Ostavke kao osnovni uslov za obnovu opozicije i vraćanje poverenja građana

Opozicija mora ozbiljno da stavi prst na čelo i da doživi duboke reforme zaključio je u jednoj od svojih analiza proteklih junskih lokalnih izbora profesor Zoran Stoiljković. U prilog ove njegove apsolutno zasnovane ocene ide i osnovni i najsnažniji utisak nakon ovih održanih izbora da se jasno pokazalo da građani više sada veruju i daju svoj glas grupama građana, jer je očigledno da više veruju njima nego opozicionim strankama i njihovim listama. Radi se o već dugotrajnom i sve izraženijem trendu izraženom u drastičnom smanjivanju i gubljenju poverenja opozicionih birača u etablirane opozicione stranke i njihove lidere, on je sada u toku ovih izbora doživeo svoj vrhunac. To su najbolje i najrečitije pokazali izborni rezultati lista udruženih građana kao što se to dogodilo u Nišu, Čačku, Gornjem Milanovcu i organizacije Kreni-Promeni.

Naravno da je odluka o izlasku na lokalne i beogradske izbore većinskog dela opozicionih stranaka iz koalicije Srbija protiv Nasilja dovela do nemogućnosti da se opozicija pojavi u jedinstvenom izbornom bloku i ta podela dodatno je urušila ugled i poverenje građana u postojeće opozicione stranke koje su izuzetne rezultate na parlamentarnim i delimičnim lokalnim izborima postigle zahvaljujući ispunjavanju osnovnih zahteva i težnji građanskih protesta da postignu dogovor o jedinstvenom izbornom nastupu. Desio se isti scenario kao i u vreme decembarskih izbora kada je A. Vučić uspeo da eliminiše dosta izglednu mogućnost formiranja liste Nacionalnog okupljanja, izbornog opozicionog bloka sastavljenog od stranaka, organizacija i istaknutih intelektualaca koji su jasno suverenistički orijentisani i stavljaju u prvi plan borbu za srpske nacionalne državne interese kao što su pitanje očuvanja Kosova i Metohije u sastavu srpske države, obezbeđivanje opstanka Republike srpske, zaštita interesa srpskog naroda u Crnoj Gori i Hrvatskoj i pokretanja najvažnijih identitetskih pitanja. Ispoljeno nejedinstvo i nespremnost da se ostvari toliko potrebni dogovor o zajedničkom izlasku na izbore ove političke grupacije birači su kaznili tako što su doživeli veliki izborni poraz (sada su potpuno marginalizovani u našem političkom životu) osim predstavnika stranke Zavetnika koji su ispostavilo se kasnije odigrali izuzetno nečasnu ulogu (moglo se to videti i u toku izborne kampanje) pristajući nakon izbora uz naprednjačku vlast. Koalicija Nada - Novi DSS i POKS snose takođe deo odgovornosti što nije došlo do formiranja izborne liste Nacionalnog okupljanja, ali su oni uspeli da zadrže svoj opozicioni status otvarajući mogućnost post-izborne saradnje sa Koalicijom Srbija protiv nasilja što im je donelo solidan uspeh na decembarskim parlamentarnim i lokalnim izborima jer su jasno pokazali svoj opozicioni stav što nije bio slučaj sa pojedinim akterima u pokušaju ujedinjavanja stranaka koje su trebale da čine listu Nacionalnog okupljanja.

Ispoljeno nejedinstvo i nespremnost da se ostvari toliko potrebni dogovor o zajedničkom izlasku na izbore birači su kaznili

Na isti način se odigrao i proces razbijanja jedinstva koalicije Srbija protiv nasilja tako što je naprednjački režim fingirajući pregovore o sprovođenje preporuka ODIHR-a i snažnijeg i vidljivijeg međunarodnog pritiska uspeo da pacifikuje energiju građana i stvori privid o njihovoj tzv. dobroj nameri o poboljšavanju i dalje izuzetno nepovoljnih izbornih uslova. Nakon nekoliko sednica na kojima su vođeni pregovori vlasti i opozicije bilo ja jasno da naprednjačka vlast nema nameru da prihvati ozbiljne promene izbornih uslova kupujući na taj način vreme. I pored te jasno uočenog politikantskog manevra naprednjaka većinski deo stranaka koje su činile koaliciju Srbija protiv nasilja doneo je odluku da izađe na lokalne i beogradske izbore bez obzira na jasnu svest da se ništa nije promenilo u načinu kako naprednjačka vlast brutalno i bezobzirno zloupotrebljava i dalje sve državne i medijske resurse i sredstva u obezbeđivanju svoje apsolutne izborne pobede što se i desilo nakon 2. Juna 2024 godine. Većinski deo većinske koalicije Srbija protiv nasilja Izabrao je borbu u neizmenjenim izbornim uslovima insistirajući na svom građanističkom, i pro-evropskom ideološkom opredeljenu i želeći da kako se to kasnije videlo osvoji nekoliko centralnih beogradskih opština i većih gradova u Srbiji što bi omogućilo njima dalju izgradnju stranačke infrastrukture i širenje političkog uticaja. Jedan od argumenta za njihov izlazaka na nedemokratske izbore je bila tvrdnja da je došlo vreme da nova generacija političkih lidere preuzme vodeću i odlučujuću ulogu unutar ovog dela opozicije. Ovakav stav se posebno moga prepoznati u nastupanju predstavnika Zeleno – Levog Fronta(ali i Pokreta slobodnih građana) koji je i preuzeo hegemonu ulogu(bez obzira na svoju precenjenu političku snagu i uticaj u ukupnom biračkom telu) što je i rezultiralo njihovim debaklom na lokalnim i beogradskim izborima. Oni su i prvi, mimo dogovora sa ostalim organizacijama u koaliciji, doneli odluku o izlasku na ove izbore i time su pokrenuli proces razbijanja jedinstva koalicije Srbija protiv nasilja. Ne treba zanemariti ni ulogu američkog ambasadora K . Hila i njegovo zalaganje za neophodnost izlaska na izbore ali i apsolutno neprihvatljivo učešće na pregovorima vlasi i opozicije u Narodnoj Skupštini što je bila otvorena podrška vladajućoj naprednjačkoj kleptokratskoj oligarhiji a po svemu sudeći bio je to i svojevrsni pritisak na delovanje pojedinih stranaka iz koalicije Srbija protiv nasilja što je i rezultiralo preuranjenom i neprincipijelnom donošenju odluke o izlasku na unapred izgubljene lokalne i beogradske izbore. O ovome govori i svom tekstu Bes je opravdan Biljana Stojković iz stranke Zajedno koja je bila deo koalicije Srbija protiv nasilja i ovo njeno veoma važno svedočenje govori nam veoma upečatljivo kako se odigrao proces donošenja odluke o izlasku na ove lokalne i beogradske izbore. „Zbog svega ovoga što znam i ja i ostatak “bojkot“ ali i “borbene „opozicije, ne mogu prihvatiti da sam izdajica i prodata duša. Nikada nisam dobila odgovor od pojedinaca iz koalicije zašto su se predomislili. Neki od njih su na kolegijumu sa Anom Brnabić, 17.aprila, izjavili da “2, jun više nije na stolu“ jer je kasno i ne mogu se izborni uslovi menjati nakon što su izbori raspisani( što je prva preporuka ODIHR-a). Nakon dva sata od tog sastanka, ti pojedinci pozvali su tu istu Anu Brnabić da raspiše izbore za 2.jun. Šta je tačno bio problem da se borimo za odlaganje izbora, ne za bojkot, već za izbor? Pitala sam, verujte mi, ima svedoka, a dobila sam ćutanje i gledanje u pod. Veliko je pitanje da li je nakon ovakvog ispada iz strategije, da budem maksimalno učtiva, trebalo da se priklonimo toj strani i odustanemo od onoga što smo svi u glas govorili, mesecima nakon decembarskih izbora – NEMA NOVIH IZBORA BEZ USLOVA! Da li je trebalo ići protiv mišljenja javnosti da su izbori besmisleni ako se odvijaju pod divljaštvom naprednjačkog režima, a taj smo narativ sami kreirali i pritom bili, makar neki od nas iskreni u tome što smo govorili? Da li je trebalo zatvoriti oči pred jasnim nalazima nekoliko istraživanja da će trećina Beograđana koji su u Decembru glasali za SPN, otići u apstinenciju ako ,uslovi ostanu isti?“.

Izborna strategija liste Biramo borbu o korišćenju malih institucionalnih koraka (bez obzira na spoznaju da je nemoguće dobiti iole normalnije i prihvatljivije izborne uslove, jer je na delu prihvatanje nove normalnosti i sveprisutne izborne patologije u sprovođenju izbornog procesa) koji će dovesti do postepene ali sigurne razgradnje ovog bahatog i osionog diktatorskog režima (nakon sprovođenja ovih beogradskih i lokalnih izbora nema nikakve sumnje da se radi o otvoreno diktatorskom režimu) doživela je apsolutni neuspeh i proglašavati pobedu u nekoliko centralnih beogradskih opština i u gradu Nišu (gde je glavni pobednik lokalnih izbora nosilac liste grupe građana dr. Dragan Milić a ne opozicione stranke) samo je nastojanje da se izbegne politička odgovornost za neprincipijelno donošenje odluke o izlasku na ove izbore pod očigledno nepromenjenim uslovima. U svemu tome neophodno je reći da je drastično nepoštovanje dogovora opozicionih stranaka koje su činile koaliciju Srbija protiv nasilja i inicijative Pro-Glas koju je potpisalo 200.000 građana pokazalo je još jednom da su pojedini stranački interesi bili važniji i presudniji od stvaranja najšireg društvenog pokreta posvećenog istrajnoj i doslednoj borbi za obezbeđivanje izbornih uslova koji bi doveli do slobodnijih i demokratskijih izbora. Optuživati nakon saopštavanja prvih izbornih rezultata koji su očigledno ukazivali da će lista Biram borbu doživeti pravi zborni fijasko stranke koje nisu učestvovale na ovim izborima ali i građane koji nisu izašli na izbore i stavljati ih u istu ravan sa naprednjacima i njihovim izbornim inžinjeringom, samo je dokaz više da se radi o tzv. liderima građanističke i pro-evropske opozicije koji jedino traže izgovor i alibi za svoj politički krah. Ispostavilo se da se o bezgraničnim liderskim sujetama gotovo nepostojećih opozicionih stranaka čiji tzv. lideri i posle očiglednog velikog poraza na lokalnim i beogradskim izborima nastavljaju svoje delovanje kao da se ništa nije desilo i pozivaju da se nastavi borba bez obzira što nisu spremni da se suoče sa činjenicom da su prekršili dogovor sa Pro-Glasom i time onemogućili stvaranje najšireg političkog i društvenog saveza koji će istrajati na borbi za obezbeđivanje slobodnijih i demokratskijih izbora.

Proglašavati pobedu u nekoliko centralnih beogradskih opština i u gradu Nišu samo je nastojanje da se izbegne politička odgovornost za neprincipijelno donošenje odluke o izlasku na ove izbore pod očigledno nepromenjenim uslovima

Čuli smo ovih dana nakon proglašenja izbornih uslova od „lidera“ Liste Biramo borbu da nikada nećemo dobiti idealne izborne uslove, bez obzira što ih niko nije ni tražio niti je očekivao da se to može desiti u vreme naprednjačke vladavine koja se i zasniva na izbornoj krađi i stalnim medijskim manipulacijama i neprestanim pritiscima na birače. Postavlja se onda sasvim logično pitanje , a zašto smo od decembra i dokazane izborne krađe pozivali građane na proteste i borbu za obezbeđivanje slobodnih i demokratskih izbora. Očigledno je izgubljeno iz vida da su birači opozicije pre svega ljudi sa kojima se ne može tako lako politikantski manipulisati i stavljati pri tome u prvi plan tzv. realističke partijske interese a u isto vreme pozivati građane da na ulicama brane postignute izborne rezultate. Nije bojkot izbora samo rezultat otpora protiv većinske odluke stranaka iz koalicije Srbija protiv nasilja da izađe na lokalne izbore već je on izraz i izneverenih nada da je moguće održati postignuto jedinstvo na principijelnom dogovoru i doslednom zalaganju za borbu i neprihvatanje izbornog inžinjeringa SNS-a i njihove otvorene izborne krađe ali i jasno iskazane namere i odlučnosti da se obezbedi izborni proces u kome će se stvoriti uslovi za slobodnije i demokratskije izbore.

Isticanje kandidature Dobrice Veselinovića jednog od ko-predsednika Zeleno–levog fronta za obavljanje funkcije gradonačelnika Beograda samo je dokaz više da je ova stranka samo dodatno pokazala da je precenila svoj politički uticaj jer je bilo jasno da njihov kandidat nema ozbiljnijih izgleda da uspe u ovoj njihovoj diletantskoj nameri. Zeleno–levi front je i u vreme decembarskih izbora širio trijumfalističku i pobedničku atmosferu a to su činili i u ovoj kampanji za junske lokalne izbore a sve je to činjeno bez realnog pokrića. A pokazalo se da je to obični račun bez krčmara. Radomir Lazović i Dobrica Veselinović su se pokazali kao uspešni politički i ekološki aktivisti u Beogradu delovanjem u organizaciji Ne davimo Beogra , ali praviti od njih vodeće aktere u borbi protiv ovog diktatorskog i kleptokratskog režima je apsolutni promašaj i to se pokazalo na ovim izborima iako je to bilo jasno i u vreme decembarskih parlamentarnih izbora. Dobrica Veselinović je nakon proglašavanja izbornih rezultata rekao da prihvata odgovornost za loše izborne rezultate liste Biramo borbu ali nije našao za shodno da podnese ostavku na funkcije koje obavlja u Zeleno–levom frontu što je sastavni deo evropskih demokratskih vrednosti za koje se on i njegova stranka tako istrajno i posvećeno zalažu. Tom prilikom i ostali lideri ove liste morali su da preuzmu svoj deo odgovornosti i podnesu ostavke jer se jedino tako može vratiti poverenje građana i stvoriti uslovi za radikalnu demokratizaciju opozicionih stranaka i našeg celokupnog partijskog života. Umesto ostavki i preuzimanja odgovornosti dobili smo njihovo nemušto zaklinjanje da će oni i dalje kao „opozicioni lideri“ nastaviti borbu za obaranje diktatorskog naprednjačkog režima A. Vučića. Bez prihvatanja odgovornosti za izborni fijasko i podnošenje ostavki ne može doći do neophodnog procesa reformisanja naših opozicionih stranaka, ako je to uopšte moguće učiniti nakon što se pokazalo da unutar stranačke oligarhije uvek pronalaze objektivne i pragmatične politikantske razloge da ostanu i dalje u političkoj utakmici. Veoma je zanimljivo da ni tzv. slobodni i nezavisni mediji koji podržavaju građanski i pro-evropske političke organizacije ali i propagiraju poštovanje evropskih i demokratskih vrednosti nisu nijednom spomenuli neophodnost podnošenje ostavki lidera i liderčića liste Biramo borbu.

Bez prihvatanja odgovornosti za izborni fijasko i podnošenje ostavki ne može doći do neophodnog procesa reformisanja naših opozicionih stranaka

Kampanju za lokalne i beogradske izbore A. Vučić je vodio kao pitanje njegovog političkog opstanka i ona je bila tako formatirana kao da se radi o parlamentarnim ili predsedničkim izborima što je i bilo u središtu pažnje i odlučivanja njegovog biračkog tela. On je u svojim izbornim nastupima istupao kao garant opstanka Srbije u teškim vremenima kada postoji mogućnost šire destabilizacije ne samo na Balkanu već i Evropi, ali i kao branilac časti srpskog naroda koji je Rezolucijom o Srebrenici stigmatizovan kao genocidan. On je kao i mnogu puta do sada u njegovoj političkoj karijeri zaigrao na dobro poznatu, oprobanu i dobitnu radikalsku kartu odbrane nacionalnih interesa i time u potpunosti u drugi plan potisnuo najvažnije teme i probleme vezane za lokalne izbore. Lista Biramo Borbu nije imala nikakav odgovor na ovako vođenu nacionalnu kampanju A. Vučića i još jednom se pokazalo da se u Srbiji ne može voditi uspešna politika bez jasnog određenja prema najvažnijim nacionalnim i državnim pitanjima. Zato ovakav izuzetno nepovoljan rezultat liste Biramo borbu predstavlja pre svega poraz građanistički i pro-evropski orijentisanih stranaka koje su se posebno pozivale na izveštaje i preporuke ODIHR-a o decembarskim izborima a novi izveštaj ove organizacije o junskim lokalnim izborima uglavnom je pozitivan o čemu su posebno na naslovnim stanicama obaveštavali režimski mediji što se prikazuje kao otvorena podrška naprednjačkom načinu stabilokratske diktatorske vladavine. Naravno da je izveštaj CRTE u potpunosti prećutan jer on ukazuje da su ovi izbori održani u još gorim uslovim od onih u decembru kada su brutalno pokradeni parlamentarni i lokalni izbori ali je dominantna i njihova rezolutna ocena da ovi lokalni i ponovljeni beogradski nisu bili slobodni niti su održani u demokratskoj atmosferi. Nama na nauk navešću izjavu šefa misije ODIHR-a koji je naglasio da i dalje postoji duboka polarizacija između vladajućih i opozicionih stranaka i zbog toga je snažno podržao formiranje Radne grupe za unapređenje izbornog procesa koja će omogućiti da se primeni što više preporuka ODIHR-a. Još je zanimljivija i znakovitija izjava Vladimira Bilčika izvestioca Evropskog parlamenta za Balkan , on je rekao u toku sastanka sa predsednicom Narodne Skupštine Srbije u Beogradu da je sjajna vest što je politička atmosfera u državi bitno drugačija nego ranije, sa mnogo manje napetosti. Takođe je ukazao da je Srbiji potrebna jača, bolja, prisutnija i organizovanija opozicija dodajući da je nakon parlamentarnih izbora održanih u Srbiji u decembru prošle godine dosta učinjeno u Narodnoj Skupštini Srbije pod vođstvom Ane Brnabić i da su važne odluke poput datuma održavanja lokalnih izbora donošene uz učešće opozicije. On je stekao utisak da stanje drugačije u zemlji u odnosu na stanje u decembru jer je bilo brojnih drugih odluka u zakonodavstvu donesenih sa ciljem da se poboljša održavanje srpskih lokalnih izbora. Toliko o podršci građanističkim i pro-evropskim političkim snagama u Srbiji koju su oni isticali kao izuzetno važnu u borbi za promenu katastrofalnih izbornih uslova u našoj zemlji. Izjave međunarodnih zvaničnika još jedan su primer da licemerstvo i hipokrizija nemaju granica i to smo se još jednom uverili. Jer očigledno da je za Evropsku Uniju i SAD i dalje važnije i probitačnije da podržavaju Vučićevu diktatorsku vladavinu jer on njima obezbeđuje puzajuće priznavanje nezavisnost tzv. kosovske državnosti a u izgledu je i omogućavanje eksploatacije litijuma i rušenje zgrade Generštaba kako bi se na njegovom mestu izgradio stambeno–poslovni kompleks.

U Srbiji se ne može voditi uspešna politika bez jasnog određenja prema najvažnijim nacionalnim i državnim pitanjima

I ovi lokalni i beogradski izbori iznova su u prvi plan istakli pitanje, da li je u politici važnija principijelnost, moralnost, doslednost i pridržavanje postignutih dogovora (u ovom slučaju radi se o potpisanom dogovoru koalicije Srbija protiv nasilja sa Pro-Glasom da se zajedno obavezuju da neće izaći na izbore ako se ne obezbedi promena izbornih uslova i omoguće slobodni i demokratski izbori), ili je politika pretvorena u borbu prevashodno za uske i lične megalomanske interese i stvaranje uslova za jačanje stranačke infrastrukture koristeći strategiju osvajanja nekoliko opština i gradova i dugi marš kroz institucije koje u stvari i ne funkcionišu, u šta smo se toliko puta uverili. U knjizi Aleksandra Lukića Jugoslovenska republikanska stranka u političkom životu kraljevine Jugoslavije (1920-1941) možemo naći veoma zanimljiv i za nas važan citat posvećen ponašanju ove izuzetno ugledne stranke u toku izbora 1938 godine. Republikanska stranka je odbila da učestvuje u izbornoj borbi za izbore raspisane za decembar 1938 godine i tim povodom je izdala poseban letak, sa potpisom najužeg partijskog rukovodstva.“ Naši prijatelji mogu se zapitati; zašto i mi nismo ušli u tu brzometno stvorenu izbornu zajednicu. Mogli bismo im odgovoriti vrlo kratko: nisu nas zvali. I ne bi nas primili čak i da smo im se hteli naturiti, a to naturanje bilo bi sram i stid za ljude od KARAKTERA I NAČELA. Ali da su nas pozvali u zajednicu mi bismo to odbili iz ovih razloga: sudelovanje u izborima značilo bi prećutno i posredno priznanje svega što je urađeno od 6. januara do izbora; drugo, ušlo se u zajednicu i izišlo na izbore bez ikakvog programa, parole i obeleženja svrhe:“

Treba ovom prilikom opet reći i insistirati neprestano na stavu da i nakon ovih lokalnih izbora održanih u apsolutno neregularnim i nedemokratskim izbornim uslovima potpuno ostaje otvoreno pitanje legitimiteta ovog diktatorskog naprednjačkog režima jer izborni rezultati iz godine u godinu pokazuju da ova vlast neprestano gubi izbornu podršku ali i da se izborni procesi i dalje odvijaju u apsolutno nedemokratskim uslovima uz potpunu podršku svih državnih organa i režimskih medija, ali neograničenu finansijsku podršku javnih preduzeća i nove naprednjačke tzv. poslovne elite. Bez obzira što se A. Vučić sada nakon posebno ponovljenih beogradskih izbora trijumfalistički poziva na konačno zaokruženi legitimitet što je njemu bilo od izuzetne važnosti (zato je bojkot ovih izbora ima dalekosežan politički značaj i smisao, jer je dovodio u pitanje legitimitet njegove apsolutističke i diktatorske vladavine). Nije vraćeno ni ovoga puta poverenja građana u validnost izbornog procesa i to je pokazala niska izlaznost na ove izbore, što nije rezultat samo bojkota, to je i dovelo do toga da SNS i pored toga što kontroliše sve institucije zarobljavajući na taj način celokupno društvo ima apsolutnu vlast uz podršku 20 % ukupnog biračkog tela što on proglašavaju najvećom i najčistijom izbornom pobedom u našoj političkoj istoriji.

Sada se neminovno postavlja pitanje šta treba da radi razjedinjena opozicija kako bi se konsolidovala i vratila poverenje građana i njenih birača. Najgore bi bilo prihvatiti nametnutu trku ko je novi glavni faktor u ovakvoj opoziciji, što istrajno nameću režimski mediji, ne bi li dalje produbili nesuglasice i konfrontaciju u redovima opozicionih stranaka. Neophodno je vratiti se već dokazano uspešnoj izbornoj strategiji korišćenoj u decembarskim parlamentarnim i lokalnim izborima sadržanoj u logičnom sledu političkih poteza: DOSLEDNOST- BORBA ZA IZBORNE USLOVE- ONDA IZLAZAK NA IZBORE uz učešće političkih aktera koje pre svega krase karakter, načelnost i profesionalni i lični integritet. Postojeće opozicione stranke inače veoma istrošene i oslabljene u neravnopravnoj borbi sa naprednjačkim režimom nalaze se pred imperativom da moraju radikalno da promene način svog delovanja i funkcionisanja, što pretpostavlja podnošnje odgovornosti i ostavki, eliminisanje oligarhijskih principa razvojem unutrašnje demokratije i poštovanjem načela smenjivosti, uvođenje novih ljudi u rukovođenje političkim procesima, što šire učešće članstva u donošenje odluka ali i jasno određenje njihove ideološke i programske orijentaciju jer jedino tako će moći da zaustave sve veću eroziju partijskog života u Srbiji. Opozicione stranke moraju da shvate da više nisu same na našoj političkoj sceni jer se javljaju novi akteri koji nastaju kao rezultat nepoverenja građana u postojeći politički i partijski sistem koji nikada nije omogućio funkcionisanje stvarnog političkog i idejnog pluralizma. Izborni uspesi liste dr. Dragana Milića i drugih kandidata izbornih lista grupe građana pokazuju da su birači sve skloniji da svoje poverenje daju ličnostima koje nisu stranački vezane ali imaju ozbiljan profesionalni i lični integritet. Problem je u tome što postojeće opozicione stranke nisu danas u stanju da okupljaju i kandiduju ljude koji uživaju poverenje građana svojom profesionalnom ostvarenošću i moralnim integritetom ali i dokazanom voljom da su spremni da svoje lične interese stave u službu odbrane prava građana i zastupanja opštih interesa bez politikantskih kalkulacija i prevashodnog zastupanja uskih stranačkih interesa.

Ko organizuje izbore taj ih dobija – Nikola Pašić

(NSPM)