Ogoljeni populizam i demagogija Aleksandra Vučića

Postoji nekoliko pravilnosti u određivanju same suštine populizma kao najočitijeg izraza već uspostavljenog ličnog i autoritarnog oblika vladavine, što neminovno prati i stvaranje kulta neprikosnovenog i svemogućeg političkog vođe kao neke vrste univerzalnog društvenog demijurga.

Upravo u izjavi Aleksandra Vulina da premijeru Vučiću niko nema pravo da naređuje osim građana Srbije, koji su mu dali mandat na izborima da se bori za njihove interese, može se videti da je on očigledno preuzeo pretorijansku ulogu vodećeg ideologa i branitelja (sa poznatim julovskim ideološkim pedigreom) narastajućeg naprednjačkog populizma. Već se u mnogobrojnim potezima vladajuće oligarhije mogu prepoznavati obrasci populističkog i autoritarnog načina vladavine: uspostavljanje kulta nedodirljivog i sveprisutnog političkog vođe koji odlučuje o svemu u ovoj zemlji (od toga kolika će biti cena prevoza u gradskom prevozu, ko će biti predsednik Fudbalskog saveza Srbije, ili o prodaji „Telekoma“), razaranje državnih i društvenih institucija, uspostavljanje voluntarizma i volje naroda kao glavnog političkog faktora u političkom životu, koncentracija apsolutne moći u rukama premijera i degradiranje zakonodavne vlasti, uspostavljanje medijske kontrole, izraziti izlivi demagogije kao osnovno polazište populizma i poništavanje mogućnosti za vođenje dijaloga o najvažnijim pitanjima u društvu. Dolazimo u suituaciju da se premijerova delatnost može okarakterisati kao ostvarenje jedinog predizbornog obećanja da će biti formirane kancelarije za brze odgovore, samo što smo nakon formiranja ove vlade dobili samo jednu premijersku kancelariju u kojoj se traže i dobijaju odgovori. Sve su ovo već lako uočljivi elementi populističkog načina vladavine koji donosi dalje razaranje društva i širenje sve veće apatije i dezorijentacije.

Vulina u stopu prati veoma agilna i bizarna falanga ne samo naprednjačkih funkcionera, koji kao po zapovesti staju u odbranu lika i dela njihovog vođe A. Vučića, koji je u svojoj izjavi o pisanju BIRNA- Balkanske istraživačke mreže – uputio najoštrije kritike predstavnicima Evropske unije promovišući sebe kao samosvojnog političara, koji je pre svega sluga svog naroda i ne preza ni da se sukobi sa svima onima koji dovode u pitanje njegovu istrajnu i odlučnu odbranu naših ekonomskih i državnih interesa.

Ovakva reakcija premijera Srbije može da zvuči iznenađujuće jer je on do sada trpeo najsnažniji i najosnovanije kritike da je previše kooperativan i poslušan u odnosu na ispunjavanje zahteva i stalnih uslovljavanja koje nam uspostavljaju predstavnici Evropske unije. Sada se on nakon „sukoba“ sa predstavnicima administracije Evropske unije javlja kao odlučni i samostalni politički vođa koji ne želi više da trpi nikakve pritiske i uslovljavanja, već je odlučan da zauzme oštriji i rezolutniji stav u odnosu na sve brojnija uslovljavanja koja stižu u procesu evropskih integracija, jer njemu niko kao izabraniku narodne volje ne može da naređuje osim građana Srbije.

Kao da ovi uslovi nisu i do sada bila poznati našim političarima koji se neprestano zakljinju u naš evropski put. Ovo je samo farsična verzija poznate i toliko puta rabljene floskule da se Srbija neće saginjati i političke tehnologije koju je obilatio koristio Slobodan Milošević, koji je na kraju svoju odlučnost i političku čvrstinu svodio na njemu prihvatljivu meru - da je popuštao i tamo gde ga niko nije ni uslovljavao i davao ustupke za koje niko nije ni mislio da su mogući.  Opet nam se desio i dešava narod, samo su sada na sceni drugi (ali i mnogi stari i dobro poznati) akteri koji učestvuju u novoj političkoj predstavi, koja će se odvijati početkom februara prilikom nastavka „pregovora“ o primeni Briselskog sporazuma u rešavanju kosovskog pitanja.

Predigra ove dobro poznate predstave se odigrala prilikom nedavne posete premijera Vučića Gračanici, a sve u sklopu predizborne kampanje za izbor gradonačelniika ovog grada koji se bira na osnovu zakona nepriznate kosovske države. Ali to nije smetalo Vučiću i njegovoj sviti da još jednom odigraju već toliko puta viđeni politikantski igrokaz, u kome nisu nedostajale ni premijerske suze prilikom otkrivanja spomenika kralju Milutinu.

Ova poseta Kosovu, za koju je premijer dobio urednu dozvolu od organa za nas nepriznate države, bacila je u zasenak njegov brutalan napad (jedan u nizu) i sam nagoveštaj kritičke misli i istraživačkog novinarstva. Sve se vrlo brzo svelo na otužno „diplomatsko“ pomirenje šefa Delegacije EU Majkla Davenporta i premijera Aleksandra Vučića, kome i dalje samo narod može da naređuje, a evropske integracije bile su i ostale glavni strateški cilj vladajuće koalicije, bez obzira na to što je Srbija izložena daljem ponižavanju jer se očekuje da prvo poglavlje u pregovorima – o normalizaciji odnosa Srbije i Kosova i sprovođenju sporazuma iz Brisela - bude otvoreno tek na jesen ove godine.A pri tome su su jasno naglašeni uslovi koje Srbija mora da ispunjava ako želi da umilostivi predstavnike.

Tu ne pomaže nikakva politička sofisterija, politička akrobatika i demonstriranje političke odlučnosti, jer uslovi su jasni, ali je i određena sudbina naših pregovarača na februarskim pregovorima. Za očekivati je da će se istorija ponoviti, i da će naši ustupci dovesti do konačno rešavanja kosovskog pitanja tako što će Srbija povući sve svoje državne inegrencije sa njene istorijske teritorije i tako normalizovati međudržavne odnose i dalje tvrdeći da nikada neće priznati nezavisnost Kosova.

Zato je premijeru Vučiću nepohodno da sada sebe predstavlja kao jakog i odlučnog čoveka, nespremnog da pravi ozbiljne ustupke koji narušavaju suštinske istorijske i državne srpske interese (iako je to već uveliko učinjeno sporazumom u Briselu), spremnog da kaže istorijsko ne (ma koliko bilo zakasnelo i lažno i okrenuto samo unutrašnjim dnevno političkim interesima). Sva ispraznost i politikantstvo ovakvog pristupa u rešavanju kosovskog problema najbolje se može videti u komentarima koji su pratili posetu Vučića, kome je posebno bilo stalo da na izborima u Gračanici pobedi kandidat njegove koalicije, mora se stalno pobeđivati, jer to je glavna zaloga da se održi utisak o pobedonosnom pohodu naprednjaka.

U komentarima se mogu naći i ove reči: “Kako te nije sramota. Ugasio si sve srpske institucije, spremaš zatvaranje obrazovanja i zdravstva a ovamo pričaš o otvaranju kancelarija.Te kancelarije će biti ambasade i neki konzulati. Sram te bilo. Misliš li da mi dole pasemo travu. Mi smo tek sada uplašeni, jer ko zna šta si nam spremio u dve naredne runde u Briselu, pa si došao da nas uspavaš.  Sram te bilo. Ja sam sa Kosova, imam imanje i samo čekam dobru cenu. Dosta sam ja čuvao Kosovo i živeo u zatvorenoj enklavi, u strahu, bez struje, vode i slobode kretanja, dok su se političari i lopovi na istom obogatili i uživali u velikim stanovima po centru Beograda. Vreme je da i naša deca počnu da žive normalnoo“. Ovakve komentare nećete naći u našim "slobodnim" medijima, koji su pomno pratili svaki korak Vučića prilikom njegove predizborne posete Kosovu.

On je svoju političku snagu demonstrirao i u uvodnom govoru (prenotom direktno na Pink televiziji - zvaničnom i službenom kanalu svake vladajuće stranke, pa naravno sada i Srpske napredne stranke) na sednici Glavnog odbora SNS-a, što je izgledalo kao farsični i zlokobni relikt nekog već davno prohujalog vremena jednopartizma kada je veliki partijski vođa dočekivan aklamacijama i uzvicima odobravanja i oduševljenja (to se može videti u stenografskim beleškama sa kongresa komunističke partije gde je između redova stajalo- buran aplauz, dugo odobravanje, ovacije).

Međutim, u tim pretećim pozivima na neophodnost ostvarivanja i održavanja monolitnog jedinstva vladajuće partije krije se i i velika opasnost za razvoj i opstanak demokratskih i pluralističkih odnosa u našem društvu jer zahtev za jedinstvom partije očigledno se sve češće i otvorenije proteže i na zahtev da se to jedinstvo u podržavanju vladajuće koalicije i njene politike ostvaruje bez ostatka i u čitavom društvu. Ono sledeći ovakav sve otvoreniji oblik autoritarne vladavine mora da bez velikih kritičkih rasprava ili upitanosti sledi ovu populističku matricu političkog jedinstva koja se uspostavlja u redovima vladajuće stranke. Na koji način funkcioniše ova matrica, možemo videti u opstrukciji svakog pokušaja opozicionih poslanika da pokrenu kritičku raspravu o zakonskim predlozima.

Ovaj proces može se videti i u načinu kako se ostvaruje sve otvorenija kontrola medija i poništavaju elementarni uslovi za razvijanje i afirmisanje dijaloga i kritičkog mišljenja. Medijska istraživanja pokazuju da je do sada bilo blizu devet stotina naslovnih strana posvećenih premijeru Vučiću, od toga je samo dvadesetak bilo plasirano u negativnom kontekstu.

Ovo je dokaz više da se vraćamo u vremena kada su mediji bili u neposrednoj službi vladajućih oligarhijskih struktura, sada samo u izmenjenom i sofisticiranom obliku koji diktira sveopšta komercijalizacija i u oblasti informisanja. Na taj način se poništavaju osnovni prigovori o postojanju cenzure medija, koja sada nije ogoljena kao u vreme jednopartijskog režima, ali način funkcionisanja je isti - otvoreno svrstavanje i služenje vladajućem režimu.

Nakon napada premijera Vučića na novinare BIRN, oni nisu, osim na televiziji N1, dobili priliku da iznesu svoju verziju priče o tekstu koji se bavi ispumpavanjem vode iz kolubarskih rudnika, za njih su svi mediji bili zatvoreni, a istraživačko novinarstvo je dobilo jasnu poruku, da se njegov glas neće daleko čuti, niti će imati ozbiljniji uticaj na formiranje stavova u našoj javnosti, za to su zaduženi službeni mediji SNS-a. Studio B, Pink, Informer, Naše Novine, E- Novine i velikim delom RTS. Ovde se u potpunosti ostvaruje nagoveštaj iz aforizma Aleksandra Baljka – „Veliki vođa je zvezda koja sija u tami koju stvara“. A tama postaje sve gušća i zlokobnija i na njenom širenju već svojski radi čitava mašinerija vladajuće stranke i mediji koji su pod njenom direktnom kontrolom, uveravajući nas da mi živimo u svetu u kome naš evropski i reformski put obasjava novi kult velikog vođe, koji stvara sve razornije posledice za funkcionisanje našeg društva.

Posebno je groteskno zvučalo pokajničko udvaranje Vučića nevladinom sektoru i njegovo obećanje da će voditi od sada računa kako procenjuje ljude sa kojima se nije slagao u ocenama političkih procesa. Možemo uskoro očekivati da će se u njegovoj savetničkoj ekipi pojaviti istaknuti borci za ljudska prava Nataša Kandić, Sonja Biserko ili Jelena Milić, to će biti istinski vrhunac njegovog političkog i ideološkog konvertitstva.

Međutim, u našem političkom životu možemo prepoznati i veoma specifičan fenomen da je vladajuća stranka u mnogim prilikama u isto vreme sama sebi otvorena opozicija ili preuzima ulogu opozicije, neprestano otvarajući unutarkoalicione sukobe i pri tome loveći “neposlušne“ funkcionere naprednjaka koji narušavaju neprikosnovenost političkog stranačkog jedinstva, jer je na delu pravo utrkivanje ko će biti prilježniji u izlivima odanosti velikom vođi naprednjačke stranke. Samo treba videti na koji način je ova vlada postavila novog direktora „Železnica Srbije“, a u toku dana povukla njegovo imenovanje (pošto je dobila podatke o njegovom lošem poslovanju, a šta je mesecima radila konkursna komisija koju je formirala ta ista vlada) pokazujući pri tome veliki stepen nekompetentnosti, neodgovornosti i dilentetantizma rušeći na taj način svoj već uveliko načeti kredibilitet i to efikasnije nego što to čine sadašnje nejake i dezorganizovane opozicione stranke koje kao da postoje još samo u klupama Narodne skupštine pri tome primorane da se bore za svoja elementarna parlamentrna i poslanička prava.

Rad, rad, rad i samo rad, apsolutizacija uticaja izvršne vlasti, podrivanje uloge i značaja parlamentarizma i obesmišljavanje uloge zakonodavne vlasti, negiranje uloge opozicije i potrebe za uspostavljanjem kritičkog dijaloga u društvu, stvaranje kulta vođe, razaranje sindikalizma, neprestano pozivanje na volju naroda kao glavno pokriće za svaku političku inicijativu vladajuće stranke, kontrola medija i dezavuisanje svakog nastojanja da se stvori kritička javnost, sve su to elementi populizma koji je evidentan u načinu vladavine naprednjačke stranke i njene koalicije i koji dovodi do sve izrazitijih manifestacija autoritarnog načina vladavine. Zato kao velika opomena mogu poslužiti reči Alana Badjua: „Kada čujete `reforme`, znajte da se ništa neće proomeniti. To su reaktivni subjekti. Oni nastavljaju po starom sve govoreći o novom. To su reforme da bi se nešto sačuvalo“.