Oportunizam kao poziv

Većina čitalaca će se setiti da je, otprilike pre dve godine, jedna od najvažnijih tema u kritičkoj i političkoj javnosti van orbite vladinih i nevladinih organizacija („nevladine“ su, čisto da ne bude zabune, one organizacije koje uglavnom plaća naša vlada, a koje uglavnom ispunjavaju naloge izvesnih vlada u inostranstvu), bilo potpuno odsustvo opozicije u zemlji Srbiji. Opozicione partije bile su kao da ih je pravila vlast (što je, po svoj prilici, za neke od njih i bilo tačno, a za druge je tačno i danas) – međusobno posvađane, suštinski bezidejne i prestrašene od same mogućnosti da preuzmu komandu „parobrodom Srbija“ u trenutku kada je gaz već sedamdeset odsto pod vodom, i, što je najvažnije, spremne da u odsudnom trenutku „uskoče“ i podrže kritični zakon i dopune, vazda labavi, vladin politički kvorum.

Ko da ih krivi – vreme im je dalo za pravo. Kada je kroz Srbiju počela da tutnji globalna finansijska kriza (sećate se toga, to je ona kriza što je u Srbiji uopšte nije bilo, a za koju smo prvi put čuli, tek kada nam je svečano saopšteno da smo iz nje izašli), kada se društveni standard za nešto više od godinu dana survao sa traljavih 350 na 200 evra (što je odjednom naš milion i kusur nezaposlenih pretvorilo u „razvojni potencijal“, jer smo postali konkurencija kineskoj jeftinoj radnoj snazi), najzad, kada je Međunarodni sud pravde saopštio ono što je saopštio (kako god se ono zvalo) – zaista je bolje bilo biti u opoziciji. Stoga niko ne može da krivi naprednjake, narodnjake, radikale, liberale, i ostale, što koriste svoje demokratsko pravo (i obavezu) da kritikuju vladu, da potkopavaju, drmaju i razvodnjavaju njene pozicije, u cilju vlastitog dolaska na vlast. Problem, međutim, nastaje kada oni počnu to da rade (svesno ili nesvesno) u cilju nečeg drugog.

Da ne bude zabune – ova vlada je do sada nebrojeno puta zaslužila da padne. Ali, da zabune bude još manje – ova opozicija nije zaslužila da ovu vlast obori. Znam da se to neće dopasti mnogima, zapravo, neće se dopasti nikome – ali je tako. Posle svih udaraca krize, korupcije, nemaštine, protekcionizma, bahatosti, posle prokazanog Zakona o informisanju, Statuta Vojvodine i Srebreničke deklaracije, posle tolikih otpuštanja, poskupljenja i dodatne kriminalizacije društva, opozicija nije uspela nijednim potezom ozbiljno da poljulja vlast, niti dovede njene pozicije u pitanje. Jednostavno, niko nije imao utisak (predsednik Republike ga nema ni dan danas) da bi ta i takva opozicija nešto mogla bolje, čak ni drukčije.

Kada su se, međutim, unutrašnjoj političkoj borbi u Srbiji pridružile SAD, Britanija, Francuska, i pre svega, Nemačka, kada su u glas zapevali mediji i NVO koji uživaju njihove simpatije (i finansijsku podršku), kada je glavni politički problem Srbije postala spoljna, zapravo „kosovska“ politika, jedina politička ravan na kojoj je do sada ostvaren kakav-takav uspeh, odjednom je inače smušena i neaktivna srpska opozicija dobila krila. Spoljnopolitički dvojac Tadić-Jeremić, odjednom se suočio sa ujedinjenim kritikama i „nacionalne“ i „građanske“ opozicije na jednoj strani (na jednoj strani!?), a na drugoj, sa eksplozijom defetizma i podrivačkog delovanja „spavača“ u samoj Vladi (tzv. „Nato-struja“ – SPO, G17, te tihi i neprimetni, ali više nego uticajni, „glasovi nezadovoljstva“ u samoj DS), kao i sa povampirenjem već poluzaboravljenih „demona prošlosti“ – Kušnera, Ešdauna, Montgomerija i Švarca-Šilinga – spremnih da nas podsete na praotački „velikosrpski greh“, „politiku genocida“ i „nacionalističku inerciju“, sve ono zbog čega su „baš Srbi ti“, koji su krivi za poslovičnu balkansku zaostalost (i zbog čega su „prošli put“ dobili „što im sleduje“). Ova šarena liga nezadovoljnih, koji se međusobno oštro kritikuju i uglavnom međusobno ni ne razgovaraju, saglasni su svi u jednom – srpska rezolucija, podneta Generalnoj skupštini OUN mora pasti. Ona je antidržavna i antinarodna, ona ugrožava progres i izdaje Kosovo (i Metohiju), ona „ljuti SAD i EU“ i uopšte „održava na vlasti one, koji bi odavno trebalo da je napuste“ (a to su, opet da ne bude zabune, Tadić i Jeremić).

Daleko od toga da svi ovi različiti ljudi „rade za jednog nalogodavca“. Takva naivna predstava živi uglavnom samo u mašti jurodivih konspirologa. Ali čini se da neka veza ipak postoji. Njihovi motivi su šaroliki, međusobno često suprotstavljeni, a u slučaju nekih i nečasni, ali ono što im je zajedničko jeste da su izuzetno dobro sinhronizovani i usklađeni sa američkim/zapadnim interesima na Balkanu, te zahtevima njihove diplomatije od zvaničnog Beograda. A zahteva je mnogo, i zapadne diplomate ne propuštaju priliku da nam na sve moguće načine stave na znanje koliko su, zapravo, nezadovoljni našom spoljnom politikom. U tom svom nezadovoljstvu, oni daleko manje podsećaju na one nadurene licemere, koji su nas proteklih deset godina podsećali na „haške obaveze“, „istinu i odgovornost za ratove“ i „suočavanje sa stvarnošću“, a daleko više na bahate imperijaliste koji su počeli da zveckaju oružjem u onom jednom trenutku, kada je Milošević (iznuđeno ili slučajno, svejedno) počeo da vodi nacionalno odgovornu politiku.

I tu bih želeo da skrenem pažnju na sledeće: ja koliko se sećam, Amerikanci, Nemci i kompanija nisu bili ovoliko gnevni kada smo im onomad zapalili ambasadu, niti su bili ovoliko zabrinuti kada je Koštunica sastavio drugu vladu uzastopce, niti ih je neizručivanje Mladića ikada ovoliko izvelo iz takta. Zapravo, zapadnjaci Srbiju nisu ovoliko drmali od Miloševićevog vremena, a ovoliko buke, koliko su podigli oko rezolucije u OUN, nismo čuli od vremena Rambujea. Bar se meni tako čini. I možda sam naivan, ali rekao bih da nas je savremena istorija dovoljno poučila da, ako su Amerikanci, Britanci i Nemci nezadovoljni – mora da nešto radimo kako treba. Bojim se da to „nešto“ nema veze ni sa korupcijom, niti javnim dugom, a ponajmanje sa nezaposlenima i penzionerima, već upravo sa „kosovskom politikom“ i aktuelnim spoljnopolitičkim inicijativama, koje, eto, nalaze odjek tamo gde je najvažnije – u Rusiji, Kini, Indiji, Libiji, latinskoj Americi i sl.

Istovremeno, bojim se da je naša opozicija, po ko zna koji put, podlegla javašluku i partijaškom oportunizmu i odlučila da iskoristi udar moćnika po Srbiji da ostvari sopstvene unutrašnjepolitičke ciljeve. Kao i toliko puta do sada – što slabija Srbija, jača srpska opozicija, jači NVO sektor, jači statistički ostaci i marginalci u Vladi. Danas dižu glas svi oni koji nisu bili spremni da ga dignu u svim onim trenucima kada je vlast propuštala da povuče poteze koji su bili u njenoj moći, a za koje nije bilo dovoljno političke mudrosti, niti hrabrosti. Dižu ga sada, kada je srpska diplomatija pokazala makar nagoveštaj hrabrosti da se otvoreno sukobi sa najmoćnijim silama u svetu, i na Balkanu, i kada se povija, ali, makar dok pišemo ove redove, još uvek odoleva pritisku da izmeni predlog rezolucije za Generalnu skupštinu i prihvati „nomalizaciju odnosa“ sa Kosovom kako joj se sugeriše iz Brisela i Vašingtona. Posebno je žalosno, mada ne i neočekivano, što su se i ovoga puta na tom, u osnovi, „petokolonaškom“ zadatku našli i tzv. „mondijalisti“ i vajne „patriJote“. U Srbiji ništa novo.