Od „istorijskog Ne“ do istorijskog poraza

Kada sam pisao prethodni članak o tzv. briselskim pregovorima nosio sam se idejom da naznačim moguće političke implikacije osme runde pregovora (za one koji se slabije sećaju to je ona runda na kojoj je Vučić rekao svoje istorijsko Ne), odnosno perspektive koje je ta runda otvarala. Pojedini kritičari su mi zamerili da nije donet precizan i jasan zaključak. To je delimično tačno i za to postoje barem dva razloga – prvo, nisam sklon da kada su informacije nejasne i protivrečne pa još prekrivene naslagama poluinformacija i obmana iz njih izvlačim neke dalekosežnije zaključke; autori koji su skloni ovakvom pristupu neretko u zamršenu mrežu informacija učitavaju sopstvene želje (ili strahovanja) što vodi nerealnom ocenjivanju pojedinih događaja i ličnosti; drugo, verovatno sam se podsvesno nadao da se dešavanja koja sam naslutio neće obistiniti. 

Paradigma političkog delovanja, i ove Vlade kao i prethodnih, jeste takva da je ona gotovo i na nivou teorije isključivala bilo kakvu drugu mogućnost osim potpisivanja ovakvog ''sporazuma''. Srpska politička elita u svojoj dubokoj nesposobnosti, vezala je pitanje sopstvenog legitimiteta za pitanje pridruživanja Evropskoj uniji. Ta politička nit može jasno da se prati od oktobarskih promena 2000. godine do sada. Za nosioce najvažnijih političkih funkcija evrointegracije nisu samo nada i zalog vlastitog političkog opstanka već su se, s vremenom i samoubeđivanjem pretvorili u svojevrsnu političku eshatologiju. Ne treba kriviti političare za takvo rezonovanje – pitanje njihovog političkog opstanka je vezano za taj proces, jer izvan i nezavisno od njega oni nemaju pojma šta bi mogli da rade. I to uopšte ne treba da nas čudi – izrasli u senci snažnijih lidera kao druga i treća postava aparatčika oni se u svom političkom životu, ne računajući nekoliko poslednjih godina uzleta, nisu bavili rešavanjem nikakvih političkih problema. Jednom rečju oni manje više pojma nemaju šta zapravo treba da rade. I zato kod naših političara uvek postoji samo jedan ključni problem – korupcija, Kosovo, evrointegracije, inflacija – svest o celini i paralelnom toku više procesa kod njih u potpunosti izostaje.

Pregovarački proces je od samog početka bio tako postavljen da je Srbija uvek bila strana koja gubi. Lestvica srpskih interesa lagano je spuštana, tako da kada je pre neki dan na naslovnici Blica osvanuo naslov Srbija je dobila sve što je tražila to više nije delovalo kao nikakvo naročito postignuće. U poslednjim rundama Srbija je nesumnjivo, dobrovoljno i sa najvišeg mesta, odlučila da se samoukine na Kosovu i Metohiji. Kao što je zapazio Vojislav Koštunica: Ni NATO agresija, ni velike zapadne sile nisu mogli da nam nanesu toliko zla koliko danas vlasti Srbije nanose zla sopstvenom narodu i sopstvenoj zemlji. Ono što nije pošlo za rukom neprijateljima Srbije, da unište i ukinu srpske institucije na Kosovu, pošlo je za rukom aktuelnoj vlasti. Čitajući tekst parafiranog sporazuma koji se pojavio u medijima možemo da zaključivo da je ovo u potpunosti tačno. Srbija se ne spominje ni jednom jedinom rečju!

O Srbima na Kosovu i Metohiji sadašnje srpske vlasti pregovaraju otprilike kao Slobodan Milošević o bosanskohercegovačkim Srbima – sa pravom na potpuno pokroviteljstvo, ali i svešću da se razgovara o ljudima kojima se ne predsedava, koji su ipak deo nekog drugog političkog organizma. Ipak za razliku od dejtonskih pregovora koji su bili ishodište dugotrajnih ratnih napora Srba u Republici Srpskoj i dugotrajnog ekonomskog iscrpljivanja SR Jugoslavije u ovim pregovorima izgleda da se oni o kojima se razgovara ništa nisu pitali. I što je još važnije – kao ishodište pregovaračkog procesa prihvaćeno je nešto što je manje od faktičkog stanja, manje od realnosti o kojoj su nam toliko propovedali poslednjih nedelja (ako je bilo šta prethodnih nedelja bilo pakleno onda je to zastrašujući medijski pritisak na čula građana Srbije da se prihvati realnost).

U Briselu je dogovoreno formiranje nekakve zajednice srpskih opština, koja bi imala relativno široka ovlašćenja u okvirima Kosova. Ali, ko garantuje sprovođenje ovih ovlašćenja? Predviđa se nekakav monitoring (tačka 6), ali samo u onom delu gde se govori o predstavničkoj ulozi Srpske zajednice pri centralnim organima i ostaje potpuno nejasno ko će nadgledati implementaciju ovlašćenja srpske zajednice. Ne treba sumnjati da će to vršiti naši dobri pokrovitelji iz Evropske unije. Nadam se da će ovo i druga sporna mesta u ''sporazumu'', koji je jasan krah srpske politike, naići na žestoko i argumentovano osporavanje u predstojećoj skupštinskoj debati. Aleksandar Vučić se nedavno žalio kako je nemoguće bez bezbednosnih garancija postići sporazum sa kosovskim Albancima pa možemo sasvim opravdano postaviti pitanje gde su te garancije u ovom parafiranom nacrtu sporazuma?

Dragomir Anđelković piše: Ako je istina da je sve ono što je srpska strana tražila prihvaćeno, drugim rečima da se Priština složila da Srbi imaju zasebnu upravu, zasebnu policiju, velike ingerencije u oblasti sudstva i trajnu zabranu prisustva takozvanih oružanih snaga Kosova na severu, onda taj sporazum u suštini za nas nije loš. Nasuprot tome, smatram da je suštinski loše to što je Srbija tražila tako beznačajno malo. Predsednik Nikolić, kakve li ironije na Dan vojske, navodi kako Srbija u ovom trenutku nije mogla da dođe do boljeg rešenja a zapravo je tačno da je bolje stanje, u pogledu srpskih interesa, imala pre upuštanja u ovakve pregovore. Pitam li se kako će na ovaj sporazum reagovati svi oni koji su u Vučićevom istorijskom Ne videli vrhunac patriotizma i spremnosti da se beskompromisno bori za srpske interese? A to Ne, sada se jasno vidi, bilo je zapravo poziv da se da bilo šta kako bi srpska strana rekla Da.

Postoji sigurno i značajan broj ljudi koji će biti zadovoljan ovakvim sporazumom. Pre svega tu je establišment kosovskih Albanaca koji je dobio verovatno mnogo više nego što je očekivao. Tu je svakako i evropska birokratija koja je pokazala da zna da se pozabavi problemima domorodaca i jedan broj Srba do krajnosti posvećen kultu Evropske unije. Srbija izabrala budućnost, piše slavodobitno u uvodniku Politike, Dragan Bujošević. I to je nesumnjivo tačno – svaka odluka manje ili više utiče na buduće stanje. Ali budućnost nije toliko jednoznačna, kako pokušavaju da nas ubede privrženici parole Evropska unija nema alternativu. Da li će ovaj sporazum biti usvojen i u kolikoj meri će se primeniti ostaje da se vidi. Ali čak i da se srpski suverenitet i dalje ukida u duhu ovog sporazuma nema nikakvog razloga da poverujemo da će takav tok događaja večno trajati – politika je, a to bi iskusni posmatrač poput Bujoševića trebalo da zna, često vrlo neizvesna stvar.

Ima u ovom tekstu jedno vrlo značajno zapažanje: Tomislavu Nikoliću i Aleksandru Vučiću će tako ostati lakši deo posla, da uvere deo svojih birača da su uradili veliko delo za spas Srbije. To im neće biti naročito teško, jer istraživanja pokazuju da skoro 60 odsto simpatizera naprednjaka kaže: „Vučić je u pravu, šta god da uradi”. U doba kada se sve veći broj političkih odluka u Srbiji donosi u okviru politbiroa SNS-a (potpuno neparlamentarnim putem) teško je poverovati da bi se voljenom lideru mogla nametnuti bilo kakva politička odgovornost. Istorijsko Ne postaće Istorijsko da i nesumnjivo najveći uspeh srpske politike. I Mišković će obavezno dobiti još jedan mesec pritvora.

Na kraju, kada se slegne prašina trijumfa s jedne i razočaranja s druge strane, šta preostaje? Za patriote najopasnija je letargija i pomirenost sa najavljenim stanjem. Narativ o Kosovu koji nameće tzv. elita, a koji je majstorski razobličio Nikola Tanasić, mora biti podvrgnut upornom preispitivanju i osporavanju. Sećanje je važan deo politike, a naše sećanje na ove događaje treba da bude u duhu jedne obrnute parafraze Čerčilove krilatice – ako Srbija i srpski narod budu postojali još hiljadu godina, oni će i tada moći da kažu, bili su to njihovi najgori dani.