Politički život | |||
Parada srpskih poraza |
četvrtak, 14. oktobar 2010. | |
„Beograd je izgubio nevinost!“ Ovaj brutalni komentar jednog od doajena srpskog gej pokreta, nema mnogo veze sa stvarnošću, ali dobro ilustruje trijumfalizam i raspoloženje koje je povodom održavanja „parade ponosa“ zahvatilo deo organizatora i učesnika. U sličnom trijumfalističkom duhu i ministar Čiplić je izjavio kako održavanje parade predstavlja „pobedu nad huliganima“. No, kako su tokom dana razmere i cena te „pobede“ na ulicama Beograda postajale sve očiglednije Državni sekretar Slobodan Homen je u drugom dnevniku RTS-a preteći zagrmeo kako će odgovor države zbog nereda u Beogradu „biti jeziv“!? Pošteno govoreći, malo je u Srbiji onih koji su ovih dana imali razloga da se osećaju kao pobednici. Nije to svakako ni ovdašnja „gej“ populacija, čiji pripadnici će sada morati znatno više da brinu za svoju bezbednost nego ranije. Nije to ni vlast, koja je nepopularnu paradu organizovala i koja u ovim danima preduzima panične, vešte, ali samo delimično uspešne pokušaje da „iskontroliše“ i umanji i štetu. Nije to ni ni oficijelna parlamentarna opozicija koja, razume se, proteste nije smela javno da podrži, niti da se pridruži vlastima u napadu na „ničim izazvano huligansko divljanje“. A nisu ni huligani, koji će nakon ovog svog „zvezdanog trenutka“ ipak snositi ozbiljne sankcije. Konačno, o tome na kolikom su gubitku Beograd, Srbija i građani, ne treba ni da govorimo.
S druge strane, nezavisno od toga koliko je u pitanju bilo njegovo lično uverenje, a koliko inteligentno prepoznavanje i podilaženje većinskom raspoloženju naroda (kamo sreće da i ostali političari o tome malo više vode računa), svoj obraz i rejting spasao je jedino gradonačelnik Đilas, koji je ocenio da „Parada ponosa“ neće doneti ništa dobro onima koji su je organizovali“, i koji je i u ranijim prilikama više ili manje otvoreno izražavao nezadovoljstvo sličnim manifestacijama. Ministar unutrašnjih poslova Ivica Dačić, koji je bio unapred (pred)viđen za glavnog gubitnika u ovoj situaciji, uspeo je da utekne sa već spremljenog ražnja i postigne nešto gotovo nezamislivo: da se maksimalno ogradi od parade i maksimalno obezbedi njene učesnike, ne zameri se previše demonstrantima, a istovremeno dobije pohvale od organizatora parade i Hilari Klinton lično. Ali pošto retko ima dobitka bez gubitka, ovaj Dačićev uspeh plaćen je nešto većim brojem povređenih policajaca i nešto većom štetom na beogradskim ulicama. Najzad, neki poen u internom, skrivenom, ali bespoštednom unutar-de-es-ovskom takmičenju uknjižio je i Dragan Šutanovac, pojavivši se naposredno nakon incidenta pred kamerama ispred sedišta stranke u Krunskoj. Ipak, najveći domaći dobitnici iz ove homoseksualno-huliganske promenade ulicama Beograda jeste grupa nacionalnih nevladinih organizacija na čelu sa „Dverima“ koje su se paradi najviše suprotstavljale – kao i LDP koji se, nenadano, kao nikad ranije približio na domak ostvarenju svog sna o „šestom oktobru“. Ta vrsta pravedničkog gneva i zgražanja nad „rušenjem našeg Beograda“ koju su ovih dana izlivali neki bivši „otporaši“ i čelnici LDP-a koji su dobili priliku da do besvesti promovišu svoju nakaradnu verziju novije srpske istorije moguće je pprogutati samo uz totalnu amneziju i zaborav minulog „udruženog rada“ Jovanovića, dosa i pojedinih „žestokih momaka“ iz podzemlja i navijačih kopova. Uopšte, bilo je dirljivo gledati kako se poslednjih dana na državu „od koje niko ne sme biti jači“ i policiju („koju ne sme niko da napada“) pozivaju oni koji za policiju i državu (naročito srpsku) godinama nisu imali ni jedne lepe reči. A naročito ne za stidljive pokušaje da ovo zaista bude država u pravom smislu reči. „Ljubav je ljudsko pravo“, reče jedna od egzaltiranih učesnica parade. Jeste. Ali ljudsko pravo je i pravo na rad i dostojan život. Ali nekako ne verujem da bi se na protestu obespravljenih i otpuštenih srpskih radnika pojavili šef delegacije EU i ambasador(ka) SAD. Niti bi zarad slamanja eventualnog otpora tim protestima bili angažavani policija, žandarmerija, protivterorističke jedinice, helikopteri i borna kola. Jednostavno bi se reklo da postoji bezbednosni rizik i da se skup ili odlaže ili prebacuje na bezbedniju lokaciju. Baš kao što je zbog „bezbednosnog rizika“ policija otkazala protestni skup Srba u Novom Pazaru, koji je bio zakazan za isti dan kad i gej parada u Beogradu. (Valjda je biti Srbin u Pazaru takođe legitimno, makar onoliko koliko i biti homoseksualac u Beogradu?) E, ali ovde to nije moglo. Kao da je nekome – a ne bih rekao da je taj „neko“ baš preterano zainteresovan za položaj i prava srpske gej populacije – bilo po svaku cenu stalo da se parada održi. I da je ovde „pritisnuo“ koga treba i izvršio pritisak na ovu sve slabiju i sve dezorijentisaniju vlast koja više ne može, a izgleda i da sve manje pokušava, da odbije bilo koji zahtev sa te strane, uključujući i one koji im direktno škode, ruše rejting i legitimitet. I dogodilo se što se dogodilo – i što su apsolutno svi znali da će se dogoditi. A što jedni nisu mogli, a drugi nisu želeli da spreče.
Još se ni suzavac sa beogradskih ulica nije razišao, a neizbežni Jelko Kacin je, razume se, jedva dočekao da izjavi kako je sve ovo što se povodom gej-parade zbivalo u Beogradu „loša poruka koja može negativno da utiče na proces napretka Srbije ka EU“. I naravno da će uticati. Dakle, prvo vas nateramo da mimo istorijske i političke logike, a u ime evro-perspektive, organizujete nešto što ne želite i što u ovom trenutku naprosto ne može proći bez gužve, a onda vas kritikujemo i sa žaljenjem konstatujemo kako ste, avaj, „pali na ispitu“. (Uzgred rečeno, s obzirom da je Crna Gora, zvanično, znatno ispred Srbije kada je o evro-integracijama reč, zašto onda sličan pritisak za održavanje gej parade nije izvršen na Podgoricu i zbog čega tamošnji ambasadori EU i Vašingtona nisu aktivno podržali slično okupljanje?) Da ne bude nikakvog nesporazuma i dileme. Treba reći i da je među ovih 5-6 hiljada mladih ljudi bilo najmanje nekoliko stotina onih koje ne zanima ni parada ni patriotizam, i kojima je svaka situacija dobra kao povod za obračun sa policijom ili bilo kim drugim. Ali niko ne brani državi da ih hapsi i procesuira. Naravno da među tzv. navijačima ima i patoloških tipova i ozbiljnih kriminalaca – baš kao što ima i policijskih krtica, agenata i provokatora koji se mogu aktivirati po potrebi. Isto tako, naravno da je i u onoj, načelno, miroljubivoj subotnjoj „porodičnoj šetnji“ povremeno bilo i nimalo tolerantnog, porodičnog i bogoljubivog skandiranja („Ubi, zakolji, da peder ne postoji“. „Spasi Srbiju i ubi se, Boriseee“). Strašno?! Verovatno. Ali ne zaboravimo da su se slični ili identični slogani čuli mnogo puta tokom devedesetih godina, pa i kasnije, kada je naša evroljubiva mladež protestvovala protiv Slobodana Miloševića i Vojislava Koštunice.
I ne zaboravimo da kada su svojevremeno ti isti, ili njima slični „huligani“ (sa bez navodnika) kevtali na policiju, bacali kamenice, lupali izloge i jurišali na saveznu skupštinu to bilo tretirano kao izraz njihove visoke „demokratske svesti“. Tada su to bila „naša deca“, „heroji 5. oktobra“ i demokratskih protesta[1]. Svojim sam očima više puta, tokom devedestih, gledao i slušao opozicione prvake i beogradske dame i gospodu kako s nestrpljenjem iščekuju kraj neke fudbalske utakmice i s nadom gledaju put Autokomande, neće li se uskoro pojaviti „Delije“ i uliti malo adrenalina u neki smalaksali opozicioni protest povodom „okupacije“ Studija B, ili nečeg sličnog. Naravno da su povodi bili različiti, ali su manifestacije i akteri bili uglavnom isti. S tim da ni tada ni sada većina (naglašavam ovo – većina) demonstranata ipak nisu kriminalci i „obični“ huligani. Najzad, treba reći i ovo. Ima nečeg zastrašujućeg u gotovo talibanskom fanatizmu i rešenosti sa kojom su ti mladići u nedelju jurišali na policijske palice i kordone. Ne, nije to još duh „pojasa Gaze“ iz kojeg se regrutuju oni mladi bombaši samoubice, ali pomalo na to podseća. U svakom slučaju, atmosfera u Beogradu 10. 10. 2010. daleko više je ličila na Gazu, nego na karneval razuzdane čulnosti i razgoropađenog erosa u jednom Amsterdamu ili Riju. Ko to ne vidi, taj ne vidi ništa. Ili vidi, ali ga naprosto nije briga, nije odavde, ili ne namerava da se ovde još mnogo zadržava. Ali zato bi nama ostalima moralo biti stalo.
Ne zaboravimo da je i Bejrut, odnosno Liban, pre nego što je postao ono što je postao, decenijama slovio za „Švajcarsku na Bliskom Istoku“. A onda je počeo pakao. I ne zaboravite da smo već nekoliko puta – uključujući tu i 5. oktobar – makar u tom pogledu imali sreće, tj. da je već nekoliko puta u ove dve decenije u poslednji čas srećno izbegnuto ozbiljno krvoproliće na ulicama Beograda. [1] U međuvremenu se ispostavilo da je „glavni“ huligan u čitavoj ovoj priči, izvesni Ivan Bogdanov, bio istaknuti učesnik 5. oktobra i jedan od onih koji su napali in opljačkali policijsku stanicu u ulici Majke Jevrosime. (vidi: http://www.pressonline.rs/sr/vesti/vesti_dana/story/136784/Huligan+sa+Dedinja!.html) Interesantno je da je u najevropskijem među svim srpskim tabloidima ovaj podatak iz biografije Ivana Bogdanova potpuno preskočen, ali je zato preko čitave naslovne strane i čak 8 (osam!?) stubaca na unutrašnjim stranicama stavljen naslov da je dotični „vođa huligana predvodio i paljenje ambasade SAD u Beogradu“. (vidi: http://www.blic.rs/Vesti/Tema-Dana/211806/Vodja-huligana-jurisao-i-na-Ambasadu-SAD-u-Beogradu) |