Ne možemo da vas primimo, ali se osećajte kao da ste u EU

Evropska unija odradila je još jedan samit sa liderima tzv. zapadnog Balkana u duhu svoje strategije odvraćanja, koju praktikuje u poslednjoj deceniji. Ta strategija, naime, treba da drži na distanci ambiciju političara tog regiona da svoje zemlje nekako uguraju u Uniju a da ih ona istovremeno ne odbije. Ali, kako vreme odmiče Uniji je sve teže da održi kondiciju te igre, budući da se ne radi samo o želji lokalnih političara nego i o obećanju same Unije iz nezaboravne Solunske agende (2003). Tada je ostatku Balkana, kojem nije cvetala perspektiva prijema kao Sloveniji, Rumuniji, Bugarskoj i Hrvatskoj – obećana puna evropska budućnost, što znači članstvo.

Sve dok ovaj ostatak regiona ne ispunjava inače promenljive uslove prijema, ovo večito odlaganje ima opravdanje. Ali, vreme čini svoje i u konkretnom slučaju donosi nove okolnosti. Najpre, Unija postaje inherentno neefikasna u rešavanju svojih unutrašnjih kriznih problema, a glasovi s vrha protiv bilo kakvog proširenja postaju takoreći svakodnevni. Kao posledica, ostaje prazan prostor za uticaj drugih velikih igrača, sada već poslovične trojke – Rusija, Kina, Turska. To treba sprečiti po svaku cenu, jer ovde nije reč tek o „evropskoj“ zoni uticaja nego pre svega o zapadnoj geostrateškoj politici. Između ove dve novonastale okolnosti Unija nastoji da održi svoj odlučujući uticaj u regionu uz slogan – suštinski se ništa nije promenilo, samo vi ispunjavajte svoje zadatke.

Recimo, pomisao da i kada bismo volšebno ispunili sve njene uslove – da, na primer, Srbija prizna nezavisnost „Kosova“, pusti Republiku Srpsku niz vodu, prizna ratnu krivicu iz devedesetih, čak i minimalno popravi svoj autokratski imidž, dovrši svoju privredu u raju za inostrane poslove i izloži im sva prirodna bogatstva itd. – ne bi bila primljena u Uniju

Ali, vreme u kojem se ništa ne događa, premda se ništa ni ne rešava, stvara osećaj rezignacije kod evropejskog mnjenja u datim zemljama, osećaj koji se najpre adresira na nesposobne domaće političare, ali polako i na Uniju. S jedne strane, političari su nesposobni, čak i nevoljni, da realno ubrzaju proces pristupanja ili pridruživanja, a s druge, i Unija nas polako zaboravlja i tako ostadosmo u balkanskoj krčmi. U tim krugovima, koji su zaduženi za stvaranje i održanje pozitivne proevropske energije, ne postoji ni primisao o nastanku objektivnih, strukturnih razloga koji jednostavno ne dopuštaju proširenje Unije. Recimo, pomisao da i kada bismo volšebno ispunili sve njene uslove – da, na primer, Srbija prizna nezavisnost „Kosova“, pusti Republiku Srpsku niz vodu, prizna ratnu krivicu iz devedesetih, čak i minimalno popravi svoj autokratski imidž, dovrši svoju privredu u raju za inostrane poslove i izloži im sva prirodna bogatstva itd. – ne bi bila primljena u Uniju. Za tako nešto nikada ne bi bila postignuta saglasnost većine njenih država članica. Ne zato što nas tamo neko ne voli, nego zato što Unija i bez ovako idealno zamišljene Srbije ima previše složenu i disfunkcionalnu političku strukturu.

To su prilike u kojima je održan samit EU-zapadni Balkan pod slovenačkim predsedavanjem. I pored obimne završne deklaracije u 29 tačaka, ovaj samit biće upamćen po jednoj okolnosti. Domaćin Slovenija, kao trenutno predsedavajući Unije, u prvobitnoj skici deklaracije uneo je godinu 2030. kao pisanu obavezu Unije za prijem država ovog regiona, računajući i „Kosovo“. Takva vrsta smelosti, koja se graniči sa političkom infantilnošću, po pravilu ne prolazi, pa nije ni ovoga puta. Štaviše, tekućoj slovenačkoj vladi ova taktika „da probamo,,,“ događa se drugi put za kratko vreme, posle prvog infantilno smelog projekta premijera o promeni granica u regionu. Sve to pred licem EU.

Janez Janša ostaće poznat kao predvodnik slovenačkih političara kojima pre trideset godina nije bilo skupo da zakolju vola za kilo mesa, znajući da će punu cenu za ovo nedelo platiti drugi. Da, bio je to prvi zločin protiv mira u bivšoj Jugoslaviji. Sada, kao da se vraća na mesto zločina sa maslinovom grančicom  u ruci. I da realistični lideri EU nisu iz svojih razloga odbili ideju o obećanju datuma, visoki predstavnici zemalja regiona proglasili bi slovenačkog premijera političkim svecem. Nije nemoguće pretpostaviti da bi nosioci inicijative za ovo svetovno hirotonisanje bili učesnici samita M. Đukanović i A. Vučić, jer bi tako uz  Janšinu biografiju oprali i svoje.

Pragmatični Evropljani na Brdu kod Kranja svakako nisu imali u vidu ovu farsičnu stranu opštebalkanskog pitanja fokusirajući se na svoj neprijatni problem takozvanog zapadnog Balkana. Njihovo pitanje je bilo: kako premostiti provaliju bez mosta. To su učinili već više puta, ali kao što rekosmo, vreme pokazuje da njihovi magični poduhvati više ne daju rezultate. I zaista, ovoga puta završni dokument samita izgleda nešto drugačije. Posle opšteg mesta o obostranoj privrženosti zajedničkim vrednostima i zaklinjanja u evropsku perspektivu tzv. zapadnog Balkana, sledi deo o „ekonomskom i investicionom planu“. Ovde se, ponovo operiše sa teško ostvarljivim ciljevima – uvodi se plan o zajedničkom tržištu regiona koji tokom petnaest godine CEFTE nije ostvario ni zonu slobodne trgovine – ali se ideja podupire investicionim zahvatima koji odista prevazilaze obime postojećih predpristupnih pomoći. Ne treba biti apriorni skeptik ovim povodom, ali se nužno postavlja pitanje o realnim sredstvima koja nisu predviđena u dugoročnom budžetu Unije za period 2021-2027. Tu zasad ima samo 13 milijardi evra za sve zemlje z. Balkana i te pare imaju svoje konkretne namene.

Naime, čitajući ovaj deo neupućeni čitaoc bi lako mogao da pretpostavi da su zemlje dotičnog regiona već u Evropskoj uniji. Njihove obaveze, štaviše, veće su i od obaveza nekih postojećih, među njima i starih, država članica koje zastupaju politiku neutralnosti i nisu članice NATO saveza

Najzad, poslednji deo deklaracije sadrži tačke o političkoj i bezbednosnoj saradnji. Ovde nosioci dokumenta ponovo prave staru grešku – zamene budućnosti za sadašnjost, ne shvatajući koliko su korisnici dokumenta osetljivi na tu evropsku stilsku figuru-grešku. Naime, čitajući ovaj deo neupućeni čitaoc bi lako mogao da pretpostavi da su zemlje dotičnog regiona već u Evropskoj uniji. Njihove obaveze, štaviše, veće su i od obaveza nekih postojećih, među njima i starih, država članica koje zastupaju politiku neutralnosti i nisu članice NATO saveza. Ovakav efekat ovog dela najverovatnije je nenameran, ako se računalo sa povratkom poverenja u evropsku perspektivu bar Srbije, ako ne ostalih država regiona. A možda je i namerno, posle podizanja u oblake u prethodnom delu, došlo do spuštanja na zemlju u ovom delu. Ko zna, putevi političke domišljatosti su zaista neprohodni.

Ako su posle Strategije proširenja EU iz 2016. i Sofijske deklaracije iz 2018. godine čelnici EU uspeli da probude usnule evroentuzijaste regiona, ovom  najnovijom deklaracijom neće uspeti da ih uspavaju. Računam da će ih aktivisti od državnih do nevladinih nivoa budno pratiti u realizaciji bar ekonomskog dela deklaracije. Inače će pad mučno održive podrške stanovništva evropskim integracijama biti vidljiviji nego svih prethodnih godina. Bio bi to kraj deklaracija ovog tipa  i početak otrežnjenja koje bi i političare nateralo na pravo realističko ponašanje. Bar kada je o Srbiji reč.    

("Srbija i svet")