Predsednik Republike i svetlo na kraju tunela

Ustav Republike Srbije u odeljku koji se bavi nadležnostima predsednika Republike kaže da predsednik predstavlja Republiku Srbiju u zemlji i inostanstvu, ukazom proglašava zakone u skladu s Ustavom, predlaže Narodnoj skupštini kandidata za predsednika vlade, predlaže takođe Narodnoj skupštini nosioce funkcija u skladu sa Ustavom i zakonom, postavlja i opoziva ukazom ambasadore Republike Srbije na osnovu predloga Vlade, prima akreditive, daje pomilovanja i odlikovanja, obavlja i druge poslove određene Ustavom.

Međutim, članom 123 Ustava precizno se određuje da Vlada Republike Srbije utvrđuje i vodi državnu politiku. Podsećanje na ove članove ustava je potrebno jer na taj način ukazujemo na granice ustavnih ograničenja i stvarni karakter našeg političkog sistema u kome Vlada birana u parlamentu utvrđuje i vodi politiku kao glavni izvršni organ vlasti. Upravo je poslednje istupanje predsednika Republike iznova aktuelizovalo njegovu ulogu u našem društvu.

Ovom prilikom on je, pozivajući se na to da je jedini državni organ izabran na neposrednim izborima, insistirao na tome da između njega i građana nema više nikakvog posrednika. To je vrsta predsedničkog plebiscitarizma u kome se predsednik Republike javlja kao glavni izvor političke moći. On tako predstavlja sve institucije u društvu jer je on jedini predstavnik, izaslanik i izabranik naroda, budući da sve ostale institucije nemaju tako snažan narodni legitimitet. Šta je posledica ovakvog pozicioniranja predsednika Republike?

Posledice se neposredno odnose na slabljenje i urušavanje demokratski izabranih organa izvršne i predstavničke vlasti, a samim tim i celokupnog društva jer ono na taj način postaje plen predsednika Republike. Suština demokratije nije u neograničenoj koncentraciji vlasti u rukama jednog čoveka, već u učvršćivanju principa podele, smenjivosti, kontrole i ograničavanja vlasti. Kada dođemo u situaciju da predsednik Republike nastupa u isto vreme kao ministar spoljnih i unutrašnjih poslova, predsednik vlade, strateg ekonomske politike i na kraju kao predsednik vladajuće stranke, onda dolazi do gubljenja demokratske supstance, a samim tim i slabljenja ukupnog političkog života. Predsednik Republike i njegov kabinet postaju jedini centar moći.

Šta je najpogubnija posledica ovako centralizovane vlasti? Gubljenje uvida u stvarni život i socijalne probleme. To se najbolje može videti u rečima predsednika Tadića da međunarodni eksperti procenjuju da će Srbija u 2010. godini biti jedna od retkih država sa privrednim rastom. „Ekonomski pokazatelji ukazuju da se pojavljuje svetlo na kraju tunela. Imam veliko poverenje u premijera Mirka Cvetkovića i njegove antikrizne mere“, ističe predsednik Republike. Zar ne treba vlada pre svega da izražava poverenje narodnih poslanika kao osnovni preduslov da može da deluje kao suverena izvršna vlast?

U ovom doziranom razgovoru u starom dobrom maniru državnog televizijskog programa predsednik Republike nije govorio o neuspešnim privatizacijama, radničkim štrajkovima, samo je trijumfalno objavio da nema ništa od najavljivane vruće socijalne jeseni. Nije govorio o korupciji u zdravstvu, upravi i ostalim slojevima društva, porastu nezaposlenosti i siromaštva, sve većem broju narodnih kuhinja, bujajućem nasilju i rastakanju demokratskih institucija. Opet smo dobili toliko puta viđeno zvanično širenje državnog optimizma. Svi problemi u našem društvu ostali su u senci spoljnopolitičkih pobeda. Još jednom se politički marketing pokazao kao delotvorniji od političkog života.

Predsednik Republike Srbije Boris Tadić ne propušta priliku da naglasi da su on i njegovo predsedničko okruženje glavno izvorište političke moći i uticaja, a da svi ostali državni organi služe kao izvršioci predsedničke volje. U čemu se onda ogleda zrelost jedne demokratije? Pre svega u poštovanju demokratskih načela i ustavnih nadležnosti podele, ograničavanja, kontrole i smenjivosti vlasti. Kada ovih uslova nema, onda dobijamo posebnu verziju samouspostavljenog predsedničkog sistema. Zato je neophodno vraćati se odredbama našeg ustava čije je poštovanje temeljno uporište demokratskog sistema.