Privilegovanje Vojvodine

Još uvek nije dovoljna javna pažnja usmerena prema statutarnim planovima aktualne pokrajinske vlasti. Nije tu reč samo o pravno-normativnoj strani položaja Vojvodine u Republici Srbiji, već o širim društvenim, ekonomskim i političkim procesima koji imaju svoju pozadinu i, razume se, bliže i dalje posledice.

Sadašnji zahtevi jednog dela vojvođanskog političkog spektra ukotvili su se sa ekonomskim privilegovanjem Vojvodine pre osam godina. Odluka republičke vlasti da iz budžeta republike izdvaja 7 odsto finansija za kasu u Novom Sadu, bila je presedan. Pod pritiskom onog političara sa malom strankom koji je u to vreme samo govorio o novcima, nova vlast je popustila i tim potezom povukla društvenoekonomsku razliku između stanovnika pokrajine i republike. Na tu stratešku grešku dodata je i ona o izostanku kontrole upotrebe tih sredstava: da li postoje izveštaji i računi? Da je to bio samo korak u pravcu privilegovanja pokrajine pokazuje i poslednja prodaja NIS-a. Gotovo sav novac od prodaje slio se u kasu pokrajinske vlasti i sve će se investirati u Vovodini. Po kojoj ideji pravičnosti i privredne logike?

Ova rešenja direktno produbljuju materijalnu nejednakost poreskih obveznika i nose u sebi razne napetosti. A kada bi se takav budžetski rezon preneo na regione, imali bismo iste zahteve za ekonomskim privilegovanjem jednih i siromašenjem drugih građana Srbije.

Širenje ekonomske moći vodi širenju političke vlasti. Ova posledice nekadašnjeg privilegovanja Vojvodine, morala je da otvori vrata apetitima političke vlasti. Predlog Statuta Vojvodine upravo to dokazuje. Ne samo što neka rešenja, o kojima su pravnici ubedljivo argumentovali, probijaju ustavni okvir, već i sam duh tog dokumenta svedoči o želji za velikom vlašću. To je suština ovog normativnog nastojanja. Separatistički akti u novom veku uvek su imali u osnovi svog legitimisanja nacion, ali ima pokušaja da se pravima nacionalnih manjina, koja su najveća u Evropi, doda i pravo Srba u Vojvodini na političku autonomiju. Ali, pošto nema nacionalnih interesa većinskog naroda u Vojvodini, onda se legitimisanje pokušava ostvariti čistom političkom voljom i to što legalno, što svesnim probijanjem ustavnog okvira, pa šta bude. Uzmimo samo primer osnivanja svoje akademije. Ova akademija bi mogla da postoji kao udruženje naučnika iz Novog Sada i da konkuriše za sredstva za svoje projekte. Ali, ne. Statut hoće finansiranje iz budžeta i tako sebi pribavlja, pored ekonomsko-političke prednosti i kulturno-duhovni, naučni simbol državnosti. To je primer kako se na neustavan način pokušava ostvariti autonomaški prikriveni politički cilj. A ne treba podsećati na to da ogromnu državnu i političku odgovornost preuzima i onaj politički subjekt u Republici koji podržava ovakav statut.

Pored ekonomskog privilegovanja i političke volje kao «osnove» legitimiteta Statuta, postoji još jedan argument protiv ovog dokumenta. Reč je o demokratskoj podršci. Da li iza ovoga stoji demokratska većina u Vojvodini, ali i u Srbiji? Ne tiče se statut samo građana Vovovdine, već i svih građana Srbije. Ali ako ostanemo u okviru Vojvodine, videćemo da je ovaj statut delo jedne političke struje koja je na vlasti. Da li ona ima podršku u glasovima građana Vojvodine? Ako Bojan Pajtić tvrdi da «to nije akt koji vodi u dezintegraciju, već u bolje i brže funkcionisanje države», da je to «suštinski preduslov razvoja Srbije» (Politika, 7. februar 2009) i da se oko njega stvar «buka» (valjda je to legitimna javna rasprava), onda to treba proveriti glasovima građana Vojvodine i Srbije.

Za sada je sigurno da ovaj akt ima podršku autonomističkih nevladinih organizacija i one male stranke koja misli da je velika, a sedi u parlamentu Srbije. Ova grupacija kaže kako je statut «nedovoljan sa stanovišta interesa građana Vojvodine». Dakle, oni govore u ume interesa građana Vojvodine! S jedne strane, oni koji ne izlaze na izbore, a s druge strane, oni koji dobiju tek toliko da ih ima na političkoj sceni. O kakvim interesima građana Vojvodine oni govore, oni koji nemaju niakakv dodir sa tim građanima?

Ali, ima i za tu boljku leka. Zove se demokratija. Za svaki svoj naum, vlast mora da dobije demokratski legitimitet i legalitet. A demokratija ne znači, kao što misle uvek gladni vlasti, samo širenje privilegija i autonomije. Legitiman rezultat demokratskog glasanja je i odricanje od autonomije. Tako nešto nije nemoguće. Ukoliko bi građani Vojvodine većinski glasali da se smanji ili, pak, ukine autonomija, takav ishod bi morao da se prihvati kao demokratska volja. Zar ne?