Победе и порази Драгана Ђиласа

Свака победа Драгана Ђиласа на гласањима на Главном одбору ДС-а отвара све већу и разорнију кризу у овој политичкој организацији. Тако долазимо до својеврсног парадокса да председник ове странке побеђује на унутарстраначким изборима, а да сама странка иде из пораза у пораз на локалним и парламентарним изборима, при чему изостаје њена толико пута најављивана консолидација. Она се могла обавити једино кроз далекосежну и дубоку реформу странке, која је и овог пута изостала, без обзира на то што је очигледно да је ДС, након парламентарних избора, и даље заглибљена у својој немогућности и неспремности да учини радикалнији прекид са досадашњим анахроним и олигархијским начином функционисања.

Европске вредности, за које се толико залажу представници ДС и сам Драган Ђилас, садржане су у неписаном правилу да истакнути политички функционери након изгубљених избора аутоматски подносе неопозиве оставке. Зато је и захтев да се сноси персонална одговорност за изборни дебакл део политичке нормалности о којој се често говори као главном циљу у функционисању нашег политичког живота. Оставка председника ДС Драгана Ђиласа требало је да отвори простор за афирмацију нових људи који нису политички потрошени у нашим политичким борбама и могу да започну неопходну, пре свега моралну обнову унутар ове странке. Зато би и захтев за усвајање принципа непосредних избора на свим страначким нивоима (подржан и од демократске омладине) и на којима би се могао коначно чути прави глас чланства представљао почетни корак у радикалној реформи странке.

И ова седница Главног одбора је показала да кооптирана страначка олигархија покушава да на све начине консолидује не странку, већ своје редове и очува политички и кадровски лобистички утицај, без обзира на то што сноси главну кривицу за политички дебакл и велику политичку маргинализацију. Зато страначки функционери, који упорно подржавају неодржив статус кво који персонификује Драган Ђилас, не могу да се позивају на подршку и вољу чланства јер она нигде није тестирана и испољена на демократски начин. Њихова аргументација је тим упитнија јер на овој седници, на којој се гласало јавно, није присуствовала готово половина чланова овог страначког органа, што довољно говори о степену расула у странци.

Председник ДС Драган Ђилас није овај најгори резултат у историји странке окарактерисао као катастрофалан, већ је покушао да тежак политички дебакл протумачи као шансу ДС да буде једина права опозиција. То је изузетно амбициозан и претенциозан задатак за председника једне странке која је у великој идејној и политичкој конфузији и којој недостаје морални интегритет да буде делатна опозиција. Он је при томе водио потпуно погрешно конципирану изборну кампању, базирану на постизању што бољег резултата у изборима за градоначелника Београда, што би повратило његов озбиљно нарушен политички легитимитет и утицај, али је на тај начин од ДС начинио регионалну београдску странку.

Његов резултат на градским изборима је у правом смислу катастрофалан и довољан разлог за оставку јер је, као један од најбољих градоначелника у историји Београда, освојио тек 16 посто гласова. Без обзира на то што је тај резултат омогућио ДС да једва пређе цензус и остане парламентарна странка, он је показао и да ДС више не постоји ван београдског ужег урбаног језгра, при чему су резултати у Војводини тек поражавајући. И како онда овако дезоријентисана, деморалисана и демотивисана ДС може претендовати да буде једина опозиција када нема снаге, а ни озбиљне политичке воље и намере да демократизује и реформише своје сопствене редове.

Председник Политичког савета Драгољуб Мићуновић тврди да је ДС неопходан стуб политичког живота, демократски коректив у друштву и одбрани демократских вредности. Он наводи да је на седници Главног одбора било критичких тонова, али ниједног захтева за Ђиласову смену. Људи су, како каже, тражили дубоке реформе у странци које ће бити предложене на радној скупштини, која ће донети измене статута и ојачати демократску праксу одлучивања. Председник Политичког савета ДС не налази за сходно да проговори о својој одговорности што већ нема јасно разрађеног предлога за реформу странке и за модернизацију страначког програма, али је зато важно да истакне да није било ниједног члана одбора који је тражио оставку председника ДС.

Резултат гласања на Главном одбору јасно указује да „реформе“ у ДС треба да предложе и изнесу управо они представници страначке олигархије који се упорно противе основном принципу демократије – непосредним изборима, на којима учествују сви чланови странке, и концепту "један члан - један глас". При томе, заборавља се да је пре неколико година управо Драган Ђилас изабран на непосредним изборима као једини кандидат за председника Градског одбора Београда. Можда би он и сада прихватио принцип непосредних избора ако би остао једини кандидата за председника ДС, што се лако може и десити на следећој делегатској изборној скупштини. Демократски принцип губи сваки смисао ако нема универзално значење и није подложан захтевима и утицају клијентелистичких унутарпартијских калкулација. Зато не чуди што истакнути партијски функционери говоре како су непосредни избори скупи, тешки за организовање, а управо у томе и јесте суштина отпора њиховом организовању. Они би коначно показали колико има мртвих душа у странци и колико заиста има чланова странке, што би онемогућило досадашње манипулације, дириговано гласање и пројектовање очекиваних изборних резултата.

Говорити и даље како ДС има двеста хиљада чланова показује колико садашње руководство странке није спремно да се на радикалан начин суочи са катастрофалним изборним резултатима и реалним стањем у странци. Зато би се непосредним изборима, које не би контролисале постојеће страначке олигархије и интересни политички лобији, створили услови за стварну, моралну и кадровску обнову ДС, а самим тим и отворила могућност да она може деловати и као снажна опозиција, која има пре свега морални дигнитет и интегритет.

Ласло Вегел је у записима веома добро описао сутуацију у којој се нашла не само Демократска странка када је престала да делује као опозиција и почела да врши власт. „Нисам изненађен, јер опозиција је сама себи забијала голове, сама је урушавала себе. У страначким канцеларијама људи се богате, гоје, улење, власт нагриза њихов морални капитал, а идеје полако увену. Нема више позваности, свести, постоје само партијски задаци. Било је превише оних који су веровали да се душа странке може сачувати без идеја. Можда њена песница, али не и душа. Било је превише нарцизма, претераног самопоуздања, превише компромиса, премало доследности, превише каријериста. Губитници могу да се утеше чињеницом да већина каријериста већ раније похрлила у табор победника. Једино ме занима шта би на све то рекао Ђинђић? Не би ме чудило ако би нагрдио своје наследнике јер су олако, неодговорно протраћили побуњеничку идеју. Некадашњи побуњеници су постали функционери“.

Једно је сасвим јасно - после оваквог искуства и владавине ДС не постоје њени сигурни бирачи јер тек предстоји тешка и дуготрајна опозициона политичка борба за враћање поверења и, што је најважније, обнављање моралног кредибилитета и способности да се образује прихватљива политичка и социјална алтернатива.