(Ne)diplomatski skandal i propaganda ambasadora Masa

Ima već neko vreme da se i u teorijskom i u političkom smislu – i za razliku od nekolicine mojih „levih“ i „desnih“ prijatelja – ozbiljno brinem za sudbinu Nemačke. Pre nepuna tri meseca posebna komisija nemačke vlade u istraživanju je sada i oficijelno utvrdila da je svaki peti Nemac „latentni antisemita“.[1] To se događa godinu dana nakon što je kancelarka Merkel objavila kraj, ionako ne vrlo domišljatog, projekta multikulturalizma[2], tj. u istom času u kojem je Habermas artikulisao tezu o postdemokratskoj eri Evrope, preciznije, o monopolizaciji evropske ideje od strane političkih EU elita.[3] Ali sudbinu EU – i u tome leži razlog ove moje zabrinutosti – umnogome će odrediti upravo sudbina Nemačke. I to pitanje nije samo ekonomska stvar (iako u važnom segmentu to jeste), nego i stvar politike, društva i kulture – i na kraju evropske civilizacije. Jer setimo se i jedne od poslednjih izjava nemačkog ministra spoljnih poslova Gvida Vestervelea: pristup Nemačke sirovinama se mora osigurati, makar i oružjem.[4]

Ovo je bilo potrebno pomenuti jer analiza svake stvari zahteva makar skicu konteksta u kojem se nalazi. Neposredan povod ovog pisanja je istup nemačkog ambasadora u Srbiji Volframa Masa, koji je, obraćajući se studentima, učesnicima programa Dobrodošli u Nemačku, o istom trošku uspeo da izjavi i da tokom čitavog mandata jednog premijera Rusija nije dala ni dinar pomoći Srbiji, i da nekadašnji srpski premijer i predsednik o pitanju koristi i štete od SSP-a ili ne zna ili laže. [5] Nažalost, nije ni prvi put da se suočavamo sa diplomatski skandaloznim izjavama nemačkih ambasadora u Srbiji – nekadašnji ambasador Andreas Cobel javno je saopštio da pitanje Kosova što pre treba rešiti u pravcu nadzirane nezavisnosti, jer bi u suprotnom mogli da budu otvoreni problemi u Vojvodini i Sandžaku.[6] Da je i ovog puta reč o, blago govoreći, potpuno nediplomatskom ponašanju Volframa Masa, juče je objasnio bivši ministar spoljnih poslova SRJ Vladislav Jovanović, uočavajući da je takav čin suprotan i Bečkoj konvenciji i diplomatskoj tradiciji.[7] Zato se diplomatskim „faulovima u napadu“ i „autogolovima“ ovde više nećemo baviti. Ali sem diplomatskog, jučerašnji događaj ima i svoj (polu)vidljivi, izuzetno bitan, politički, društveni, kulturni i (anti)civilizacijski smisao.

U političkom ključu, sada smo svedoci još jedne nove pojave – strani ambasadori ne samo da sve više imaju važnu ulogu u postizbornim „kombinacijama“ i „računicama“, nego se aktivno uključuju u predizbornu kampanju u Srbiji na eksplicitan način. U ovom slučaju – sem ako ne mislimo da je Masov ispad bio „nenameran“ ili neka vrsta „frojdovske omaške“ – Nemačka je započela politički obračun sa Ruskom Federacijom na tlu Srbije. I prilično sam sigurna da ovo nije jedini čin u tom pravcu – ali ovaj čin je transparentan i javan. (Znam da se to ne uklapa u neke ovdašnje želje i projekcije, ali stvari trenutno izgledaju tako, nažalost.) Iz ovog zastrašujućeg ugla, ubrzo bismo mogli da (p)ostanemo svedoci, ali više ne i učesnici, tj. ako sve počne da liči na utakmicu koja više nije naša nego je njihova, biće jasno dokle su stvari stigle i kako će se i preko koga lomiti koplja. Razume se, ni kod „njih“, baš kao ni kod „nas“, neće biti da su „svi isti“, baš kao što nije istina da se ne uočava razlika u konceptima, pristupima i prijateljstvu prema Srbiji. (Pri čemu sva pitanja o tome koliko je ruskog novca i investicija stiglo u Srbiju, a koliko nije – i zašto – kao i pitanja o koristima i šteti od SSP-a, ostavljam stručnjacima i javnosti na procenu).

U društvenom smislu, Masovo iskakanje obeleženo je specifičnošću situacije iz koje progovara: on se obraća studentima, i to ne nemačkim, nego srpskim studentima i u svom izlaganju bez zadrške propagira Nemačku i, što je još gore, to čini kritikujući druge zemlje i domaće političke aktere. A s obzirom na to da i mediji spadaju u ovaj društveni aspekt, treba reći da je granica prekoračena na putu ka sasvim novom fenomenu – da naime više ne možemo govoriti ni o spinovanju, nego, u pojedinim slučajima, o potpunom dezinformisanju javnosti.[8] U kulturnom i civilizacijskom aspektu, kršenje elementarne pristojnosti u zemlji domaćinu, nepridržavanje reda, tj. osnovnih pretpostavki koje omogućavaju dijalog, svakako da ostavlja posledice. U toj stvari izvinjenje državi Srbiji i konkretnoj ličnosti je donja granica i bezrezervno nužan preduslov kako bi se moglo razgovarati. Ali imajući u vidu da je Mas ovaj iskorak napravio istog dana kada je saopštio da su „uslovi za kandidaturu jasni, samo ih treba ispuniti“ – te da je u tim uslovima reč o Kosovu[9] - odnosno, s obzirom na to da je nemački stav prema Srbiji proteklih meseci „dobio“ na brutalnosti i pritiscima, tako nešto nije realno očekivati. Sa druge strane, ono što bismo svakako mogli – i treba – da učinimo jeste da se osvrnemo na pitanja zašto i koga u civilnom sektoru Nemačka u Srbiji svesrdno pomaže već godinama, jer to je naša stvar.

[9] http://www.nspm.rs/hronika/volfram-mas-uslovi-za-kandidaturu-srbije-su-jasni-jednostavno-ih-je-ispuniti.html