Opozicija u potrazi za političkom alternativom

„Dogovor izlazi iz okvira uobičajenih procedura, ali ne ukida izborna prava delegata“, ovako je prokomentarisao dogovor o predaji partijskog trona u DS staro-novi predsednik Političkog saveta ove političke organizacije Dragoljub Mićunović. Ovo se može tumačiti i kao svojevrsni ne samo teorijski doprinos demokratiji jer se uvodi neka vrsta dogovorne demokratije, ali koja se sada odigrava transparentno i pred očima naše javnosti.

Sada stižu i ozbiljne najave da će nakon ovako dogovorno obezbeđenog i utvrđenog stranačkog jedinstva ova stranka krenuti u oštru opozicionu aktivnost i tako se najzad probuditi iz polugodišnje postizborne hibernacije. Teško da iko može da poveruje da će dogovorena oligarhijska kohabitacija u DS potrajati, jer ostaće i nakon ovih farsičnih stranačkih izbora mnoga otvorena i kontroverzna pitanja. Ali ono što snažno obeležava sadašnji politički trenutak je svojevrsni paradoks i društveni fenomen (paradoksi su inače jedno od najočitijih svojstava naše politike) da mi formalno u našoj Skupštini imamo opoziciju, ali ne postoji jasno profilisana i uverljiva politička alternativa. Mi smo sada u grozničavoj potrazi za političkom alternativom. A može li opozicija biti delotvorna i delatna ako u isto vreme ne predstavlja ubedljivu i na moralnim načelima ustanovljenu programsku alternativu. Ne pomaže ni nastojanje LDP da sebe sada predstavlja kao vodeću opozicionu stranku i alternativu, kada se ona sama suočava sa unutrašnjim lomovima i sukobima koji joj oduzimaju svaku političku verodostojnost ma koliko su njene političke ambicije kao i do sada bile neodmerene i magalomanske.

Zašto naša sadašnja opozicija ne može da bude stvarna alternativa uspostavljenom vladajućem režimu SPS-a, URS-a i SNS-a. Zato što je izgubila osnovno polazište svake opozicije koja je u isto vreme i snažna politička alternativa – nema moralni kredibilitet, vode je i dalje ljudi koji su diskreditovani u javnosti i, što je najvažnije, ne postoji ona osnovna, noseća ideja koja bi programski oblikovala i nadahnjivala opoziciju, ali i mogla da pokrene građane iz letargije u kojoj danas žive. Oni su izgubili veru u osnovne demokratske i republikanske principe i zato je odlazak u apatiju i prezir prema svakoj političkoj delatnosti sasvim očekivan i razumljiv. Jer uništena je nada da su moguće temeljne demokratske promene, a kada se izgubi vera u demokratiju onda ona može samo da postoji kao devastirana politička kulisa.

To je suštinski problem, jer su sve ideje koje su činile korpus nekadašnje demokratske opozicije i građanskog otpora u vreme vladavine starog režima nemilosrdno potrošene i obesmišljene i to upravo od onih istih političara koji i danas pretenduju da tvore novu opozicionu snagu. Teško je očekivati da građane mogu da pokrenu ideje koje su ih motivisale u vreme kada je rušen julovsko-socijalistički režim. A to su temeljne ideje demokratskog i liberalnog društva: podela vlasti, restitucija, poštovanje privatne svojine, odbrana ljudskih prava i nacionalnog dostojanstva, evropsko opredeljenje, sloboda medija, poštena privatizacija, slobodno tržište, borba protiv korupcije, solidarnost i socijalna pravda. Sve ove ideje su izgubile svoj kredibilitet upravo u vreme vladavine onih političkih snaga koje sada nakon izgubljenih predsedničkih i parlamentarnih izbora tek treba da postanu ozbiljna i kredibilna opozicija ali i politička alternativa. Taj poduhvat će ići veoma teško, jer je izgubljen moralni dignitet i integritet, a samim tim i politički legitimitet da se deluje kao uverljiva, odgovorna i načelna opozicija.

Borislav Pekić je upozoravao u svojim političkim nastupima i tekstovima: “Politika je javni moral. Moral je privatna politika. Savremena politika koja hoće da bude delatna mora istovremeno biti i važeća filozofija. Ko počne sa žrtvovanjem svojih vrlina završava sa žrtvovanjem tuđih života. Opasno je za bilo koju partiju da bude u položaju iz koga ne može razlikovati one koji su u njoj iz opredeljenja od onih koji su u njoj iz interesa“.

Upravo je u našem društvenom životu izgubljena ta tako dragocena i neophodna sposobnost i mogućnost razlikovanja političkih vrednosti i odbrane javnog interesa, a pri tome je previše vrline žrtvovano u ime političkih kompromisa i pretvaranja politike u pragmatičnu marketinšku delatnost u kojoj nema mesta za bilo kakvu političku filozofiju i dosledno poštovanje temeljnog korpusa demokratskih i moralnih načela na kojima počiva svaka opoziciona delatnost koja je stvarna i izgledna politička alternativa. Suviše dugo je trajala naša verzija uspona beznačajnosti da bi se sada tako lako vratila ideološka i politička verodostojnost strankama koje sada najavljuju svoju oštru opozicionu delatnost, a dok su bile na vlasti pogazile su i obesmislile većinu demokratskih vrednosti koje su bile  i ostale od presudne važnosti za razvoj našeg demokratskog društva.

To je i dalje pogubno potcenjivanje demokratskog potencijala naših građana koji imaju jasno izgrađenu svest o vrednosti moralnih vrlina i poštovanju demokratskih načela u politici. I sadašnje vladajuće strukture ulaze u već dobro nam poznatu političku matricu u kojoj se tako olako i ubrzano poništavaju i razvodnjavaju njihova osnovna predizborna obećanja i time gube svoj politički potencijal, ali to je samo jedan od uslova za moguće jačanje opozicije koja tek treba da dokaže da je sposobna da stvori uverljivu i funkcionalnu programsku alternativu. To neće biti moguće sa istim istrošenim patrijskim kadrovima, poslanicima i stranačkim vođama koji već dve decenije oblikuju naš politički život, jer oni više ne poseduju sposobnost da snažno i dosledno oličavaju onaj toliko potrebni moralni kopernikanski obrt u našoj politici i da pri tome obezbede verodostojnost idejama socijalne pravde, solidarnosti, borbe protiv korupcije, partijske države i zaustave sve veće širenje siromaštva i socijalne deklasiranosti. Srbija je danas dvadeset godina nakon demokratskih promena u potrazi za alternativom, veliko je pitanje da li će sadašnja opozicija moći da odgovori ovom velikom istorijskom izazovu.