"Nova Demokratska stranka" – džaba ste krečili

"Dugotrajna opozicija je pogodna za mudrost, ali je štetna za narav", govorio je u svom prepoznatljivom ironičnom tonu Borislav Pekić. Dugotrajna opozicija nije našim strankama donela mudrost, ali je svakako doprinela u velikoj meri narastajućoj političkoj truleži koja sada dominira u našem političkom životu. Tako se dešava da dolazak na vlast samo u pravom svetlu pokazuje kakva je stvarna slika naših političkih stranaka koje ne uspevaju da nam pokažu da su stekle potrebnu mudrost i razložnost za vođenje državne i nacionalne politike.

Veliko je pitanje da li se u ovim socijalnim i društvenim okolnostima mogu u naš politički život ugrađivati toliko neophodna prosvećenost, racionalnost i uravnotežen pristup najvažnijim političkim izazovima. Naprotiv. Politika je i dalje poprište neprincipijelnih stranačkih borbi koje su oličenje razaranja svake načelnosti koja upravo proističe iz političke mudrosti akumulirane u korpusu političkih ideja i ideala koje zastupa i nastoji da sporovodi određena politička organizacija. Očigledno je da je odlazak u opoziciju nakon dugogodišnjeg vršenja vlasti idealna prilika da se se stekne izgubljena mudrost, ali i da se povrati teško narušeni moralni kredibilitet čije je drastično poništavanje i bio jedan od glavnih faktora koji je doveo do gubljenja izbora. Bez obnavljanja moralnog kredibiliteta Demokratska stranka ne može da postane ozbiljnija i respektabilnija opozicija, ali očigledno je da joj to ne uspeva jer je još uvek zaokupljena svojim unutrastranačkim prestrojavanjima, ali i nedostatkom konzistentne politike koju namerava da afirmiše sada kao opoziciona stranka.

Danas se u ovoj stranci umesto o već davno zaboravljenoj i dezavuisanoj mudrosti govori o konsolidaciji stranke poražene na izborima i u postizbornim kombinatorikama. Zato se i može čuti pitanje da li je Demokratska stranka sada kao najveća opoziciona stranka dovoljno konsolidovala i učvrstila svoje jedinstvo da bi mogla da izađe iz duboke političke defanzive u koju je zapala nakon „pomiriteljske“ izborne skupštine koja je samo na kratak rok pacifikovala unutarstranačke sukobe.

Demokratska stranka je obnovljena pre dvadeset godina kao organizacija koju su činili u to vreme najugledniji i najuticajniji intelektualci i u njoj je bila koncentrisana ne samo politička mudrost o kojoj je govorio Borislav Pekić, na koga se niko više i ne poziva u Demokratskoj sgranci iako je on bio jedan od najznamenitijih osnivača. Nakon dve decenije velikih političkih borbi Demokratske stranke, u čijoj tradiciji je postojao stalni kritički dijalog, došli smo u situaciju da ni nakon ubedljivog poraza na poslednjim parlamentarnim izborima nije stvoren prostor za ozbiljan kritički dijalog u kome bi se iskristalisale političke ideje i stavovi koji bi joj omogućili da sada postane ozbiljna politička i društvena alternativa. To očigledno nije ni moguće jer se u njoj ništa ozbiljno nije ni promenilo, jer su odmah nakon farsične izborne skupštine utihnule rasprave o reformi stranke, korenitoj izmeni statuta i programa stranke, demokratizaciji odlučivanja i snažnijoj ulozi članstva u kreiranju i sprovođenju ne samo kadrovske politike koja je još uvek u rukama stranačke oligarhije, uvođenju neposrednih izbora i radikalnoj kadrovskoj obnovi.

Umesto demokratizacije i reformisanja stranke na delu je truli kompromis koji sada čuva postignuti status kvo, što je izraz nespremnosti da se učini ozbiljan radikalniji potez u unutrašnjem ustrojstvu i programskom delovanju stranke. Samo su popunjene dogovorene kadrovske kvote u stranci, a ona i dalje funkcioniše na isti način, bez novih političkih, statutarnih i programskih inicijativa. Sada se u pravom svetlu pokazuje istinitost i dalekosežnost upozorenja koje je izneo na tzv. Izbornoj skupštini Demokratske stranke član Glavnog odbora i predsednik resornog odbora za kulturu Gojko Tešić: “Dogovor o povlačenju Borisa Tadića iz izborne trke u stranci truli je kompromis čija će se ružna strana vrlo brzo pokazati. To nije zalog za izlazak DS iz krize. Zašto se DS nije obračunao s korupcijom u svojim redovima iako je vrh stranke to obećao pre tri godine. Nije Boris Tadić izgubio izbore, već DS, a Tadić samo plaća ceh. Na spisku kandidata nema nekih ljudi koji su bili veoma vredni u stranci, spisak kandidata je lobistički i to je primer grotesknosti demokratije. Nije demokratija netolerisanje različitosti i pretrčavanje na pobedničku stranu, kao i oslanjanje na podanike i eliminisanje mislećih. Nije demokratija i lopove u svojim redovima braniti po svaku cenu“.

Ovako izrečene kritičke reči su mogle biti osnova za radikalniju promenu u Demokratskoj stranci, ali su one dočekane kao nepotrebni radikalizam i ostale su apsolutno usamljene na toj Izbornoj skupštini DS. Vidi se danas da ni tada, a ni u ovim izmenjenim političkim okolnostima nije bilo volje a ni političke spremnosti da se povede ozbiljan politički dijalog o stanju u redovima DS-a. Pozivanje koje neprestano možemo čuti da se umesto cepanja stranke pokazala spremnost da se ponovo grade sloga i jedinstvo i tako iznedri nova energija za stvaranje političke alternative izraz je postignutog kompromisa koji se neće moći održati jer se jedinstvo stranke i dalje smatra vrhovnom vrednošću bez obzira na to što se ono postiže putem mobilizacije opštinskih odbora koji samo pokrivaju izrečene želje i nalog novog predsednika stranke. Ista politička praksa, samo su na delu akteri koji su samo promenili stranačkog vođu kome se zaklinju na vernost i poslušnost.

U analizi istraživanja rejtinga stranaka u kojima SNS dostiže 40 odsto, a DS se kreće oko 15 odsto zajedno sa SPS-om, rečeno je da je DS danas pasivna opozicija koja miruje do učmalosti i obamrlosti, a jasno je da birači i simpatizeri ove stranke nisu izašli iz duboke apstinencije jer očigledno ne osećaju tu energiju jedinstva. Pri tome nije pokazano na koji način će DS povratiti neophodni uticaj intelektualnog sloja Srbije koji je dugo vremena bio jedan od najvažnijih i najdelotvornijih oslonaca razvoja ne samo Demokratske stranke već i demokratije u Srbiji. Politički savet DS, čija bi glavna uloga bila, zajedno sa resornim odborima, da okuplja intelektualni potencijal ne samo Demokratske stranke, i dalje vode ljudi koji snose veliki deo odgovornosti što je Demokratska stranka ostala bez svog nekada izuzetno snažnog uticaja među intelektualcima.

Problem je u tome što se i dalje podstiče antiintelektualizam, a ljudi od integriteta u svojim strukama i dalje su marginalizovani. Problem je u tome što se ništa nije promenilo u oligarhijskom ustrojstvu i delovanju Demokratske stranke. Ne mogu isluženi partijski kadrovi da revitalizuju intelektualni dijalog i pokrenu kritičku raspravu ne samo unutar Demokratske stranke. Stasala je čitava jedna nova generacija intelektualaca i javnih delatnika koji ne mogu da dođu do izražaja u oblikovanju intelektualnog i idejnog profila stranke, ona je ostala kao i sama Demokratska stranka van matice najvažnijih intelektualnih i idejnih rasprava koje se vode u savremenom svetu – kriza demokratije, izazovi savremene socijaldemokratije, digitalno doba i njegov uticaj na društveni život, klimatske promene, genetski modifikovana hrana, ekonomska kriza globalnih razmera, alterglobalizam, profilisanje savremene levice, nezabeleženi jaz između siromašnih i bogatih, novi društveni pokreti, izazovi savremenih kretanja u nauci.

Demokratska stranka je jednostavno ostala izvan rasprave o najvažnijim izazovima budućnosti koju je ona morala da osmisli i povede, i to jedan od razloga što ona i ne može da konstituiše adekvatnu i realnu političku alternativu. Ovu neophodnu programsku alternativu u Demokratskoj stranci mogu da danas oblikuju i osmišljavaju samo oni ljudi koji su spremni da otvore, osmisle i podrže neprestani kritički dijalog, ali što je još važnije povrate moralni dignitet neophodan za vraćanje izvornim demokratskim principima na kojima je stranka počivala. Međutim, taj moralni kredibilitet se ne može ustanoviti ako se u Predsedništvo stranke kooptiraju bivši ministri koji su pokazali da su poslušni vojnici partije i vratili su poslaničke mandate poštujući nalog novog predsednika stranke, a pri tome su ocenjeni kao ministri koji su veoma dobro vodili resore za koje su bili zaduženi. Poštovanje stranačke (predsedničke) discipline se ističe kao osnovna zaloga da se i dalje ostane na stranačkoj kadrovskoj listi za moguće nove funkcije kada se stranka jednog dana vrati na vlast.

Predsednik DS Dragan Đilas je na sednici Glavnog odbora posebno pohvalio izuzetnu hrabrost bivše ministarke pravde Snežane Malović i Mikija Rakića, koji se nedavno založio da ne treba vraćati strah među novinare, da li to znači da je u periodu kada je DS kontrolisala medijski prostor bilo opravdanih razloga za strah. Problematično je zašto bivša ministrka pravde nije ostala u Parlamentu da hrabro brani sprovedenu reformu pravosuđa, nego je politički nagrađena za svoju stranačku lojalnost. Zahtev predsednika DS Dragana Đilasa za vraćanje mandata koje je na sednici Glavnog odbora podržalo osamdeset opštinskih odbora u stvari je samo demonstracija na koji način on namerava da vodi Demokratsku stranku. To se može videti iz njegovog stava o nužnosti da ministri vrate stranci mandat jer on smatra da će kao predsednik DS biti dužan da iznosi svoj stav. Da li će to biti prihvaćeno na predsedništvu on još ne zna. Ali su zato tu njegovi poslušnici u opštinskim odborima koji će njegovim nalozima i zahtevima pridobiti potrebno formalno pokriće.

Veliki problem novog predsednika DS je što on ne može da postane respektabilna politička figura koja će izaći izvan granica beogradskog atara. Velika je iluzija de će se moći ostvariti politički transfer njegovog političkog uticaja kao gradonačelnika Beograda na nacionalni nivo. To će biti izuzetno teška misija. On mora postati političar u pravom smislu te reči i prihvatiti sve rizike i izazove koje ta uloga sa sobom nosi. Neophodno je da, pored toga što se poziva da je "mašinac", pokaže šta su njegova znanja iz oblasti političke teorije, istorije, geopolitike, ekonomije, socijalnih pitanja, jer ta znanja upravo čine habitus svakog ozbiljnog političara.

Jedna od njegovih slabih tačaka je što je u javnosti neprestano prozivan kao čovek koji je stekao bogatstvo koristeći upravo politički uticaj nakon ulaska u Demokratsku stranku. Veliko je pitanje da li će se održati i na mestu gradonačelnika jer ako bude smenjen sa te funkcije to će biti ozbiljan udarac za njegov ukupan politički kapacitet. To su senke koje će ga neprestano pratiti.

Novog predsednika Demokratske stranke objektivno ograničava što on ispoljava veliki stepen autoritarnosti u vođenju stranačkih poslova, jer neprestano ističe neophodnost održavanja jedinstva stranke, što je izrazio kao svoj politički kredo i na sednici Glavnog odbora stranke održanog 27. decembra 2012. godine. “Dok sam ja predsednik, biće ovo jedna stranka, s jednom politikom i jednim centrom moći, predsedništvom. Neće biti više centara moći.“ Pri tome je on pozvao sve one koji se ne slažu sa politikom DS da sami izađu iz stranke. Šta to konkretno znači, da oni koji se ne slažu sa njegovim stavovima treba da napuste stranku. Time se apsolutizuje do krajnjih granica princip jedinstva stranke koje je oličeno u njenom predsedniku, svako ko ima kritički odnos treba sam da se ukloni ili će biti eliminisan iz stranke.

U jednom novinskom komentaru postavljena su suštinska pitanja vezana za dalju sudbinu Demokratske stranke: Na kakvim vrednostima počiva „nova“ Demokratska stranka? Na kakvoj ideologiji, na kojoj politici? Gde se Demokratska stranka nalazi u koordinatnom sistemu levog i desnog, progresivnog i konzervativnog, evropskog i nacionalnog? Šta je uopšte Demokratska stranka danas? Ovo su pitanja na koja još uvek ne dobijamo odgovore i veliko je pitanje da li će ovako ustrojena Demokratska stranka uspeti da na njih odgovori. Zbilja, šta je uopšte Demokratska stranka danas.