који се код нас само склапају, или – препакују. На тај начин се директно стимулише српски произвођач и предузетник, и покреће домаћа економија, за разлику од колонијалне политике издавања простора за стране фабрике и „слободне економске зоне“ које по нехуманим условима и мизерној плати конкуришу Блиском Истоку и Источној Азији. Проблем са овим руским моделом развоје јесте што је за њега потребно засукати рукаве и бавити се својим послом, што „лоповска елита“ која се у Србији накотила за последњих 20 година никада није знала, и што из дубине душе презире. И зато се они природно окрећу ЕУ, која им даје „на готово“ своје развојне пројекте, субвенције и IPA фондове, где само треба „имплементирати европско законодавство“ и одмах парице почињу да падају са неба. Немојте се чудити, оне заиста падају са неба – за политичку и административну „елиту“, која се увек масно угради у спровођење ових „развојних пројеката“ које добије у целофану из Брисела, хронично необразована, без радног искуства, и неспособна да процени да су све те пројекте специјално дизајнирали западни стручњаци да би на њима пре свега профитирала Европа, а тек након тога (ако претекне) и Србија. У поређењу са европским неоколонијализмом, царински савез са Русијом није направљен да би Русија на њему профитирала. Руска економија почива на игри великих бројки у које се мало Српско тржиште никада неће уклапати. Привилеговани приступ српских компанија руском тржишту представља једну сентименталност од руске стране, покушај да се једној савезничкој и истински пријатељској земљи помогне у тешком стању у коме се она затекла. Али Руси неће развијати српску привреду уместо нас (баш као што неће ни Косово бранити уместо нас), за разлику од ЕУ која је више него орна да преузме нашу економију (и управљање стратешким државним интересима) у своје руке. А и једним и другим клипове у точкове убацује локална шпекулантска болумента, која у сваком новом политичком режиму опстаје као бубрег у лоју. Без озбиљне и одговорне државе нема развоја У том смислу постаје јасно да српске власти, уместо бусања у груди са „револуционарним реформама привреде“, мегаломанским „развојним пројектима“ и вечитим обећавањем да ће „стране инвестиције и слободно тржиште решити све“, треба да засучу рукаве и обезбеде својим пољопривредницима и предузетницима услове да поштено послују и од поштеног посла поштено зарађују. Уместо тога, наша држава иде на руку надрипривредницима који у свему траже брзу зараду „динар на динар“, и који попут скакаваца уништавају сваку грану економије које се дотакну. У овом тренутку имамо јединствену прилику да своје упропашћено свињогојство, некада понос целе државе, поново подигнемо на респектабилан ниво. Ако то не учинимо, вероватно ће га коначно дотући муфљузи и преваранти, који у руским санкцијама ЕУ нису у стању да виде развојну шансу за целу државу, већ само прилику да „обрну“ свој и тако непоштено стечени капитал, а после њих – потоп. Од српске државе се по овом питању не очекује много. Она треба да препозна своје виталне и стратешке интересе – на спољнополитичком плану они се заснивају на јачању веза са Русијом и на активном супротстављању колонијализму ЕУ, а на унутарполитичком плану подразумевају одрешито и брутално разрачунавање са дегенеративним, паразитским и криминогеним елементима у нашем властитом друштву. То можда звучи као борба са ветрењачама, али није – све што је потребно је квалитетан рад домаћих инспекција и улагање у здраве елементе српске пољопривреде и предузетништва, који и те како постоје у овој земљи. Ако српски судови нису у стању да шверцере и привредне криминалце шаљу у затвор, то је проблем за министарства унутрашњих послова и правде. Али за руске увознике је довољно да се означе и лиценцирају поуздани и поштени добављачи, па ће шпекуланти и паразити убрзо сами одустати, без обзира на то да ли је држава Србија способна да се са њима разрачуна, као што обећава већ деценијама. Наравно, српске власти могу да не учине ништа, у пусте „слободном тржишту“ да (поново) убије још једну грану српске економије. Или могу да поклекну под притисцима и пријатељским саветима наших европских партнера, па да се и они придруже санкцијама против Русије, и тако укину сваку могућност да Србија профитира захваљујући нарочитом статусу који има у Русији. Било како било, наша земља је по ко зна који пут на добром путу да, уместо да постанемо водећи европски извозници свиња – испаднемо „папци“. |