Да ли је пораз српске опозиције морао да буде тоталан?

Како су радили, тако им се и десило. Питање је, да ли су морали да раде како су радили. Одговор је: нису!

Догодила се опозиција

Протекли избори од 3. априла требало је да буду избори против Вучићевог режима, а били су као и сви претходни почев од 2014, изузимајући оне од јуна 2020. Наиме, ти претпоследњи избори требало је по режимском сценарију да буду исти као и сви претходни (2014, 2016. и  2017), али их је пореметио бојкот већег дела опозиције. Бојкот је постигао свој циљ – Скупштину без опозиције. Такав исход условио је најаву ванредних избора пре него што су коначни резултати нетом одржаних избора били објављени.

Тада је бојкот-опозиција постала једина политички релевантна опозиција у Србији. Својим жртвеним политичким чином стекла је поверење у ширем бирачком телу. Али, стекла је и нову шансу захваљујући политички широком спектру својих чланица – од левих до десних, од претежно проевропских до претежно пронационалних. Обележје широке политичке обухватности по себи је пружало уверење да ефикасно угрожавање режима или, још амбициозније – његово обарање са власти, представља политички смисао и приоритетан циљ опозиционог подухвата.

У условима које је опозиција већ створила својим успешним обесмишљавањем избора од јуна 2020, и брзим прећутним признањем пораза са врха власти, оваква стратегија будућих избора није била незамислива. Тим пре што је наредни задатак био борба за изборне услове, јер без њих у реалном простору вучећевске Србије не би била довољна ни бројно двострука изборна победа

На спонтан и ненамеравани начин, својом политичком ширином опозициони бојкот-фронт могао је да негира лажну ширину режимске политике – од левог до десног, од проевропског до националног. Али, реална порука новог опозиционог фронта је била: да би уопште дошло до нормалне утакмице између различитих политичких становишта, неопходна је политика која тако нешто не само допушта него и претпоставља. Насупрот томе, режим је готово деценију монополисао и злоупотребљавао читав спектар политичких тема и приступа, концентришући их око оног за њега најбитнијег – очувања власт за сва времена и по сваку цену.

Из тих разлога, да би се из ненормалне политике дошло до нормалне, били су за опозицију потребни атипични а не типични избори. Дакле, не избори са политички препознатљивим програмским тачкама изложеним слободном избору грађана, него избори који би својим исходом то тек требало да омогуће. У том смислу, усредсређење свих активност – предизборних и изборних – морало је бити посвећено изборном поразу режима. У условима које је опозиција већ створила својим успешним обесмишљавањем избора од јуна 2020, и брзим прећутним признањем пораза са врха власти, оваква стратегија будућих избора није била незамислива. Тим пре што је наредни задатак био борба за изборне услове, јер без њих у реалном простору вучећевске Србије не би била довољна ни бројно двострука изборна победа.

Опозиција као змија која једе свој реп

Све што се после избора 2020. догодило ишло је супротним смером од већ утврђеног правца кретања од бојкота Скупштине фебруара 2019. до бојкота самих избора. Разуме се, извојевање фер избора у данашњој Србији је подухват раван трагању за светим гралом. Али, ако су биле обављене претходне радње, ретко принципијелне и доследне у погледу унутрашње и спољне опозиционе комуникације, зашто и како је дошло до опаког постизборног шеврдања.

Рецимо, Савез за Србију одмах по оснивању почетком 2019. усвојио је два документа (Споразум са народом и Тридесет тачака Савеза са Србију) који су манифестовали чврсту вољу овог широког опозиционог спектра да се даља активност концентрише на једну стратешко-циљну тачку. Али, начин притиска на власт у погледу изборних услова представљао је тежи задатак. Отворила су се нова специфична питања: да ли се самостално борити за изборне услове или уз помоћ неког чиниоца ЕУ; да ли уз кредибилну претњу новим бојкотом или са обећањем изборном телу да ће се изаћи; да ли деловати посредством ултимативног или отвореног приступа изборним условима; да ли разговоре уопште водити са представницима власти или их ставити пред свршен чин, и сл. Доста полемичних тема за интерно усаглашавање и самим тим  доста разлога за неслагања. Али ти спорови нису представљали разликовања која би довела до разлаза.

Одлука, ко зна чија, да представници Европског парламента посредују у налажењу решења за изборне услове није се посрећила бојкот-коалицији, иако је у њеним редовима било доста присталица овекве улоге ЕУ. Приликом првог круга разговора свих политичких странака са представницима ЕП (лето 2020, ФПН), у том преобилном шаренишу учесника странке Савеза за Србију наступиле су појединачно. Ти разговори су начисто пропали, јер су били изненадни, импровизовани и неорганизовни, и већ је било видљиво да су тзв. европски посредници били невољни да одиграју улогу непристрасног чиниоца који би допринео формулисању гаранција за иоле поштене изборе. Годину дана касније у два наврата (јуни и септембар 2021) било је већ јасно да европски парламентарци прихватају режимски скуп скромних и несигурних изборних побољшања насупрот инсистирању странака несистемске опозиције на политичким и процедуралним гаранцијама. То је већ било време поделе некадашњег Савеза за Србију на три групације. Али, без обзира на ту чињеницу, некадашња бојкот-опозиција била је јединствена у својим захтевима, дакле не формално него фактички.   

Као живи сведок догађаја могу да изнесем виђење да његови учесници нису располагали потребним капацитетом поверења у себе и заједничку улогу у важном подухвату који гласи – беспоговорно се суочити са опаким противником. Укратко, нису били дорасли том задатку и као да су тога били свесни

Враћајући се на период после избора од 2020. лако је утврдити да је то било време распада Савеза за Србију. Тај тешки хазард српске опозиције одиграо се прилично лако, прелако у релацији према потоњим последицама, најзад, дебаклу на изборима од 3. априла ове године. Разуме се, постоје неоправдани разлози и прави виновници за овакав след догађаја, али то више није важно. Као живи сведок догађаја могу да изнесем виђење да његови учесници нису располагали потребним капацитетом поверења у себе и заједничку улогу у важном подухвату који гласи – беспоговорно се суочити са опаким противником. Укратко, нису били дорасли том задатку и као да су тога били свесни. Да није тако не би учинили бар две фаталне грешке: прво, не би разводњавали већ пропознатљиву политичку формацију, Савез за Србију, отварањем према малим групама које су изашле на изборе 2020; и друго, не би губили време и енергију на експеримент звани – сарадња са познатим интелектуалцима у лику акционо недефинисане и политички неодговорне Скупштне слободних грађана. Тај експеримент исходио је лошом  последицом идеолошког ексклузивизма бар за две од три преостале политичке формације после разлаза Савеза за Србију.

Сво то политичко богатство било је у савршеном складу са уобичајеним домаћим страначким хиперплурализмом, а на задовољство хегемоне странке, СНС, која гаји традицију некада хегемоне, СПС

Уместо великог историјског задатка, за који су у првој фази деловали солидније него некадашњи победнички ДОС (2000), ова опозициона формација за кратко се растворила на нове делове, чиме је изборна стратегије спала на сијасет политичких интереса и страначких преференција ниског нивоа. Онај скромни критички резидуум ових партикуларних изборних оријентација свео се на рутинско и ритуално, премда реторички тврдо, обраћања режиму. Неубедљивост таквог става и израза још више је изазивала подозрење бирача, пре свега оних страначки дифузно опредељених: ако власт тако жестоко критикујете, зашто то не чините заједно; било би неупоредиво убедљивије.

Истини за вољу, пред сам улазак у изборну трку, део некадашњег Савеза за Србију, обогаћен новим групицама, некако се сакупио под један наслов: Уједињени итд. Други део, обогаћен лево-зеленом идеологијом и адекватним носиоцима, образовао је другу опозициону формацију. Обе су биле изборно-програмски препознатљиве, као у свим нормалним изборима. Ову предизборну атмосферу квазинормалности унапредила је и десна страна политичког спектра, штавише у четири колоне. (Јадна од њих претходно је припадала Савезу за Србију). Сво то политичко богатство било је у савршеном складу са уобичајеним домаћим страначким хиперплурализмом, а на задовољство хегемоне странке, СНС, која гаји традицију некада хегемоне, СПС.

Тако су, више захваљујући опозицији него властима, ови избори завршени на најнормалнији начин. Дакле, déjà vu

Тако су, више захваљујући опозицији него властима, ови избори завршени на најнормалнији начин. Дакле, déjà vu. Као прво, излазак на изборе био је јако скроман (непуних 60%), имајући у виду опозиционо извикивану важност ових избора. Као друго, свако је добио своје гласове, док су гласови политичких апстинената (оних који не излазе, јер не налазе своју опцију) остали на уобичајених 20-25% унапред пропалих. Овај податак најбоље изражава тотално подбацивање опозиције, будући да победници (СНС+СПС) на изборе изводе све своје присталице, па и више од тога, тако да међу апстинентима они немају своје бираче, за разлику од опозиције. Као треће, на нормалност ових избора указује неописива срећа малих опозиционих добитника – три десне и једне лево-зелене групације – што су уопште ушле у парламент. Томе припада и разочараност највеће опозиционе групације – Уједињени итд, што је уместо 25 (!?) узела само 13%. На нормалним изборима увек се неко непријатно изненади…

Али, ови избори нису исходили само великим поразом опозиције, него и великим понижењем, што доприноси крајњем скору – тоталном поразу. Када је било јасно да је и Београд поново изгубљен, следи један привидан, али не мање опак, преокрет. Вечити победник, који већ десет година не преза од најгорих изборних превара, напрасно и у име демократије и мира нуди опозиционом лидеру, ономе који се  таквим сам извикао, ђаволску погодбу: ја вама, пораженим до ногу, дајем скорашње ванредне изборе за Београд, а ви мени ништа

Читалац ће се лако сетити да су после избора од 2020. год, које је Савез за Србију бојкотовао, наступиле вишедневне демонтрације због изборних неправилности. Тиме је била манифестована спремност великог броја људи да се у име стварне нормализације политичког живота у Србији изложе полицијским пендрецима и дивљању владиних криминалних батинаша. Овога пута одјек против изборних марифетлука власти био је изузетно скроман. Ту и тамо по неколико десетина људи ослобођених сваке политичке воље и енергије. Сада можемо само да замислимо, да је опозициција изашла у оном некада бојкот-формату, колико би људи изашло да подржи њену извесну борбу против доказаних изборних крађа. Сетимо се масовне крађе на локалним изборима у јесен 1996. и коначног исхода тромесечне борбе грађана широм Србије. Или очувања изборне победе за председника СР Југославије 5. октобра 2000. године.

Коначно, велико понижење

Али, ови избори нису исходили само великим поразом опозиције, него и великим понижењем, што доприноси крајњем скору – тоталном поразу. Када је било јасно да је и Београд поново изгубљен, следи један привидан, али не мање опак, преокрет. Вечити победник, који већ десет година не преза од најгорих изборних превара, напрасно и у име демократије и мира нуди опозиционом лидеру, ономе који се  таквим сам извикао, ђаволску погодбу: ја вама, пораженим до ногу, дајем скорашње ванредне изборе за Београд, а ви мени ништа. Каже наш политички Луцифер: ладно смо добили Београд, али пошто ви кажете, па онда следи цитат саговорника: да су избори били нелегитимни (што овај први, авај, не може да поднесе), ево вам избора, па бирајте, за шест или девет месеци. За саговорника-губитника ово је неочекивана потврда статуса српског опозиционог лидера, а за опозиционе учеснике и гласаче јединствена прилика да се још једном огледају у бици за Београд.

Још нам само остаје да испитамо феномен Вучићевог преображаја. Човек који до јуче опозицији није дао ни месну заједницу, сада нуди нову изборну шансу, освајање Београда. Реалистичком тумачу ово одмах делује као трампа нечег мање реалног – скори избори за Београд, за нешто више реално – пацификацију опозиције

Још нам само остаје да испитамо феномен Вучићевог преображаја. Човек који до јуче опозицији није дао ни месну заједницу, сада нуди нову изборну шансу, освајање Београда. Реалистичком тумачу ово одмах делује као трампа нечег мање реалног – скори избори за Београд, за нешто више реално – пацификацију опозиције. Да ли рекосмо: пацификација опозиције? Па зар том великодушном понуђачу тај циљ није важан због једног важнијег искушења. Зар он није, како сам каже, под сталним притиском запада да уведе санкције Русији. Зар, ако се баш мора, није боље да такав акт донесе Скупштина, а не он. Зар онда није најбоље да скупштинска већина буде  убедљивија са гласовима опозиције и зар овај лидер-саговорник не предводи највећи део скупштинске опозиције. Ако је све то тако, размишља један сикофантски ум, шта ме кошта да опозицији понудим изгледе за Београд у замену за њену конструктивну улогу када ми то буде требало.            

Ову вест о политичкој размени столећа опозиција (она лево-жута и лево-зелена) прихватила је са олакшањем и задовољством. Тако се стиче привид да ови избори нису обављени тек забадава. А ако неко помисли да овде није реч о живој басни о лисици и гаврану, нека му. Уосталом, ако се опозиција и обрукала, остала је сламчица за дисање.

 (Србија и свет)