Postoji li ultimatum koji Vučić neće prihvatiti?

 Predsednik Republike A. Vučić ne propušta nijednu priliku da u svojim svakodnevnim obraćanjima našoj javnosti istakne svoje uverenje da će ostaviti neizbrisivi trag zbog onoga za šta se on borio i što je on „izgradio“ kao „izuzetno“ istorijsko nasleđe u njegovoj posuvraćenoj viziji modernizacije Srbije. Verovatno on u to ubraja i njegovu „borbu“ za očuvanje Kosova i Metohije u sastavu  naše srpske države koja se nažalost pokazala kao politika izdaje srpskih nacionalnih interesa a  neposredno se ogleda u doslednom sprovođenju ohridskog Francusko-nemačkog sporazuma i što ima za  posledicu priznavanje nezavisnosti tzv. kosovske državnosti. Ovo je osnovni uslov ali i jasno istaknut ultimatum  SAD i EU za nastavak  evropskih integracija što je sada  potvrđeno u istupanjima A. Vučića  kao glavni i prioritetni cilj njegove političke agende. I pored toga što sva relevantna istraživanja javnog mnjenja u Srbiji pokazuju da ogromna većina građana nije spremna da prihvati ulazak u Evropsku Uniju  ako je on uslovljen upravo priznavanjem Kosova kao nezavisne države. I nije to jedini i izolovani slučaj da A. Vučić otvoreno i brutalno gazi ustavno uređenje Srbije, ne poštuje većinsku volju našeg naroda  ali i osnovne demokratske principe , ljudska prava i evropske vrednosti (njih ne poštuju ni  vodeći zvaničnici EU jer daju otvorenu podršku diktatorskom režimu A. Vučića).

Verovatno on u to ubraja i njegovu „borbu“ za očuvanje Kosova i Metohije u sastavu  naše srpske države koja se nažalost pokazala kao politika izdaje srpskih nacionalnih interesa

Ima mnogo primera koji jasno pokazuju kako je vođena i kakve je pogubne  posledice donela katastrofalna politika  A. Vučića na Kosovu i Metohiji što je dovelo Srbe koji žive u ovoj našoj južnoj pokrajini do ivice opstanka. Najsvežiji i veoma rečit primer je način na koji je A. Vučić reagovao na poslednji incident koji se dogodio rušenjem  kanala Ibar- Lepenac. Između ostalog u svom prvom obraćanju nakon što je stigla vest ovom događaju , što   će svakako  dodatno pogoršati ukupni položaj Srba bez obzira na rezultate istrage, on je izneo stav da SAD i EU znaju da Beograd i Srbija  nemaju nikakvog udela u organizovanju ove akcije koja  je dovela do rušenja dela ovog kanala i time dovela do  dalekosežnih posledica u snabdevanju vodom  i strujom pre svega u Severnom delu Kosova i Metohije.  Nekoliko dana kasnije bez obzira što nema pouzdanih podataka i uvida šta je bila stvarna pozadina ovog rušilačkog incidenta i ko ga je zaista počinio( ako će se to ikada i saznati) A. Vučić je u razgovorima u Briselu izjavio „ja sam ponovio ono što sam rekao, dakle, ko god je odgovoran, mi prihvatamo to i nemamo problem da nam i Amerikanci kažu kako su oni došli do rezultata u ovoj istrazi. MI ĆEMO TE REZULTATE PRIHVATITI“. Da li  ovako podanički i rajetinski intonirana izjava priliči Predsedniku Republike Srbije jer on sebe neprestano u našoj javnosti (posebno u obraćanju pre svega svom biračkom telu na TV PINKI i TV Hepi) predstavlja kao „neustrašivog“ borca za suverenitet i nezavisnost Srbije a pri tome je u potpunosti spreman da prihvati rezultate istrage predstavnika SAD, zemlje koja je  glavni pokrovitelj tzv. kosovske državnosti. Zar nam nije bila dovoljna opomena to kako je vođena tzv. nezavisna istraga vezana za događaje u Račku čiji su „objektivni“ zaključci i rezultati bili među presudnim faktorima  u pokretanju zločinačke agresije NATO Pakta na Srbiju.

Dozvola austrugarskim organima da učestvuju u istrazi i obaveze srpske vlade da izveštava o toku izvršenja mera nisu samo pravno i moralno vređali nezavisnost Srbije, kakav se utisak može stvoriti na osnovu površnog čitanja, nego su davali realnu mogućnost Austro – Ugarskoj da pod vidom istrage pokrenu postupak protiv svakog lica u Srbiji i prodre u sve ustanove srpske države, u krajnjoj liniji da parališe njihov samostalni rad

Uzimajući u obzir da je A. Vučić u potpunosti obuzet brigom o njegovom do sada nikada viđenom istorijskom ulogom i osiguranjem njegovog pouzdanog  mesta u istoriji srpskog naroda ovom prilikom valja njega  ali i sve nas podsetiti na to da srpska vlada u izuzetno teškim političkim i socijalnim  prilikama  odbila da prihvati  julski  ultimatum Austro – Ugarske 1914. upućen Srbiji nakon atentata Gavrila Principa  kada su  ubijeni  nadvojvoda Franc Ferdinandi i njegova supruga vojvotkinja Sofija Hotek. U knjizi Andreja Mitrovića Srbija u Prvom svetskom ratu jasno se kaže da  „Ultimatum je očevidno težio za tim da duboko ponizi Srbiju pred Monarhijom, ali i da –što je bilo i najvažnije-stvori otvore kroz koje bi bilo moguće da Monarhija čak suštinski naruši nezavisan život ove države. Te otvore stvarale su u prvom redu tačke pet i šest, a unekoliko i tačka deset. Dozvola austrugarskim organima da učestvuju u istrazi i obaveze srpske vlade da izveštava o toku izvršenja mera nisu samo pravno i moralno vređali nezavisnost Srbije, kakav se utisak može stvoriti na osnovu površnog čitanja, nego su davali realnu mogućnost Austro – Ugarskoj da pod vidom istrage pokrenu postupak protiv svakog lica u Srbiji i prodre u sve ustanove srpske države, u krajnjoj liniji da parališe njihov samostalni rad. S obzirom na neprijateljsku politiku susedne carevine i na srpsku procenu njenih ciljeva, u Beogradu se moglo s razlogom očekivati da ove tačke zahteva posluže kao osnova za rušenje nezavisnosti“.

Ali očigledno je da nema ultimatuma koji A. Vučić neće prihvatiti, bez obzira što njegova medijska mašinerija to pretvara u njegovu neviđenu državničku veštinu realističnog političara, o čemu nam svedoči i njegov stav da će bezuslovno biti prihvaćeni rezultati istrage o rušenju kanala Ibar – Lepenac do kojih bi došli američki istražitelji

Važno je  napomenuti, što je svakako i danas od dalekosežnog značaja, da je nemačka vlada verziju ovog ultimatuma dobila 22 časa pre nego srpska vlada. Veoma je i danas za nas veoma bitno kako su tadašnje velike sile, kasniji saveznici Srbije u Prvom svetskom ratu reagovale na julski ultimatum Austro-Ugarske Srbiji. O tome Andrej Mitrović svedočio takođe u ovoj njegovoj knjizi “Čitajući pre podne 24. jula upravo predatu mu austrougarsku ultimativnu notu Srbiji, britanski državni sekretar za spoljne poslove ser Edvard Grej je odmah rekao carsko-kraljevskom ambasadoru da je to “najužasniji dokument koji je jedna država ikada uručila nekoj drugoj državi“ i pri tom ukazao na tačku pet. Ruski ambasador u Beču je pohitao da upozori grofa Berholda da je reč o zahtevima koje “ne može prihvatiti jedna ustavna država“. U Petrogradu je ruski ministar poslova S. Sazonov, dok mu je ambasador Austro-Ugarske saopštavao sadržaj ultimatuma, stavljao- po svedočenju samog ambasadora “više potišteno nego ljutito „ –ovakve opaske: “Znam šta hoćete. Hoćete rat sa Srbijo!... Vi u Evropu podmećete požar… Hoćete rat i spaljujete mostove za sobom…Vidi se koliko ste miroljubivi pošto Evropu bacate u Oganj “. Francuski ambasador u Beču je izvestio svoju vladu da je neočekivana i preterana oštrina zahteva austrijske note, tj.ultimatuma  Beogradu, iznenadila one najogorčenije neprijatelje Srbije. Odjek u svetu bio je sličan“.

Sada nam naši stari „saveznici“ iz dva  svetska rata i veliki prijatelji i pokrovitelji A. Vučića ispostavljaju ultimatum da će nas primiti u redove Evropske Unije jedino ako (uz sve ostale mnogobrojne uslove) konačno priznamo nezavisnost tzv. kosovske državnosti i time sebi otvorimo evro-atlantsku perspektivu. Ali očigledno je da nema ultimatuma koji A. Vučić neće prihvatiti, bez obzira što njegova medijska mašinerija to pretvara u njegovu neviđenu državničku veštinu realističnog političara, o čemu nam svedoči i njegov stav da će bezuslovno biti prihvaćeni rezultati istrage o rušenju kanala Ibar – Lepenac do kojih bi došli američki istražitelji. Prihvatanje rezultata  istraga Amerikanaca je stvaranja otvora i prostora za definitivno rušenje nezavisnosti i državnog suvereniteta Srbije. Radi se kao je to ocenio profesor Z. Tomić o “totalnom odronjavanju suvereniteta Srbije na delu njene teritorije Kosova i Metohije“. U ovom slučaju istorija se ne ponavlja kao farsa već kao nova nesaglediva tragedija za srpski narod  ne samo na Kosovu i  Metohiji već u celoj Srbiji.