Novogodišnja bajka: kako su patriotski forumaši spasli dobrog Antonića od cenzorskog pera zlog Vukadinovića

Tragom nestalog (pa iskrslog) NSPM teksta

Kada se ljudi bave napornim, odgovornim i nezahvalnim poslom poput javne borbe za (istinsku) nacionalnu dobrobit, (stvarno) građansko društvo i (realan) napredak države, kada to rade unutar neprijateljski raspoložene medijske scene uz hroničan nedostatak vremena, sredstava i saradnika, prirodno je da se dešavaju greške i propusti. A tip greške koji se u okrilju redakcije „Nove srpske političke misli“ potkrade češće od drugih, svakako jeste povremeni nedostatak svesti o tome koliko našom javnom scenom (a i ne samo našom!) haraju glupost, zloća i paranoja. Naš nemar prema elementu iracionalnog, sumanutog i prekoumnog u našem društvu, ostavio nas je ne jednom zatečenim i iznenađenim odsustvom razumevanja za stavove koji su bili potpuno adekvatno izloženi i konsekventno branjeni, da bi ih neki od naših čitalaca, sagovornika i protivnika odbacili samo na osnovu njihove unutrašnje potrebe (bila u pitanju ideološka zaslepljenost, nedostatak zdravog razuma, ili ciljevi koji napuštaju okvire dobronamernog političkog diskursa) da NSPM bude u krivu, i to do te mere u krivu, da je jedino „rešenje“ za naše nedopustivo delovanje što hitnije uništenje NSPM kao revizionističkog/kontrarevolucionarnog/antinacionalnog kukavičjeg jajeta.

Kolike razmere ova vrsta agresije prema NSPM može da poprimi među ljudima koji nas već mesecima i godinama ubeđuju da tekstove na sajtu NSPM „ne čitaju“ i da su se u njega „fundamentalno razočarali“, uglavnom zbog odbijanja da se pristane na jednu i jedinstvenu Politiku Nacionalnog Spasa Svakolikog SrBstva, podsetio nas je najnoviji slučaj „Vukadinovićeve cenzure Antonića“.

Kolike razmere ova vrsta agresije prema NSPM može da poprimi među ljudima koji nas već mesecima i godinama ubeđuju da tekstove na sajtu NSPM „ne čitaju“ i da su se u njega „fundamentalno razočarali“, uglavnom zbog odbijanja da se pristane na jednu i jedinstvenu Politiku Nacionalnog Spasa Svakolikog SrBstva (prema ustaljenom internet-pravopisu, piše se uz pritisnuto dugme caps lock, ali nećemo ovde zamarati čitaoce formalnostima), podsetio nas je najnoviji slučaj „Vukadinovićeve cenzure Antonića“, kojim je (po ko zna koji put) „prelivena kap“ i NSPM „definitivno zakoračila u svet režimski kontrolisanih medija“.

Naime, prof. Antonić je tokom decembra pripremao veoma opsežan i sadržajan pregled razvoja i dometa državne „kosovske politike“ od okupacije KiM do današnjeg dana. Ovaj tekst, čije je objavljivanje planirano za prve dane januara, nakratko se pojavio na sajtu NSPM 31. decembra, da bi sa njega bio uklonjen i postavljen nekoliko dana kasnije.

Redovni čitaoci sajta NSPM svakako su ne jednom iskusili frustracije tehničkim poteškoćama i nedostacima ovog portala, budući da su, uglavnom zbog nedostatka sredstava i preopterećene mreže saradnika, tekstovi povremeno iskrsavali, nestajali, gubili prelom, kodiranje i čitave pasuse, da i ne govorimo o padovima sajta, hakerskim napadima i sličnim, krupnijim problemima. U slučaju Antonićevog teksta, situacija je, međutim, bila znatno benignija – njegovo objavljivanje bilo je predviđeno za kasniji datum (između ostalog, da bi popunilo „praznični vakuum“, kada niko ništa ne piše, niti se išta naročito bitno događa), a kolega koji je bio zadužen za pripremu teksta privremeno ga je „pustio“ na sajt da vidi kako izgleda prelomljen, a posebno kako se „ponašaju“ mnogobrojne fusnote i linkovi. Nakon što je to učinio (i to loše, uzgred budi rečeno, pošto je opsežni Antonićev tekst narednih dana i dalje imao problema sa fusnotama i prelomom), tekst je skinut i stavljen u red za objavljivanje kada je i planirano. Nekoliko dana kasnije je objavljen, takav kakav jeste.

Virovi i brzaci informatičkog toka

Čemu ova priča, i zašto traćiti vreme čitalaca na nezanimljive tehnikalije? Zbog toga što je neko od krajnje zlonamernih i očigledno paranoičnih kritičara NSPM iz redova onih „koji su se zakleli da NSPM više neće čitati“ od ovoga napravio prvorazredni internet-skandal, koji je kulminirao sa hiljadama elektronskih pisama razaslatih širom „mreže“, u kojima je sadržana veza ka odrazu prvobitnog Antonićevog teksta (tzv. „keš-kopija“), uz propratno pismo o „Vukadinovićevom cenzorstvu“, koje je, eto, poprimilo tolike razmere da je zabranio objavljivanje ogromnog teksta svog najbližeg kolege i prijatelja. Naravno, „reakcija“ je bila toliko munjevita da niko nije imao vremena da Antonićev tekst zaista i pročita u utvrdi da u njemu nema, ama baš ničega, što bi se kosilo sa političkim i društvenim stavovima NSPM (u čijem kreiranju, opet vredi napomenuti, neposredno učestvuje i sam Antonić). Dovoljno je bilo ovlaš i javašlijski (kako se to obično radi na internetu) utvrditi da postoji nekakav Antonićev tekst i da njega nema na stranicama NSPM, i trač je bio zapečaćen, a presuda doneta. Kada se tekst kasnije pojavio, priča se već odomaćila u krugovima srpskih „turbo-folk forumaša“ (upravo onih, koji na samom sajtu NSPM najčešće žale na probleme sa „cenzurom“), i bez ikakvog proveravanja (ko će čitati onoliki tekst?!), nastavilo se sa dezinformacijama da to nije isti tekst, već „cenzurisana verzija“.

 

Dovoljno je bilo ovlaš i javašlijski (kako se to obično radi na internetu) utvrditi da postoji nekakav Antonićev tekst i da njega nema na stranicama NSPM, i trač je bio zapečaćen, a presuda doneta. Kada se tekst kasnije pojavio, nastavilo se sa dezinformacijama da to nije isti tekst, već „cenzurisana verzija“.

 

Ova pomalo komična neprilika u kojoj se zatekla NSPM ukazuje na drugu stranu medalje i „tamnu stranu“ internet revolucije, koja je, ubrzavanjem informacionih tokova, otvorila čitav novi svet za površnost, javašluk i nemar, kao i za najzlobnije manipulacije, podmetanja i faslifikate. Okviri ovih manipulacija su zaista zastrašujući, pošto je velikom broju poštenih, obrazovanih i dobronamernih ljudi lakše bilo da informaciju o „NSPM cenzuri“ proslede, nego da je provere. NSPM je tako, u ovim prvim danima 2011. godine, postala prva žrtva upravo one informatičke strukture javnosti, kojoj duguje svoj rastući ugled i uticaj u srpskom društvu. Pri tome je odsustvo kritičke svesti i slepo povinovanje nužnosti „toka informacija“ ovde povezano sa jednim tipično-srpskim, tipično-balkanskim katastrofizmom i destruktivnošću, koji nalažu da se svako pitanje i svaki problem obavezno tumače na najnegativniji način, koji najviše blati učesnike. U pitanju je jedna tabloidizacija srpskog interneta, zasnovana na već ustaljenoj „strukturi dezinformacije“ – prvo se postojeća (benigna) informacija istrgne iz konteksta, zatim se spinuje, kiti i šminka (odnosno, iskrivljuje do neprepoznavanja), da bi se pustila u informacione tokove, umnožavala i odjekivala do te mere da je nikakav demanti više ne može „oprati“. A kako bi i mogao, kada u „dezinformacionoj kuhinji“ niko nema interesa da se na isti način potrudi oko ispravljanja nepravde, koliko su se potrudili oko njenog činjenja. Jer nažalost, a to je ubedljivo najveći problem NSPM na srpskoj javnoj sceni – u našem društvu laži, manipulacije i simulacije, u društvu ideološke isključivosti i potisnute agresije – istina nije na ceni.

Okviri ovih manipulacija su zaista zastrašujući, pošto je velikom broju poštenih, obrazovanih i dobronamernih ljudi lakše bilo da informaciju o „NSPM cenzuri“ proslede, nego da je provere.

„Smrtni greh“ NSPM

Stoga je „problem“ koji NSPM ima sa svojim neuljudnim i ostrašćenim kritičarima (Bogu hvala, pa nisu svi takvi!), istovremeno njena najveća vrlina – njeno predano i sistemsko insistiranje na istini i pravdi, na „nazivanju stvari pravim imenom“ i smatranju stvari „onakvim kakve jesu, a ne onakvim kakvim razgalamljeno mnoštvo želi da ih vidi“, sve to praćeno tvrdom političkom opredeljenošću za kulturu dijaloga i društveni diskurs kao jedino mesto rađanja valjane političke  prakse. Zalaganje za Istinu i pravdu jeste hibris „Nove srpske političke misli“ – to je ono što ne mogu da nam oproste naši ideološki skučeni, duhovno učaureni i više nego dobro društveno pozicionirani „sagovornici“ iz krugova, kako tzv. „Druge Srbije“, tako i kafanskih „patriota“. Ovo temeljno i dosledno opredeljenje, kako je to već nebrojeno puta istaknuto, nikome ne garantuje nepogrešivost autora NSPM, ali garantuje da će svako od njih uvek govoriti ono što misli, da će biti spreman da svoje mišljenje na pristojan i odmeren način izloži, kao i da sasluša i prihvati dobronamernu kritiku.

Ovo je razlog zbog koga se sve više ljudi odlučuje da svoje stavove i dileme izlaže upravo preko NSPM, znajući da će tu naći prostor unutar koga će njihove ideje i stavovi biti dočekani sa neophodnom dozom poštovanja i uvažavanja, te da će upravo kroz odgovoran politički dijalog sa neistomišljenicima moći da odjeknu kao korisne po društvo i državu. To je razlog zbog koga je ugled i uticaj NSPM neprekidno rastao prethodnih godina, bez obzira na materijalne i finansijske poteškoće. I to je razlog zbog koga sve veći broj „političkih delatnika“, koji NSPM doživljavaju kao nekoga ko im ugrožava njihovu analitičarsku/profetsku/salonsko-revolucionarnu tezgu, svoje javne napore isključivo posvećuje blaćenju i podrivanju godinama građenog autoriteta NSPM.

Medijska žaba sa patriotskim potkovicama (američke proizvodnje)

Kampanje koje se vode protiv NSPM iz naše perspektive uglavnom izgledaju tragikomično u svom nemuštom imitiranju „svetlih uzora za Zapada“, baš kao što ovo poslednje zamešateljstvo neodoljivo podseća na medijsku kampanju od pre dve godine, kada je celokupna zapadna javnost iz petnih žila pokušavala da zaštiti „dobrog“ predsednika Medvedeva od „lošeg“ premijera Putina, zaboravljajući da su u pitanju ljudi iz iste ekipe, koji neposredno komuniciraju svaki dan i koji zajedno učestvuju u obrazovanju ruske politike. I uopšte, ovaj deo srpske javnosti, najglasniji u svom „antiameričkom“ raspoloženju, po pravilu najviše veliča SAD i najviše se trudi da od njih načini svemoćnog i svevidećeg gospodara sveta, čijem oku ništa ne promiče i čijim se planovima ništa ne može otrgnuti. Za njih je Vuk Jeremić „podmetnuti lažni patriota“, izveštaj Dika Martija predstavlja „lukavu američku spletku da Srbi spuste gard“, a dok je Đorđe Vukadinović (sa ili bez Slobodana Antonića, kako je kada zgodno), u stvari „lažna fortifikacija“ koji je, valjda, pušten da se na javnoj sceni deset godina lavovski bori za nacionalnu stvar samo da bi „smutio srpsku javnost“ baš onda kada je bilo najbitnije, baš onda kada su se „oni“ (istinske patriote, prekaljeni nacionalisti i Srbi sa pedigreom) spremali da stvar uzmu u svoje ruke i Srbiju povedu put nepovratnog boljitka i blagostanja.

Ovo temeljno i dosledno opredeljenje, kako je to već nebrojeno puta istaknuto, nikome ne garantuje nepogrešivost autora NSPM, ali garantuje da će svako od njih uvek govoriti ono što misli, da će biti spreman da svoje mišljenje na pristojan i odmeren način izloži, kao i da sasluša i prihvati dobronamernu kritiku.

Istovremeno, nema veće gomile lenjivaca, neradnika i jalovih katastrofista-fatalista od ove grupe ljudi koja ništa drugo ne radi, nego pljuje i psuje po forumima i kafanama, uvek spremna da ubaci klip u točkove svakome ko nešto zaista radi i ko pokaže kakve-takve rezultate u borbi za opšte dobro (pa se, recimo, nipodaštava i omalovažava tiha i uporna delatnost srpske diplomatije i predstavnika srpske Skupštine u Savetu Evrope, koja je uopšte omogućila da dođe do Martijevog izveštaja), i uvek nemoćni da učine ono što sami smatraju da je ispravno, jer im ruke vezuju Amerika, Rusija, EU, Vatikan i, u poslednje vreme, sve više i sve češće, NSPM. A kada neko sedi u kafani, ili se krije iza internet pseudonima, mnogo je lakše ratovati sa Amerikom, nego sa srpskom političkom nekulturom, korumpiranom i bahatom političkom elitom, finansijskom oligarhijom i prozapadnim medijskim monolitom.

O mestu NSPM u srpskoj javnosti

Koliko je teško, nezahvalno i mukotrpno istinski se boriti za promene i nastojati stvari pomeriti iz mesta u ovoj i ovakvoj Srbiji, saradnici NSPM znaju više nego dobro. Takođe znaju koje razmere poprimaju pozitivni efekti njihovog rada, kada primete da su njihovi argumenti, ideje i kritike zaživele u javnosti, i odjekuju sa svih strana i iz svih izvora. A da se čini nešto dobro, najočiglednije je kada se zamerite upravo onim snagama koje u Srbiji ne rade ništa drugo nego izigravaju balast, čija je jedina svrha da zemlja brže i dublje potone, i teže se pomeri s mesta. U pitanju su oni koji nikada neće uraditi nešto konstruktivno za svoju zemlju, ali će biti prvi u redu da izgaze i omalovaže trud i napor drugih. Šta, uostalom, reći za ljude, koji za novogodišnje praznike nemaju pametnija posla nego da šire internetom spletke o „Novoj srpskoj političkoj misli“?

Da je situacija u zemlji manje napeta, a društvene pozicije NSPM manje izložene svim oblicima napada (od kojih neki daleko prevazilaze svake okvire uljudnog i civilizovanog političkog dijaloga), mogli bismo se samo zahvaliti svojim „opadačima“ na činjenici, da su novogodišnje praznike proveli posvećeni nama, sa pažnjom i predanošću kakva često nedostaje našim sopstvenim saradnicima. Ali kada smo se posvedočili o razmerama štete koju ova vrsta spletkarenja može naneti, pre svega kod dobronamernih čitalaca koji su nas zasipali elektronskom poštom punom zabrinutih pitanja o sudbini Antonićevog teksta, shvatili smo da je vrag odneo šalu.

Apelujemo na čitaoce da naš sajt, kao i sadržaj tekstova koji su na njemu objavljeni, čitaju i razmatraju oslanjajući se na sopstvenu upotrebu zdravog razuma i da se bave onim  što se u tim tekstovima govori, a ne onim što govore oni koji ni nama, a po svoj prilici, ni Srbiji, ne žele ništa dobro.

Najzad, upravo ova vrsta neodgovornog „forumaškog linča“ stvorila je atmosferu zbog koje je Slobodan Antonić svojevremeno bio prinuđen da napusti „Pečat“, čime je velika šteta naneta i samom časopisu i javnosti. Pri tome, nije puka koincidencija što delovanje ovdašnjih ekstremnih „zapadnjaka“ i ekstremnih „nacionalista“ često ima identičan efekat. Ideja da se ovakvo marginalizovanje jednog od vodećih glasova slobodnomisleće srpske javnosti može nastaviti u nedogled, a pogotovo licemernim i neinteligentnim „izigravanjem prijatelja“ i „glumljenjem zabrinutosti“ za NSPM (onako kako su SAD poslovično „zabrinute“ nad stanjem demokratije u Rusiji i ljudskih prava u Iranu), svakako je smešna, ali sa druge strane, zaista je besmisleno i nepotrebno da NSPM trpi ovu vrstu sejanja smutnje među svojim čitaocima.

Apelujemo na čitaoce da naš sajt, kao i sadržaj tekstova koji su na njemu objavljeni, čitaju i razmatraju oslanjajući se na sopstvenu upotrebu zdravog razuma i da se bave onim  što se u tim tekstovima govori, a ne onim što govore oni koji ni nama, a po svoj prilici, ni Srbiji, ne žele ništa dobro. A što se tiče „srbskih hajduka“, koji drže busiju i samo čekaju povod da upute neki metak u leđa, neka im je sa srećom!