Patrijarh i drugosrbijanske strasti

Pola miliona ljudi na sahrani patrijarha Pavla stvorilo je kod naših „građanista“ popriličnu nelagodu. „Kao i dobar deo vas“, obratila se slušaocima „Peščanika“ njegova urednica, Svetlana Lukić, „i ja se borim sa nelagodom da govorim o smrti patrijarha Pavla, jer je veliki broj naših sugrađana, istinskih vernika, pogođen njegovom smrću na način koji mi, ateisti i agnostici, ne možemo da razumemo“[1]. Građanistička Srbija doista nije mogla da razume te „kolone ljudi koje u redu, od Terazija do Saborne crkve, nekrofilno čekaju da dodirnu mrtvog čoveka“, kako je to zgroženo primetio Dinko Gruhonjić u E-novinama. Pogotovo nije mogla da razume to što je „u tim celivajućim redovima primetno bilo prisustvo velikog broja mladih ljudi“ (Gruhonjić)[2]. Građanistička Srbija nije mogla da pojmi ni iskrenu žalost miliona običnih ljudi, za koje bi se teško moglo reći da su svi odreda revnosni vernici, ni njihovo strpljivo, višesatno stajanje u redu za poslednji oproštaj, ni beskrajnu kolonu koja korača za kovčegom, ni mnoštvo hodočasnika koji danima pohode jedan skromni grob, sa jednostavnim, drvenim krstom, u jednom beogradskom predgrađu...

Zaista je „druga Srbija“ trebalo da pruži neko objašnjenje tog fenomena, i sebi, i svojim pokroviteljima. Najčešće su davana dva tumačenja. Po prvom, Srbija je suštinski nacionalističko društvo i „zatucana klerikalna džamahirija“ (kako reče jedan komentator E-novina[3]). Ona je sastavljena, na jednoj strani, od „podanika čija je polovina nepismena“ (isti) i od elite iz „SANU, SPC, Kluba književnika, Crvene zvezde i sadašnjih veoma vodećih pozicionih i opozicionih političara“, kako to objašnjava Dinko Gruhonjić, od koje je „Slobodan Milošević, balkanski kasapin i krvavi pragmatik lišen svake ideologije, ukrao politiku velikosrpskog naci(onali)zma“. Stoga su čak i obični Srbi, s obzirom na to da ovde nije izvršena lustracija nacionalista, jednostavno i dalje „ćutljivi saučesnici u zločinačkoj politici“ koja je vođena devedesetih, zbog čega je „moguće da se devet godina posle pada Miloševića dešavaju ovakve stvari i poganštine“ kao što je „degutantna priča sa sahranom patrijarha Pavla“ (Gruhonjić).

Naime, kaže se dalje u ovom tipu objašnjenja, pokojni Patrijarh je i sam štedro pomagao velikosrpski projekat, zbog čega se nacionalističko stanovništvo toliko s njime poistovećivalo. Tako je, podseća nas Svetlana Lukić, „poglavar SPC 1991. godine u pismu lordu Karingtonu poručio da Srbi nikako ne mogu ostati u sastavu bilo kakve nezavisne hrvatske države, već se moraju naći pod zajedničkim krovom sa današnjom Srbijom i svim srpskim krajevima“. Takođe su, po Lukićevoj, „Patrijarh i SPC na čijem je čelu bio, svih ovih godina dosledno istrajavali na ideji i politici da su Srbi vodili oslobodilački rat“, a, što je najgore, „patrijarh je birao (...)da jedini i poslednji put ustane sa bolničke postelje i glasa za novi ustav Srbije, tj. preambulu koja produžava agoniju kosovskih Srba i svih nas“. Pošto je tako, tokom ratova u devedesetim, uporno bio na strani Srba (a ne, kao što bi to valjda bio red, na strani Hrvata ili Amerikanaca?), Patrijarh je, kao osvedočeni srpski nacionalista i mogao postati omiljen među nacionalističkim i nelustriranim Srbima. U tom smislu su, za „drugu Srbiju“, ugled Patrijarha i žalost Srba za njim bili samo još jedan pokazatelj oporih činjenica o kolektivnoj bolesti srpskog naroda.

Tako je Svjetlana Rašić, iz E-novina, zgrožena zbog „aktuelnih hvalospeva legendarnoj skromnosti pokojnog patrijarha, najvećeg duhovnog autoriteta verujuće Srbije, za koga se čulo kako sam krpi svoju obuću, te da ne gleda televiziju, ne sluša radio i ne čita novine. I sve to na početku 21. veka. Za to vreme, njegov parnjak u Vatikanu (tj. rimski Papa – A. S.) nosi „prada“ cipele i upravo se sprema da snimi svoj prvi muzički CD. Šta reći, a ne zaplakati?“[4]. „I posle svega toga“, depresivan je i Gruhonjić zbog primitivizma Srba, „ostaje fakat da je SPC ‘jedina nacionalna institucija koja i dalje uživa veliki ugled u narodu’. Pa jebeš takav ’narod’ onda!“, iskreno je izrekao Gruhonjić ono što cela „druga Srbija“ o građanima ove zemlje misli.

Ali ova „poganština“ sa „degutantnom sahranom patrijarha Pavla“ ne bi, po „drugoj Srbiji“, bila moguća da nije bilo sistematskog „indukovanja tuge“ (Tibor Jona, B92[5]) od strane Borisa Tadića, njegovih institucija i medija. Oni su, po „drugoj Srbiji“, uvođenjem trodnevne žalosti („prinudne tuge“, kako to nazvaše Snežana Čongradin i Matja Stojanović u „Peščaniku“[6]), privremenim ukidanjem HTV-a i ostalih kablovskih kanala, pozivom poslodavcima da puste zaposlene na sahranu, davanjem deci slobodnog dana u školi i oblačenjem u crno voditeljki RTS-a, narušili sekularni karakter države i omogućili nacionalističku euforiju. „Odavno nisam osećala takav bes i poniženost“, žalila se Svetlana Lukić slušaocima „Peščanika“, „kao povodom cirkusa koji su povodom smrti patrijarha Pavla napravili Tadić i njegova marketinška družina. (...)Oni su od smrti patrijarha napravili ne dane žalosti, nego neku vrstu vanrednog stanja u kome svaka budaletina može da izigrava moralnog policajca, a svako ko ne kaže da je  patrijarh bio svetac rizikuje da bude proglašen za srpskog izdajnika“.

„Zašto bi cela jedna država oficijelno žalila zbog prirodne smrti u vrlo dubokoj starosti jednog čoveka koji je, na kraju krajeva, bio predvodnik doduše većinske, ali ipak samo jedne od bezbroj verskih zajednica u Srbiji“, pitao se i Teofil Pančić[7]. To je zato, objašnjavalo nam se iz „druge Srbije“, što su Tadić i njegovi marketinški magovi želeli da se okoriste popularnošću Patrijarha, pa nisu ni primetili da su time „pogodili pravo u živac kolektivne histerije“ (Čongradinova i Stojanovićeva).Rezultat te histerije, za koju su svakako najodgovorniji Tadić i DS, bilo je mentalno nasilje nad ateistima, koji su oni morali da pretrpe uoči i tokom sahrane Patrijarha.

„Ljudi druge veroispovesti i ateisti“, žalile su se Čongradinova i Stojanovićeva, „na par dana su bili izbrisani sa spiska građana i postojali su na nivou statističke greške“. „Ateisti su u ovoj državi non-stop šikanirani na sitno od strane svih institucija, obespravljeni, omalovaženi i ugušeni...“, vajkali su se i komentatori po B92 blogovima[8]. Zbog toga su, verovatno radi uspostavljanja neophodne ravnoteže, komentatori i blogeri po drugosrbijanskim medijima koristili svaku priliku da omalovaže kako starog Patrijarha, tako i sve njegove poštovaoce[9]. Gordana Logar je, recimo, u Danasu ljude koji su satima čekali da odaju počast Patrijarhu nazvala „stokom grdnom“[10], a na jednom od blogova B92[11], uz odobravajući „osmejak“ (smajli), prenet je tekst sa bosanskog portala „Bošnjaci“[12], karakterističnog naslova: „Odlazak veliko-srpske sotone Patrijarha Pavla“.

Ova drugosrbijanska kritika vlasti bila je, naravno, u ideološkom smislu samo „svađa u (evroatlantskoj) porodici“. Druga Srbija je optuživala Tadića da je ovim „najvećim zbližavanjem države sa crkvom u poslednjih nekoliko godina“ zapravo ne samo izneverio sekularni karakter države, već i doveo u opasnost dalji put evroatlantskih integracija. „Ubrzo ćemo videti“, preteći su napisale Čongradinova i Stojanovićeva, „da li to znači da je vlast promenila svoje prioritete i na neko vreme odložila evropske integracije ispod mantije Srpske pravoslavne crkve?“. Tako se, i u ovoj prilici, „druga Srbija“ javila kao „ideološki kerber“, čija je osnovna funkcija da čuva čistotu dogme i pazi neće li vlast, nekim svojim potezom, odstupiti od „svete EU–NATO ideje“. Na koji način, tačno, masovna prisutnost sahrani Patrijarha i trodnevna žalost za njim „odlažu evropske integracije“ Srbije, to je običnom ljudskom umu ostalo neshvatljivo. Ali ne i pravovernim, evrobigotnim glavama iz „druge Srbije“ koje su prve osetile opasnost od jeresi i odmah alarmirale javnost da nas zbog tog odstupanja „Evropa neće hteti“. I zaista, ne bi se trebalo začuditi ako u sledećem izveštaju Evropske komisije o Srbiji, u odeljku o kršenju ljudskih prava, ne bude pomenuta i sahrana Patrijarha Pavla kao primer „diskriminacije ateista, agnostika i NVO aktivista“. I ne bi se trebalo začuditi ako se u tom izveštaju zatraži da se, kao jedan od uslova za pristupanje Srbije EU, usvoji i zabrana takvih i sličnih „nemilih i diskriminacionih pojava“.

Ipak, ima nešto istine u instiktivnom osećaju Druge Srbije da dosta toga vezano za patrijarha Pavla može predstavljati opasnost po evroatlantsku idelogiju i evroatlantske kultove. Jer, nije li stari Patrijarh ipak odbijao da prihvati hedonizam i konzumerizam kao osnovne životne principe? I nisu li građani Srbije, koji su ga baš zbog te njegove životne skromnosti voleli, i sami, masovnim prisustvom sahrani, pokazali do kojih vrednosti im je istinski stalo? Nije li Patrijarh Pavle upravo oličavao postojanje viših životnih ideja od zgrtanja materijalnih dobara i „dobrog provoda“? I nisu li građani Srbije, koji su ga tako masovno ožalili i ispratili, time zapravo želeli da demonstriraju šta misle o evro-mantri po kojoj je „narodu najvažnija ekonomija i pun novčanik“? Nije li nas Pavle celokupnim svojim životom učio pre svega moralnosti i ljudskosti? I nisu li građani Srbije, svojim divljenjem za njega i njegov život, jasno stavili do znanja šta misle o sistemu koji nam se nameće, a u kome „svako gleda samo svoj interes“ i u kome je vrhovni moralni zakon „bespoštedna borba za opstanak“?

Patrijarh Pavle je oličavao i mnoge druge vrednosti do kojih nam je stalo, ali za koje možda nismo imali dovoljno snage da se izborimo[13]. Te vrednosti, kao što je to lepo primetila Mirjana Bobić[14], nekako nemaju baš mnogo veze ni sa NATO, ni sa Briselom, ni sa „denacifikacijom i kulturnom dekontaminacijom“, ni sa profesionalnim borcima za ljudska prava, ni sa „širenjem antidiskriminatornih praksi“... Patrijarh Pavle nikada nije rekao ružnu reč ni o kome, pa ni o Drugoj Srbiji. Ali, samim svojim postojanjem, on je svedočio da postoje drugačije, više i bolje vrednosti od onih koje nas nagovaraju da prihvatimo „kako bismo se što pre integrisali u evroatlantske strukture“. Zato je on, za života, bio stalni predmet napada i osporavanja „modernizatorskih“ ideologa i bojovnika, baš kao što je, nakon smrti, bio predmet tipičnog drugosrbijanskog potcenjivanja i izrugivanja.

Ali, i patrijarh Pavle, i svi ljudi koji su ga voleli, bili su iznad toga. Patrijarh je živeo kao čovek mira, i otišao kao čovek pomirenja i pokajanja. Ko u ovim „Pavlovim danima“ nije osetio želju da bude bolji nego što jeste, ko nije osetio potrebu da se bar u nečemu preispita i popravi, tome zaista nije ostalo previše od ljudskosti. Ali, i svi ovi nesrećni rugači i verbalni nasilnici takođe su naši bližnji, za koje se moramo moliti da se urazume. Smrt jednog dobrog starca bila je fina prilika za njihovo preispitivanje i urazumljivanje. I tu dobru priliku su oni, nažalost, propustili.