Pobeda Sirize u očima Vučića, Vulina i Ružića

 Levica u Srbiji zaista ima plodno tlo za svoju kritiku i akciju. Jer, naspram sebe ima mahnitog premijera koji sumanuto deklamuje desničarske neoliberalne mantre, sve više zateže kapitalističku omču oko vrata srpske ekonomije, i temeljito uništava radničku klasu i socijalno ugrožene slojeve. Njegova prepoznatljiva labilnost došla je do izražaja i u reakciji na pobedu Sirize. Prvo je poslao čestitku Sirizu na pobedi, i ponudio sebe i svoju vladu kao „pouzdanog partnera i sagovornika“, da bi je koliko sutradan popljuvao, koristeći protiv Sirize već oprobane stereotipe i podmetanja.

Tako je, predstavljajući sebe kao „ozbiljnog i odgovornog čoveka“, rekao da je „po pitanju ekonomije bliži Nemačkoj i Austriji nego Grčkoj“, odbacujući Sirizine mere kao neozbiljne i neodgovorne, nešto kao nalik lenštini koja hoće „leba bez motike“. Po njemu, ako je Siriza u pravu, „svi mi ostali koji mislimo da samo velikim trudom i radom rezultat može da se postigne, treba da se sklonimo“. I zato je, po ko zna koji put, ponovio: „Verujem u težak rad, u teške strukturne reforme, verujem u promenu naših navika, naše svesti, u teško i mukotrpno ozdravljenje naše privrede“. Korak dalje otišao je premijerov potrčko Nebojša Stefanović koji je direktno optužio Sirizu za laganje: „Poštujemo grčke prijatelje, ali vodimo odgovornu politiku, nikada nismo lagali građane“. Koliko su „naprednjaci“ i njihov lider „odgovorni“ i koliko „ne lažu“, vidi se iz Vučićevih tvrdnji da je „Srbija prestala da se zadužuje“, ili se bar zadužuje mnogo manje nego do sad („ove godine biće samo 1.2 ili 1.3 milijarde evra“). A istina je da se već u januaru zadužila za više od milijardu evra. Do tada je zaduženje bilo 90 evra u sekundi. Ako dobro izračunah, sada je čitavih 373 evra u sekundi?!

Istina je i da je Cipras, u veče izborne pobede Sirize doslovce izjavio: „Danas slavlje, a od sutra počinjemo težak rad... nesumnjivo se završava začarani krug štednje“. Dakle, potpuno suprotno od onoga što mu Vučić podmeće i što Vučić radi, ekonomski uništavajući Srbiju. Ciprasov „težak rad“ treba da ide u korist grčkog naroda, i odbrane njegovog suvereniteta i demokratije, o čemu svedoče brojne njegove izjave: „Štednja nije deo evropskih sporazuma, demokratija i principi suvereniteta jesu“; „Nema više straha, gotovo je sa terorom i ucenama“; „Nema vraćanja na planove pomoći i potčinjavanja“ itd.

A Vučićev „težak rad“ i „promena naše svesti“ idu u korist isključivo domaćih i stranih, pre svega zapadnih, kapitalista, i predstavljaju drastično gušenje demokratije i našeg suvereniteta pod terorom i ucenama EU, MMF-a i ostalih regionalnih i globalnih kapitalističkih kartela. Tako npr. Vučić nedavno reče: „Vlada nije Komunistička partija da upravlja Železarom“, izjednačujući tako državno vlasništvo i upravu automatski sa komunizmom?! Po njemu, izgleda je bolje da Vlada Srbije bude privezak belosvetskih tajkuna i probisveta poput Bušara i Kamaraša koji bi da stave svoju šapu na Železaru. Ili DŽordža Soroša koji u poslednje vreme halapljivo grabi srpske fabrike.

Zato greše oni koji, verujući Vučiću na reč, predstavljaju njega kao pobornika protestantske religije rada. Jer, ova religija je bila okrenuta prvobitnom sitnom vlasniku koji se bogatio velikim delom od svog rada. Suprotno tome, Vučićeva ekonomska ideologija je namenjena radniku koji teško radi, a ne da se ne bogati, nego se zlopati i bukvalno bori za opstanak! Stoga je ona mnogo pre robovlasnička nego protestantska. Ona je izraz savremenog kapitalističkog robovanja u kome radnika bičuju domaće, strane ili transnacionalne kompanije, banke i finansijske institucije.

Ali, kakav je odgovor srpske „levice“ na ovu poražavajuću neoliberalnu, antidržavnu i antiradničku politiku? Krajnje jadan i još porazniji. Pođimo od Aleksandra Vulina, onoga koji sebe smatra „prijateljem“ Sirize, koji ugošćava njene visoke predstavnike i, pre nekoliko meseci, samog Ciprasa. Na žalost, ovi mu očigledno još uvek veruju, obasuti njegovom poznatom brbljivošću i dodvoravanjem. Sigurno ne bi bilo tako da znaju da je ovaj „vrli levičar“ najglasniji branitelj lika i dela „Gospodara Vučića“, i da sve češće preuzima ulogu njegovog ličnog advokata, a po urnebesnosti izjava, kako je već primećeno, dvorske lude. Zamislite Ciprasovog „prijatelja“ koji poredi Ciprasa sa Vučićem?! I koji istovremeno uporno poručuje „Da je Grčka imala svog Vučića, ne bi bila tu gde jeste“, drugim rečima, ne bi joj se desio Cipras?! Od ovakvih izjava bi Cipras mogao samo da se zbuni i, pre svega, postidi. Zamislite, dalje, lidera organizacije koja sebe zove „Pokret socijalista“, a koji neprestano tvrdi da je socijalizam nerealan?! Kome je jedan od glavnih „argumenata“ taj da „i MMF priznaje da stvari idu nabolje“?! Naravno da MMF to priznaje jer upravo to i zahteva, a ova vlada krajnje servilno ispunjava. Zaista, ako su od „socijalista“ ostali samo Vulin i oni poput njega, socijalizam jeste uveliko nerealan, jer su oni njegova očigledna negacija i surogat.

A pošto je, po „drugu“ Vulinu, socijalizam „nerealan“, ajde da se lepo udomimo u vlast i koristimo njene privilegije. Skupocene kožne jakne i luksuzne automobile i džipove koje ćemo, u vreme štednje za narod ali ne i za vlast (jer „što priliči volu, ne priliči Jupiteru“), uvećavati ili obnavljati. Koje ćemo ponekad, čisto marketinški za potrebe TV nastupa, zameniti plavim radničkim kombinezonom i crvenom majcom sa likom Če Gevare, tek toliko da se ojađeni radnici i socijala ne dosete.

U vreme smanjenja ili ukidanja pomoći trudnicama, ratnim invalidima, stipendija za odlične učenike, poskupljenja gradskog prevoza, lekova, osnovnih namirnica, komunalija i svega ostalog, u vreme smanjenja penzija i plata u državnom sektoru (u privatnom je još gore, a o tome država i „socijalista“ Vulin ni reči!), Vulin nam poručuje da „nisu ni za dinar smanjena socijalna davanja“, i da „Srbija štiti ugrožene i one koji rade“?! Kaže „da nismo počeli da radimo ovo, prodali bismo sve što imamo“, a mi već skoro sve prodali, ostali samo dugmići! Kaže, dalje, „smanjen je samo manji deo penzija“. Naravno, kad je ogromna većina penzija ionako sramotno mala, 10, 15, 20 hiljada mesečno, a o tome država i „levičar“ Vulin takođe ćute. Ili kad progovori, bolje da ćuti, kao onomad kad je jadnim, dementnim penzionerima u domu starih, koji ne mogu da se brane, uvredljivo postavio pitanje zašto se penzioneri bune kad se penzije smanjuju, a nisu se bunili kad su se „neopravdano“ povećavale?! A da beščašće dostigne vrhunac, zahvaljuje se, njegovim i merama njegove vlade dodatno osiromašenim i još bednijim penzionerima, za „podršku“, jer „bez njih aranžman sa MMF-om ne bi bio moguć“?! I poručuje da ono malo crkvice od penzije što dobiju zapravo „vredi više nego što dobiju“ jer, navodno, nema inflacije?! Pa, ako je zaista tako, slava onda Vulinu, spasitelju radnika i penzionera! Da ga nema, trebalo bi ga izmisliti!

Pored Vulina, ideju „levice“ u Srbiji „brani“ i Branko Ružić. Uvek ispeglan, doteran i skockan od glave do pete, kao da je sišao sa kakve modne piste, sa Roleksom na ruci, ovaj odnegovani SPS-ov maneken, koji u životu teško da je radio išta osim sedenja po skupštinskim foteljama, ministarskim kabinetima i kožnim sedištima službenih automobila, odnekud je umislio da upravo on treba da predstavlja vodeću „levičarsku“ figuru u Srbiji?! Možda ga za tu ulogu, pored odela i imidža, kandiduju velika bliskost sa biznismenom Draganom Đurićem, i kumstva sa drugim biznismenima? Ipak, nemojmo biti toliko sarkastični; odista ne ide da se tako uredan i elegantan čovek meša i druguje sa tamo nekim odrpancima iz redova radničke klase!

Ružić u poslednje vreme ponavlja da jedino SPS može da bude „stožer levice“ jer ima najveći legitimitet za tako nešto od svih partija, sa pola miliona svojih glasača. Ali, to bi bilo tako da je SPS zaista levičarska stranka. Da SPS to nije, dokaz su sistematsko varanje njegovih glasača na poslednjih nekoliko izbora, tj. pravljenje vlade sa ne-levičarskim i anti-levičarskim snagama, a pored ostalih iz rukovodstva, upravo ovakav Ružić i, recimo, partijski mu kolega Bajatović, „težak“ dva miliona dinara mesečno. Ružić brani svog kolegu na sledeći „levičarski“ način: „Bajatović ostvaruje ta zakonita, ali enormno visoka primanja shodno menadžerskoj funkciji koju obavlja. Na drugoj strani, on ogroman deo tih sredstava usmerava u humanitarne svrhe i time pokazuje solidarnost. Na osnovu toga pozvao bih i ostale koji ostvaruju visoke zarade da prate njegov primer i da donekle ublaže taj gorak ukus socijalne nepravde koju građani osećaju kada pročitaju tako nešto“. Ipak, ako se „gorak ukus socijalne nepravde“ malo „zašećeri“ Bajatovićevom i milostinjom drugih „menadžera“, to ne znači da je socijalna nepravda prestala da postoji, već samo da je, utoliko gore, slađa. Da je Ružić istinski levičar, konstatovao bi, prvo, da nešto nije u redu sa „zakonom“ i „zakonitošću“ koji omogućavaju „enormno“ (čitaj nenormalno) visoka primanja poput Bajatovićevih. I da umesto naknadnog davanja milostinje (ako je uopšte tačno da daje), koja zavisi od Bajatovićeve dobre volje, treba u startu višestruko skresati njegovu platu, i tako ušteđen novac usmeriti u socijalno pravedne svrhe. Radnicima, penzionerima, bolesnima, invalidima i ostalim socijalno ugroženim kategorijama nisu potrebni milostinja i solidarnost bogatih pojedinaca, već solidarnost države i društva. Ako uopšte govorimo o pravoj levičarskoj svesti i sistemu vrednosti.

Ružić, kao i Vulin, govori o „realpolitici“, da „nije sklon revolucionarnim idejama“ i da Sirizine mere „nisu realistične“; radi se, po njemu, o „olakim obećanjima“ koja „ovde nisu primenjiva“. Dakle, imamo još jednog „socijalistu“ koji čvrsto veruje da je bilo kakva socijalistička politika u Srbiji nerealna. Zato ne čudi da je na ovako apsurdnoj, deformisanoj političkoj sceni, na žalost, realnije da „socijalista“ Ružić, kako sam kaže, „formalno i suštinski“ bude deo vladajuće koalicije, one koja sprovodi desničarsku neoliberalnu ekonomiju, i da tvrdi da „idemo u dobrom pravcu“. Ne sumnjamo da njemu, kao i Vulinu, duboko uvaljenima u vlasti i njenim privilegijama ide dobro, štaviše, verujemo da im ide sjajno. Upravo direktno srazmerno nevolji i bedi u koje sve više tone Srbija sa njima na vlasti.

Ako jednog dana u Srbiji bude zaživela istinska levica, i ako postane jaka, ona će ove kreature i karikature koje je na površinu i u središte vlasti mogla da izbaci samo elementarna nacionalna i socijalna nepogoda, poslati tamo gde im je i mesto - na đubrište istorije.