Politika u izuzetnim i normalnim vremenima

U političkoj filozofiji i političkoj teoriji poznata je – a u nekoliko izvanrednih dela podrobno analizirana i naglašena – razlika između politike u „izuzetnim“ i politike u „normalnim“ vremenima. One su suštinski drugačije ne samo zbog spoljašnje razlike „situacije“ u kojoj se događaju, nego zbog toga što upravo „izuzetna politika“ otkriva, podseća i uvek iznova konstituiše sam „smisao političkog“ i politike. Politika u „izuzetnim vremenima“ je „prvi čin“ uspostavljanja političkog subjektiviteta, ona se tiče stvaranja i konstituisanja ustava jednog naroda i kao takva čini „prvi trenutak demokratije“, ali podrazumeva, pored svega drugog, i sve događaje kada se Ustav i narodni suverenitet moraju braniti, kada su nacionalni i državni interesi ugroženi spolja i kada su napadnuti osnovni principi vladavine prava i demokratije. Zato politiku u „izuzetnim vremenima“ u bitnom smislu karakterišu povećana politička mobilnost i politička participacija, a njen najbolji i najpoželjniji rezultat na unutrašnjem planu je političko jedinstvo. Za razliku od ove situacije, politika u „normalnim vremenima“ uglavnom je obeležena političkom fragmentacijom, povećanom apatijom i nezainteresovanošću za politiku, kada se većina građana okreće drugim stvarima i sadržajima života. Dakle, u prvom slučaju pojačana „politizacija“, u drugom, obrnuto, „depolitizacija“, pojavljuju se kao činioci koji oslikavaju jedno vreme, narod i kontekst i koliko je narod stvaralac onog što se događa. Štaviše, u oba slučaja neretko, i u suštini,  reč je o demokratiji, samo u potpuno različitom smislu – o tzv. „prvom“ i „drugom“ momentu demokratije, koji zadobijaju specifične oblike.

Savremena srpska politika je par excellence primer politike u „izuzetnim vremenima“. Razume se, tako je već bezmalo beskrajno dugo. Ali njen specifični oblik – što je važno stalno imati na umu i svaki put se iznova setiti – isprepleo se negde između „beskraja izuzetnosti“ – ili „loše beskonačnosti“ – one stare kineske kletve koja kaže: „Dabogda živeli u zanimljivim vremenima!“ i srpskog samousuda žive priče o „dva Srbina i tri partije“. Zato nimalo nije slučajno da je apel za sabornošću kroz vekove bio najjači poziv za koji neretko nismo imali sluha. A da ne bi nepravedne, brutalne i neverovatne presude Međunarodnog suda pravde u Hagu skoro bismo zaboravili i da živimo u „izuzetnim vremenima“. U svakom slučaju, na bolan i težak način, i sasvim ironično – ali ne i prvi put – baš ovaj sveži „nož u leđa“ Srbiji probudio je pozaspali narod, prenuo iz „dogmatskog dremeža“ neke političare, iznenadio i uznemirio celokupnu javnost i doprineo da se setimo i Kosova, i srpstva, i priče o Kosovu i Evropi, i višedecenijskog odnosa vodećih zapadnih sila prema Srbiji, i uloge i smisla međunarodnog prava u savremenom svetu, i prava kao sile i „prava jačeg“ i još koječega.

Dakle, ne – mi ni najmanje ne živimo u „normalnim vremenima“. I po svemu sudeći, neće od toga biti ništa ni u bližoj budućnosti. Da li ćemo to posmatrati kao (samo) prokletstvo ili ćemo na to gledati kao na (novu) istorijsku (ne)priliku da ponovo budemo politički samosvesniji narod, stvar je ličnog izbora. Da li ćemo tražiti sve krivce u ovoj beskrajno dugoj priči, misleći da ćemo na taj način rešiti problem (a verovatno je da tako ne bismo daleko stigli) ili ćemo najbrže sabrati nacionalnu, kulturnu i političku energiju za budućnost? To je izbor koji je umnogome stvar karaktera, ali i svesti o dalekosežnoj i suštinskoj važnosti političkog i narodnog konsenzusa – kada je reč o svim otvorenim pitanjima koje naše stanje čine „izuzetnim“.

To znači sledeće: dva događaja, odnosno mišljenje Međunarodnog suda pravde i političko jedinstvo koje je postignuto izglasavanjem odluke o nastavku političkih i diplomatskih aktivnosti Srbije u Skupštini možda će biti vrlo važni za našu budućnost. Mera u kojoj je „mišljenje“, ili radije odbijanje suda da se izjasni o legalnosti pokušaja secesije, okidač za moguće uspostavljanje jednog sasvim novog sveta, sa potencijalno nesagledivim posledicama već su, a i tek će biti, predmet analiza, debata – ali i događaja. Možda će se, dakle, dogoditi – što ne treba isključiti – da će se pravo na samoopredeljenje u budućnosti afirmisati kao vodeći princip prava, izvan i iznad suvereniteta i teritorijalnog integriteta, a možda će događaji ipak ići u pravcu sagledavanja potencijalno katastrofalnih posledica ovakvog stanja za svet u celini. To ćemo videti.

Ono što je za Srbiju važno je da stalno ima na umu da ovaj događaj „mišljenja suda“ daleko prevazilazi ravan „lokalnog incidenta“, da je reč o učestvovanju u svetskim događajima koje neprestano treba osluškivati i „uhvatiti trenutak“ njihovog događanja. I da se ne lažemo i ne (samo)obmanjujemo – zbilja je teško pretpostaviti da bi Srbija prošla „bolje“ i „sačuvala Kosovo“ da se kojim slučajem igralo na „jaču kartu“ tužbe ili da je odlukom da se traži savetodavno mišljenje – a onda i tim mišljenjem – sada „Kosovo izgubila“. Još je manje razumno pretpostaviti da bi u ovom trenutku, i posle ovakvog „mišljenja“ Srbija trebalo da tuži neke zemlje pred tim istim Međunarodnim sudom pravde i da bi „pobedila“ u tom slučaju. I sve to nema – ili makar ne bi trebalo da ima – ama baš nikakve veze sa stranačkim razmiricama i domaćim političkim ratovima i „opredeljenjima“, nego se tiče zdravog razuma i elementarne logike. Ili, (ne)mogućnosti priznanja da svako ponekad može biti u pravu i da svako u nečemu može pogrešiti, tj. da je jedina politička anomalija ako neko veruje da je baš uvek on u pravu. S druge strane, to, razume se, ne znači da borba u Generalnoj skupštini UN neće biti visokorizična i izuzetno teška i da pred Srbijom stoje politički i diplomatski izazovi koje će na neki način morati da savlada. I da ima vrlo, vrlo dobar plan sa kojim će izaći u javnost blagovremeno i pravovremeno.

Velika je odgovornost i duboko ozbiljna politička greška što dve godine nije bilo rasprave o Kosovu u parlamentu. I što je tek sada šira javnost dobila priliku da nešto čuje i sazna, a važni politički akteri priliku da učestvuju. Ali „unutrašnji događaj“ ipak prilično ubedljive sabornosti u parlamentu Srbije u konstituisanju „linije odbrane“ – ali i borbe – treba da bude primer za budućnost. I on je vrednost po sebi. Parlamentarne debate, referendumi, izjašnjavanje naroda i postizanje što većeg stepena saglasnosti i homogenosti kada je reč o presudnim nacionalnim pitanjima čine srž političke snage, potencijala i političke težine jednog naroda. I to ne samo kada je reč o Kosovu. Teme zato moraju biti i realni potencijali „evropske budućnosti“ i potencijali Republike Srpske, i drugi spoljnopolitički prioriteti – ali ne manje i mnoštvo unutrašnjih problema sa kojima se Srbija danas suočava. Razume se, ukoliko se bude shvatilo da se nismo samo igrali „tri dana“ ili „dvanaest sati“ demokratije, zajedničkog stvaranja i učestvovanja – i da se parlamentarna demokratija, baš kao ostali oblici demokratske participacije i postizanja konsenzusa o državnim interesima, moraju shvatiti krajnje ozbiljno. I da Srbija nikome neće oprostiti ako ne bude tako.