Naprednjačke mecene ili 300.000 evra za Robija Vilijamsa

Govoriti danas o katastrofalnom i nedostojnom položaju kulture i umetnosti u našem društvu spada u ponavljanje najopštijih mesta i konstatacija. Toliko puta je isticano da se za kulturu iz državnog budžeta izdvaja najmanje sredstava u Evropi.

Gotovo svakodnevno možemo čuti izjave priznatih umetnika i kulturnih poslenika da su kultura i kulturni život izuzetno ugroženi i to ne samo materijalno u ovoj zemlji, da je svet umetnosti i kulture neprestano ponižavan i apsolutno marginalizovan. Jasno je da je kultura na agendi političkih i programskih prioriteta ne samo ove vlade na ubedljivo poslednjem mestu. Ona je u našoj verziji naprednjačke "kulturne revolucije" denuncirana i u mnogo navrata prokažena kao suvišni trošak, kao nepotrebno finansijsko opterećenje i suvišni namet na društvo koje je toliko osiromašeno da bi još vodilo računa o razvoju kulture i umetnosti. Ima prečih istorijskih i epohalnih zadataka od bavljenja kulturom.

Ovakav nipodaštavajući odnos prema kulturi je deo ogoljene demagogije i politikanstva, kojim se obilato koristi naprednjački režim, čiji je ideal sadržan u podsticanju i oblikovanju neke vrste starletokratije i bezočnom manipulisanju rijaliti proleterijatom. Sledeći svoju neoliberalnu politiku štednje, vladajuća oligarhija je kulturu bacila na brisani prostor slobodnog tržišta. Zato se neprestano može čuti da za kulturne delatnosti i programe nema dovoljno sredstava i da se kultura mora suočiti sa gvozdenim zakonom tržišnog preživljavanja.

Međutim, kada gradonačelnik Beograda Siniša Mali iz gradskog budžeta odvoji 300.000 evra (dobro ste pročitali) za komercijalni koncert pop zvezde Robija Vilijamsa, onda se sa puno prava može postaviti pitanje na koji način se troše sredstva poreskih obveznika i da li je finansiranje kulture prepušteno politikantskom voluntarizmu, koji svoju neodgovornost i bahatost pokriva ideološkom floskulom da za kulturu nema dovoljno sredstava jer je na delu program štednje i finansijske konsolidacije.

Naravno da nema sredstava kada se ona troše bez ikakve kontrole i utvrđenih prioriteta i to za podsticanje „projekata" koji nemaju nikakvog uporišta u vođenju odgovorne kulturne politike. Sasvim logično se postavlja pitanje šta se sve moglo učiniti u kulturnom životu Beograda sa sredstvima koja su tako velikodušno data za koncert Robija Vilijamsa. Sada smo doživeli sunovrat jer je, kako kaže urednik M. Cvjetić, sramna suma od 18.000 dinara data za štampanje jednog broja Književnih novina, lista koji treba da uskoro obeleži sedam decenija postojanja. Ovakvu ocenu mogao bi da ponovi svaki glavni urednik, književnih i naučnih časopisa, koji sa velikom mukom i sporadično ipak izlaze u Beogradu.

Paradoksalno je da se ovo stalno smanjivanje sredstava za finansiranje časopisa javlja u vreme tzv. demokratskih promena koje je trebalo da otvore što širi prostor za razvoj kulture i slobode mišljenja i stvaralaštva. Desio se upravo suprotan proces. Časopisi su apsolutno marginalizovani, a posledice su izuzetno razorne za funkcionisanje naše sve nemoćnije intelektualne zajednice jer se odvija poguban proces umrtvljavanja idejnog i društvenog života.

Ovakav pristup može se proširiti i na druge oblike umetničkog života i stvaralaštva. Koliko se samo izdavačkih poduhvata moglo ostvariti, organizovati izložbi, koncerata, pozorišnih predstava, rešavati status slobodnih umetnika, ostvarivati podsticaj i stipendiranje mladih umetnika koristeći sredstva koja je gradonačelnik Siniša Mali bez ikakvog obrazloženja i kriterijuma dao za jedan komercijalni koncert.

Ovo je samo jedan u nizu primera da na delu imamo manifestaciju osione i neodgovorne vlasti koja koristi svaku priliku da sebe predstavi kao deo velikog evropskog sveta, a Beograd kao prestonicu u koju dolaze svetske zvezde. I to sve u situaciji kada su kulturni život Beograda i funkcionisanje kulturnih institucija dovedeni do ivice opstanka i postoje još samo zahvaljujući ogromnom entuzijazmu i nepresušnoj kreativnoj energiji kulturnih poslenika, koji dotrajavaju na margini ovog društva.

Ova informacija o beskrupuloznoj dodeli sredstva za jedan tzv. selebriti koncert ostala je bez ikakve ozbiljnije reakcije. I to je surova činjenica koja može najviše da nas zabrine jer ona pokazuje da je kultura izgubila svoj osnovni prevratnički potencijal i u njoj kao da više ne postoji osnovni ljudski poriv - pravo na pobunu i pomeranje granica ne samo u oblasti stvaralaštva. Upravo u sferi kulture se razvija i deluje prometejski duh nepristajanja i neprestana borba za ostvarivanje temeljnih demokratskih i civilizacijskih vrednosti.

Zloslutni muk, kojim je propraćeno bahato i neodgovorno dodeljivanje 300.000 evra, samo nam svedoči da još dublje tonemo u razarajuću apatiju i nemoć. U društvu zasnovanom na principu odgovornosti i funkcionisanju stabilnih institucija koje brane ostvarivanje opšteg dobra i javnog interesa ovakvo bahato ponašanje gradonačelnika Beograda bilo bi sasvim dovoljan razlog za njegovu ostavku. Ali još jednom se pokazalo da je naše društvo u tolikoj meri razoreno da nema potrebnu snagu i moć da ograniči i sankcioniše bahatu i osionu vlast uvek spremnu da koristi svoja posebna ovlašćenja i po svom nahođenju deli sredstva poreskih obveznika, ne obazirući se na mogućnost da zbog takvog nedemokratskog i autoritarnog ponašanja bude pozvana na odgovornost.

Možemo se još zapitati koliko je sredstava dodeljeno na ovakav način za razne izuzetno važne „projekte", koji su deo ovakvog neodgovornog pristupa vođenju i osmišljavanju politike, koja je u stvari negacija osnovnih principa kulture, na kojima se jedino može graditi pristojno i odgovorno društvo.