Naprednjačka kampanja protiv organizovanog kriminala - neće oni sami sebe da hapse

Dolazak Naprednjaka na vlast 2012. godine obeležen je najavom odlučne borbe protiv korupcije i političkog uticaja tajkuna na naše društvo. O tome najbolje svedoči spektakularno hapšenje M. Miškovića koje je bilo praćeno velikom medijskom kampanjom i stvaranja utiska o nepokolebljivoj nameri SNS-a i A. Vučića da se uhvate u beskompromisni koštac sa najtežim izazovom u našem društvu: endemskom korupcijom i organizovanim kriminalom.

Nakon dugotrajnog sudskog procesa vlasnik Delte, M. Mišković, oslobođen je optužbi, a i borba protiv korupcije i organizovanog kriminala izgubila je na početnom zamahu i važnosti, bez obzira što je na konferencijama za štampu u MUP-u, u nekoliko navrata, iznova najavljivan konačni obračun sa organizovanim kriminalom i korupcijom. Pokazalo se da je to izraz ispraznog političkog rituala koji je samo deo propagandne izborne mašinerije i marketinga naprednjačkog režima, kao i jedan od načina njihovog održavanja na vlasti.

Pritisnut mnogim nerešenim aferama u kojima su učestvovali istaknuti predstavnici aktuelne vlasti i snažnom delegitimizacijom parlamenta i izvršne vlasti nakon održanih krnjih parlamentarnih izbora, A. Vučić je odlučio da zaigra na već oprobanu političku tehnologiju. Opet je pokrenuta velika medijska kampanja nakon hapšenja „navijačke grupe“, koja se neometano bavila trgovinom droge i ubistvima i to očigledno pod okriljem policijskih i državnih struktura. Sledile su bombastične izjave A. Vučića da i u ovoj borbi protiv organizovanog kriminala neće biti zaštićenih i da će, ovoga puta, ruka pravde konačno stići najodgovornije državne i policijske funkcionere.

Međutim, na pitanje o odgovornosti Nebojša Stefanovića – obavljao je dužnost Ministra unutrašnjih poslova u vreme stvaranja i jačanja kriminalne „navijačke grupe“ A. Belivuka, A. Vučić je dao sledeći odgovor „Zamerio sam mu mnogo toga. Nisam od ljudi koji smatraju dasu bezgrešni, pa da drugima ne praštam. Nisam ni pomislio na Nebojšu, ali na neke druge ljude jesam. Njemu zameram na objektivnoj  odgovornosti, ali niko neće biti zaštićen ako je učestvovao u kriminalu“.

Ovako postavljena objektivna odgovornost, bez realnih i vidljivih posledica, pokazuje jasno izbegavanje suštinske odgovornosti, jer nakon prvog velikog medijskog udara sve je očiglednije da ćemo još jednom gledati politikantsku predstavu i da neće doći do nagoveštavane odgovornosti državnih i policijskih funkcionera. Posebno što u političkoj praksi razvijenih demokratskih društava, objektivna odgovornost prevashodno povlači ostavku ili smenu nadležnog državnog ministra – u ovom slučaju Nebojše Stefanovića. U shvatanju naprednjačke vlasti objektivna odgovornost se iskazala u novoj ministarskoj dužnosti Nebojše Stefanovića. To znači da A. Vučić (u to smo se uverili već nekoliko puta) neće dati nijednog funkcionera naprednjačkog režima, jer bi tako pokazao svoju političku slabost. Advokat V. Gajić je to jasno označio stavom „neće oni da hapse, jer bi morali da hapse sami sebe“.

Već sada je očito da od objektivne odgovornosti neće biti ništa, jer ovaj režim se i zasniva na apsolutnoj neodgovornosti i nipodaštavanju vladavine prava

Već sada je očito da od objektivne odgovornosti neće biti ništa, jer ovaj režim se i zasniva na apsolutnoj neodgovornosti i nipodaštavanju vladavine prava. Princip objektivne odgovornosti, u ovom slučaju, odnosi se i na predsednika A. Vučića, jer je on u nekoliko navrata hvalio delovanje N. Stefanovića kao izuzetno uspešnog ministra unutrašnjih poslova. Do koje mere je on izgubio osećaj ne samo za objektivnu odgovornost može se videti iz njegovog komentara o prisluškivanju. Rekao je da je razgovarao sa predsednikom srpske desnice, Mišom Vacićem i da je „pričao sa njim, ali i sa mnogo gorima koji su opljačkali svoj narod. Zamislite najveći zločin je što sam razgovarao sa Vacićem. Ne znaju šta da kažu. Nema kriminala. On je mene zvao hiljadu puta i ja sam mu se javio. Javljao sam se tako stotinu puta gorim ljudima, kao što su Jeremić i Đilas, baš u to vreme, pre ili posle toga, kao i mnogim drugim osvedočenim kriminalcima“.

Za predsednika A. Vučića nije uopšte sporno što je bio u kontaktu sa mnogim osvedočenim kriminalcima, to samo pokazuje do koje mere je njega obuzela bahatost, neodgovornost i gubljenje kontakta sa realnošću

Za predsednika A. Vučića nije uopšte sporno što je bio u kontaktu sa mnogim osvedočenim kriminalcima, to samo pokazuje do koje mere je njega obuzela bahatost, neodgovornost i gubljenje kontakta sa realnošću. U tom realnom svetu, svedoci smo razobručenog klijentelizma i otvorene sprege političkih i policijskih struktura sa najozloglašenijom tzv. navijačkom grupom koja je delovala kao produžena ruka naprednjačkog režima u vreme izbornih kampanja i suzbijanja aktivnosti opozicije, kao i protesta građana.

Pri tome se predsednik A. Vučić neprestano poziva na čelično prijateljstvo sa predsednikom Kine, Si Đipingom, koji je svojevremeno kao generalni sekretar KP Kine vodio antikorupcijsku akciju u ovoj zemlji. U knjizi Aleksandra Novačića „Kineski san Si Đipinga“ možemo naći veoma zanimljive podatke o rezultatima antikorupcijske kampanje u ovoj zemlji „ Glavna politička ličnost koja je u prvim godinama kampanje smenjena bio je general DŽo Jankang, član Stalnog komiteta Politbiroa.

Od osnivanja NR Kine nijedan član Stalnog komiteta Politbiroa nije bio procesuiran zbog korupcije. Pre njega su bili uhapšeni njegovi bliski saradnici, takođe generali kineske armije i službe bezbednosti. Glavne optužbe protiv generala DŽoua bili su mutni poslovi sa naftom, primanje mita za napredovanje u vojnoj službi, raskalašan život. Presudom mu je konfiskovana imovina vredna više milijardi juana. Među izbačenim iz partije i kasnije optuženima bio je i potpredsednik Centralne vojne komisije general Hu Caihou. General Hu je bio najviša vojna ličnost u Kini koja je ikada optužena za primanje mita. Centralna partijska disciplinska komisija, koju je Si inicirao, ispitala je ogroman broj funkcionera. Posle pet godina intenzivne borbe protiv korupcije saopšteno je da je istraga pokrenuta protiv ukupno 2,7 miliona zvaničnika, da je kažnjeno 1,5 miliona, a osuđeno oko sto hiljada na stroge zatvorske kazne, uključujući i smrtne“.

Još jedan rečiti primer stvarnog funkcionisanja objektivne odgovornosti mogli smo nedavno videti u Nemačkoj, zemlji koju vodi Angela Merkel, a upravo je A. Vučić nju navodio kao njegov pravi uzor u vođenju državnih poslova. Umešanost dvojice izuzetno visoko pozicioniranih i dobro plaćenih poslanika CDU u Bundestagu u korupcionašku aferu oko nabavke zaštitnih maski, skupo je koštao ovu stranku.

Ozbiljnim porazom na veoma značajnim lokalnim izborima u pokrajini Baden-Vitenberg i velikim padom podrške na saveznom nivou pred predstojeće parlamentarne izbore. Naravno da ovi poslanici nisu više članovi CDU (sami su iz nje istupili). Ovo je primer kako funkcioniše politički život u kome deluje poštovanje principa odgovornosti, što je u našim političkim prilikama apsolutno nezamislivo, zato i imamo sistem autoritarne vladavine u kome nema odgovornosti, a javnost nema ozbiljan uticaj.

Nekoliko meseci nakon pokretanja nove kampanje vladajućeg režima u  borbi protiv organizovanog kriminala, ona se svela na napise u tabloidima, a zahtevi za odgovornošću visoko pozicioniranih državnih i policijskih funkcionera su nestali iz naše javnosti. Nove afere su uveliko pokrenute i one služe da se skrene pažnja sa najvažnijeg pitanja našeg društva - pitanja  odgovornosti državnih funkcionera, bez čega se ne može ostvariti stabilno i razvijeno demokratsko društvo koje će počivati na funkcionalnim institucijama, a ne na vladavini jednog čoveka.