Odlaganje izbora u Vojvodini - da li pokrajinskom SNS-u manje smeta ostanak Pajtića nego dolazak Mirovića

Pastorov statut APV je plod kalkulacije vojvođanskih autonomaša. Cenu autonomije su utvrdili u beogradskim foteljama. Sada je glavna briga da se odlože vanredni pokrajinski izbori. Sve se radi u cilju spasavanja Pajtićeve pokrajinske vlade. Pokrajinske fotelje su jedini preostali pregovarački kapacitet opozicije u odnosima sa SNS-om. Da li Igor Mirović na čelu pokrajinske vlade SNS-u više smeta od Bojana Pajtića?

Na Zapadu je, naravno, znatno ranije nego u Vojvodini uočena mogućnost vanrednih pokrajinskih izbora čim je februara 2014. postalo jasno da se ozbiljno priprema novi najviši akt APV. U pokrajinskoj praksi ustavna načela građanske demokratije i eropskih vrednosti ipak ne dovode ka ustanovljenju nove demokratski birane političke vlasti[1]. To je potvrđeno političkim sporazumom kojim je SNS autonomiju građana u Vojvodini, pre usvajanja Pastorovog statuta, predala SVM-u[2].

Sve stranke u Vojvodini su danas složne oko jednog: ne žele pokrajinske izbore, već rekonstrukciju pokrajinske vlade kao supstitut ili garant učešća u republičkoj vlasti.

Partija sa unapred obeleženim kartama

Da tzv. autonomaštvu nije na srcu ni Vojvodina ni njena autonomija još 2007. g. je utvrdio Laslo Vegel pišući o „beogradskom snu[3]“ političara Vojvodine: „Oni bi pošto-poto hteli da od Novog Sada stvore nekakav `mali Beograd`, i taj `mali Beograd` se sukobljava s `velikim Beogradom`. Osim što je taj „mali“ unapred osuđen na gubitničku poziciju, sve to je jako dosadno. Problem vojvođanskog autonomaštva upravo je taj san o `malom Beogradu`, a taj san se zove provincijalizam“. Zaista, novosadska pokrajinska vlast je autonomaštvo koristila da bi maskirala finansijski pakt Beograda i Novog Sada[4] pomoću koga su trošili naše novce, dok je novaca bilo.

Čim je novaca nestalo, Beograd je izbacio Novi Sad iz političkog pakta i na njegovo mesto postavio Suboticu[5]. Naši Mađari su prvi zgrabili pokrajinsku sveću kako bi je trampili za republički rog. Mimo pokrajinskih koalicionih partnera, SVM je isposlovala sebi dobro plaćene (mada ne ministarske) funkcije u Beogradu[6], čim ih je predsednik SNS početkom aprila 2014. g. pozvao da budu partneri u republičkoj vladi[7]. Niko ih nije na ovo naterao, sami su hteli. Time su subotički autonomaši pokazali da su sanjali isti „beogradski san“, kao i njihove novosadske kolege.

Autonomaška koalicija uz pomoć SNS spasla Pajtićevu vlast

Vučić je subotičkim kolegama pokazao da mu u Vojvodini ni SVM nije neophodna. Umesto mešovito-većinskog, uveden je čist proporcionalni izborni sistem[8]. Inicijativu za izmenu izbornog sistema je pokrenula LSV[9]. To je bio važan udarac vladajućoj većini DS i SVM[10].

Vojvođanska DS je već izgledala sasvim poraženo. Pokrajinski poslanici odmetnuti od Pajtića su počeli da prilaze ne samo Tadiću, već i SNS-u[11]. LSV je zatražila rekonstrukciju pokrajinske vlade[12]. Najzad, pošto je novosadski SNS zatražio ostavku Pajtića direktnije nego ikad[13], pokrajinski SNS je objavio postojanje koalicije SNS – SVM – LSV[14]. Pajtić se nije oglašavao o pokrajinskoj politici. Čak se ni povodom Ješićevog napuštanja pokrajinske vlade nije obratio javnosti[15]. Procenio je da su poplave i politika zapošljavanja bolje teme za osvajanje vrha republičke DS[16]. Sebi je obezbedio političku odstupnicu u Beograd. Glatko i bez većeg napora, zamenio je Đilasa na čelu stranke. Ni nedelju dana posle SNS, i Pastor je obavestio javnost da koalicija DS–SVM–LSV u Pokrajini nema perspektivu, nazivajući sopstvenu borbu za njen opstanak „uzaludnom“[17].

A onda: nešto sasvim drugačije! Baš kad je izgledalo da se koalicija oko DS raspala, obnovljena je[18]. SPS je apelovao za rekonstrukciju pokrajinske vlade[19]. Izbori su još uveki izgledali mogući[20], što je potvrđeno i iz vladajuće stranke[21]. SNS je uzalud pokušavala da „pokaže mišiće“[22] najavljujući Igora Mirovića na čelu pokrajinske vlade[23] umesto Pajtića[24]. Međutim, odmah potom je baš iz poslaničke grupe SNS u Skupštini APV javnost obaveštena da izbora ipak neće biti[25]. Junsko zasedanje Skupštine APV je pokazalo da je Pajtićeva koalicija opstala[26], makar privremeno[27].

Odmah po zakazivanju sednice Skupštine APV (2 jula[28]) na kojoj pokrajinska vlada treba da bude rekonstruisana, Vladimir Galić iz SNS je obznanio da njegova stranka u toj vladi neće učestvovati[29]. Vojvođanska SNS je svojom pokrajinskom kreni-stani politikom dala snagu za obnovu autonomaške koalicije oko Pajtića.

Završilo se baš kao što je najavio dobro obavešteni Ištvan Pastor[30]. Pastor je za jesen najavio „koncentracionu“ pokrajinsku vladu, pošto u Pokrajini za Pajtića očigledno „nema alternative[31]“.

Motivi autonomaške pokrajinske koalicije su jasni: pad Pajtića = izbori = gubitak vlasti nad APV. U prevodu, autonomaška koalicija će opstati tokom leta, a s jeseni bi se moglo očekivati da ponude SNS-u ulazak u pokrajinsku vladu u zamenu za naredno odlaganje pokrajinskih izbora[32]. Uostalom, o dubokom potcenjivanju demokratije možda najbolje svedoči stav kojeg je izneo dr Jovo Komšić, tvrdeći da bi „izbori bili besmisleni u ovom trenutku“ i da se i stvari „izborna volja meri na projektima za regionalnu autonomiju“[33].

Autonomaši su shvatili da SNS-u Vojvodine (uprkos kalkulacijama oko izbora[34]) za sada manje smeta ostanak Pajtića na čelu pokrajinske vlade od dolaska Mirovića na njegovo mesto. Naravno, kompromis se može izmeniti učešćem partijske centrale SNS iz Beograda, čim Aleksandar Vučić nađe vremena da se ozbiljno pozabavi i Vojvodinom. A tada treba očekivati i nove evroatlantske zahteve i nove spoljno-političke okolnosti.

Za koliko beogradskih fotelja su nas autonmaši u sve ovo uvalili?

Tokom perioda izbegavanja pokrajinskih izbora samo su visoki funkcioneri SVM sebi obezbedili nekoliko fotelja u republičkoj vlasti, a Pajtić osvojio vrh DS. Dijagnozu stanja je još u aprilu ove godine postavio Laslo Vegel: „Tako će jednog dana autonomija poprimiti izgled ikebane i građani neće ni osetiti potrebu za njom. Neki će pokazivati prstom na Beograd, pravdajući sebe da su nam oni uzeli autonomiju, ali neće reći ništa o tome da smo je mi tako olako prodali. Polako ćemo saznavati i to, koliko plišanih fotelja vredi Vojvodina.“[35]. Za sada su tu cenu od Vučića naplatili samo političari SVM-a.

Pokrajinski izbori i dalje ostaju opasnost za nemađarske autonomaške političare koji sebi nisu isposlovali fotelje u republičkoj vlasti. Ipak, politička trgovina autonomijom Vojvodine je etički politički problem onih koji još uvek veruju da jedan isti narod treba da se osamostali od sopstvene države. Ni komunisti, a ni postkomunistički autonomaši nisu autonomaški poredak u Vojvodini razvijali demokratski i legalno, već su samo sprovodili strane interese (počev od Kominterne, preko projekta Intermarium, nemačke BND, Londonske konferencije, Evrope regija, Dunavske strategije, IRE, vojvođanskog „Pariskog kluba“, sve do Evropske unije).

Nama je jasno da su dva poreza dupla cena koju će na kraju morati da plaćaju građani Vojvodine u ime APV samo zato da bi paradržavna birokratija mogla da živi na račun građana. I bez toga, iskustvo je pokazalo da je Vojvodina počela da siromaši baš kad je počela da razvija autonomiju, i bez NATO-bombardovanja i sankcija. Na tom putu je ostala bez razvojnog bankarstva, njeni fondovi su ispražnjeni, fabrike i zadruge upropašćene, a obradiva zemlja rasprodata strancima i domaćim tajkunima. Sve one donacije iz EU kojima se Pajtić toliko hvalio uopšte nisu uvećale standard i imovinu građana koji u Vojvodini žive. Naprotiv[36]. Uostalom, vaše plate i vaša zaposlenost su mnogo ispravnije merilo od onoga što vam sugerišu mediji pod kontrolom istih onih koji su 1999. godine bombardovali zgradu RTV.

Tzv. vojvođansko autonomaštvo sve teže i sve skuplje održava uvaljivanje evropske regije kroz ustanove našeg unutrašnjeg poretka[37]. U budućnosti će pritisak ka razvoju evropske regije na grbači Vojvodine biti direktnije i otvorenije vršen spolja. Međutim, to je sasvim druga tema.