Predsednik Republike i poštovanje ustava

Već odavno je u našem političkom životu praksa da sednice glavnih odbora značajnijih političkih stranaka služe pre svega da njihovi predsednici održe prigodne govore, priprete nestašnim i nezajažljivim funkcionerima i demonstriraju svoju ničim ugroženu apsolutnu moć. Kao po pravilu nakon sednice glavnog odbora sledi zatvorena sednica, o čijem toku javnost može samo da nagađa.

Unutar stranačkih struktura prethodno su preduzete sve mere da na sednicama ne dođe do nepredviđenih rasprava, budući da bi se time narušavalo nužno jedinstvo stranke. Trenutno visoki rejting predsednika stranke i njegov izbrušeni marketinški nastup su sasvim dovoljni da njegov brend bude dobro kotiran na političkom tržištu. Čemu bilo kakva rasprava kada nam ide bolje nego ikada? I sve dok je tako, valja se pritajiti i čuvati svoju političku ili državnu sinekuru.

U ovoj činjenici se i krije odgovor zašto ćute članovi glavnih odbora. Ćute, jer jedino tako mogu ostati deo političke svite, svako iznošenje mišljenja nosi rizik da se izgube pozicije, a samim tim i ozbiljne ekonomske koristi.

Nastup predsednika Republike i predsednika Demokratske stranke Borisa Tadića na nedavno održanom Glavnom odboru ove sada dominantne i vladajuće stranke još jedno je svedočanstvo koliko smo mi daleko od demokratskog društva i sistema u kome je partija odvojena od države, a podela i kontrola izvršne vlasti od Skupštine poštovani kao demokratsko načelo. Nije ovde reč o tome šta može predsednik Srbije, kako se zapitao jedan politički komentator, ukazujući na ustavne granice predsedničkih ovlašćenja, već je osnovno pitanje da li se predsednik Republike kreće u okvirima koji su mu ustavom određeni ili se oseća pozvanim da bude apsolutni tumač i arbitar sudbine naše zemlje.

Kada predsednik Demokratske stranke i predsednik Republike Boris Tadić na sednici Glavnog odbora izjavi da će u saradnji sa premijerom Mirkom Cvetkovićem ocenjivati rad ministara i predsednika opština i pokretati njihovo smenjivanje ako se pokaže da oni ne postižu očekivane rezultate, onda se mora reći da je ozbiljno ugrozio suštinu parlamentarnog života i demokratskog ustrojstva u Srbiji jer samo Skupština kao vrhovno zakonodavno telo ima pravo da donosi ove odluke, budući da je ona izabrala vladu i vlada njoj odgovara za svoj rad. Druga je stvar što predsednik stranke može koristiti stranačke strukture da pokreće inicijativu za ocenjivanje rada pojedinih ministara, a to može činiti i predsednik Republike. Međutim, sve dalje od toga je svojevrsna uzurpacija i rušenje ravnoteže tri osnovne grane vlasti.

Na jednoj od sednica Glavnog odbora Demokratske stranke predsednik Republike je izjavio da oni koji ne nađu zajednički jezik i stegnu ruku socijalistima imaće ličnih problema sa njim. Onda nije čudno što ove sednice služe samo za dodatno marketinško doterivanje lika i dela predsednika DS-a i širenje straha u stranci. Njegovi nastupi su samo nagoveštaj političkih kampanja koje nikad ne zažive, kao što je na primer i najava borbe protiv korupcije, i partijska oligarhija to dobro zna i zato samo čeka da prođe sednica i nastavi se mrtvo more stranačkog života.

Ovakvo pozicioniranje predsednika DS-a samo nam govori o težnji da se u Srbiji razvije predsednički sistem, u kome će predsednik, njegov kabinet i odabrana dvorska svita biti središte vlasti, što u velikoj meri danas i jeste slučaj. Funkcija predsednika vlade Srbije takođe ukazuje na to, on je sveden na bledu političku figuru bez realnog uticaja, jer je iznad njega moćna figura predsednika Republike, koji deluje kao neka vrsta natpremijera. Predsednik Republike na taj način neposredno određuje pravac delovanja vlade, ali pri tome ostaje izvan posledica njenog rada.

Šta su konsekvence ovakvog prekoračenja i uzurpacije ustavnih ovlašćenja predsednika Republike? Pre svega stvara se dodatna politička i idejna konfuzija i razara ravnoteža vlasti, gubi se osećaj za socijalne i ekonomske probleme, sve više se klizi ka sistemu u kome reč i volja jednog čoveka postaju zakon, sprečava se proces stvaranja demokratske političke kulture, stvara se poslovno-politička kasta, nestaje kritički dijalog i kritičko mišljenje, a širi se dvorski mentalitet, skorojevićstvo, poltronstvo, klijentelizam. Ilustrovaćemo to sa nekoliko primera. Nedavno je Srđan Šaper izjavio da Tadića možemo porediti sa Barakom Obamom i da je on državnik evropskog ranga, koji bi mogao biti predsednik u mnogo većim i značajnijim državama nego što je Srbija.

Dragan Šutanovac sledi Šaperovu inspiraciju: „Pošteno, Boris Tadić je moj politički, a ako hoćete i lični interes. Srbija posle dugog niza godina ima lidera koji prevazilazi format Srbije i regiona. Srbija će ulaskom u EU u mandatu Borisa Tadića biti zemlja prepoznata po Tadiću, a Boris Tadić ima političku perspektivu i van granica naše zemlje.“ Indikativne su i reči Dragana Đilasa: „Na odgovorna mesta u našoj stranci dolaze ljudi koji imaju svoje mišljenje i koji ga javno iznose, a onda da se demokratski donese odluka koju će svi sprovoditi. I naravno da prva i poslednja mora da bude reč Borisa Tadića, jer je Tadić čovek koji je preuzeo DS sa 6 odsto glasova podrške, a danas stranka ima 40 odsto glasova. Mi smo navikli na to da dođe predsednik, lupi rukom o sto i kaže biće ovako. Da biste bili veliki lider, nisu vam potrebni oni što samo klimaju glavom, već oni koji će da vam kažu svoje mišljenje. I to je prednost DS-a.“

Ovi primeri pokazuju u kojoj su meri stranački funkcioneri DS-a spremni da se služe političkom demagogijom jer gde su ti slobodni mislioci DS-a, oni koji ne klimaju glavom i govore svoje mišljenje. Bilo je tužno čitati izjave ministara iz redova DS-a, koji su brže-bolje podržali kao i uvek mudru inicijativu predsednika Republike da ih on kao presuditelj periodično preslišava i ocenjuje i ako ne ispune njegova tri uslova, smeni. Niko od tih ministara nije imao kuraži da kaže šta misli o toj uzurpatorskoj inicijativi.

Po svemu sudeći ovo gluvo doba, ova politička bara u Demokratskoj stranci će potrajati, vlast je najsnažniji kohezioni faktor u politici jer stvara konformizam i odanost, bez kojih se ne može održati nijedna vlast koja se usudila da izađe iz okvira ustava. Ne kaže se bez razloga da je izborni poraz majka promena u svakoj stranci. Da li Demokratska stranka treba da čeka da izgubi poverenje građana da bi oživela i učvrstila demokratiju u svojim redovima i na taj način stvorila uslove za razvoj kritičkog dijaloga u našem društvu.

11. decembar 2008. godine