Multikulturalizam, Šarli, Kolinda i „prazno evropejstvo“

Kada je, posle napada na kule bliznakinje u Njujorku, istaknuti francuski filozof Žak Bodrijar u jesen 2001. objavio esej u kojem je prvi obrazložio da je terorizam druga strana i proizvod istog sistema zapadne dominacije pod imenom globalizacije, taj uvid imao je snagu iznošenja na svetlo dana šokantne, skoro zabranjene istine - posle koje više ništa nije isto.

Kada su se, deceniju kasnije, u proleće 2011, evropski „lideri“, tj. nemačka kancelarka Merkel, britanski premijer Kameron, a na kraju i francuski predsednik Sarkozi, složili oko činjenice da je multikulturalizam propao, javnost je isto tako u najvećoj meri bila zatečena, upravo stoga jer je iluzija o lepom suživotu različitosti bila izuzetno bitan sastavni deo priče o savremenoj globalizaciji.

Ali posle ova dva događaja i pojave „Islamske države“, zašto je bilo ko bio iznenađen napadom na satirični magazin u Parizu, koji je, iako prilično marginalan, bio jedan od primera narativa zapadnog imeprijalizma, i to u njegovom sirovom obliku? Razume se, nije stvar samo u predvidljivosti – koja proizilazi iz logike i činjenica – već pre svega o prestanku obmanjivanja i samoobmanjivanja kada se radi o liberalnom kapitalizmu. Jer, evropska iluzija o besprekornosti multikulturnog društva direktna je posledica prihvatanja neoliberalizma tj. savremenog liberalnog kapitalizma „uvezenog“ iz SAD. Ili, preciznije, najveći problem sadržan je u tome da je tzv. očuvanje pojedinačnih identiteta zajednica u stvarnosti značilo isključivanje tih zajednica iz društva.

Zato su grupe i populacije o kojima je reč bile duži vremenski period politički, socijalno i ekonomski marginalizovane, odnosno, najčešće proterane na dno svih hijerarhijskih lestvica. To ni najmanje ne znači da su samozvane „evropske elite“ bile nacionalističke, već da su bile neoliberalne, usled čega o ravnopravnosti po definiciji nije moglo biti. Kada se svemu ovom pridodaju evropske „intervencije za slobodu“, jednačina prema kojoj nasilje i nejednakost mogu posledično proizvesti jedino nasilje kao odgovor postaje sasvim jasna. To su, u najkraćem, i razlozi zbog kojih se najnovijiji teroristički čin u Francuskoj nikako ne može tek tako svesti na puki „sukob civilizacija“ (iako na prvi pogled tako deluje), jer se radi o jednoj sekvenci višedecenijske etičke, političke, ideološke, društvene i kulturne propasti zapadnih društava koje su, pored ostalog, svaku „drugost“ tek naizgled poštovale.

U čemu je sad značaj kontroverznog obraćanja nove hrvatske predsednice koja je napravila jednu vrstu radikalnog zaokreta u odluci da ne govori više „građanima i građankama“ već „Hrvatima i Hrvaticama“? Pre svega - da ne bude nikakve dileme - opšte je poznat stepen bliskosti predsednice u susedstvu sa SAD i NATO, a u najkraćem zamislivom roku postalo je sasvim „bjelodano“ i koliko je „prijateljski“ nastrojena prema Srbima.  I obe ove činjenice i te kako zaslužuju političku pažnju, i čine nezaobilazne teme za diskusiju.

Postoji, međutim, i jedan aspekt ove priče koji govori o nečem sasvim trećem a što će obeležiti vreme nove Evrope koja će nastati. To je reafirmacija državnosti i nacionalnog osećaja, tj. političkih fenomena i pojava koje je globalizacija pokušala da iskoreni praktično svim sredstvima – čak svojevrsni savremeni povratak konceptu države-nacije. To je jedan od narastajućih evropskih trendova koji se rađa kao reakcija na lažnu univerzalnost „građanina sveta“.

Svakako, ono što je hrvatska predsednica smetnula sa uma – u inače pravilnom obraćanju svima kao državljanima Hrvatske – jeste da upravo afirmisanje hrvatskog naroda sobom povlači i još veće afirmisanje srpskog tj. da će, ukoliko želi da postigne da se Srbi jednog dana prepoznaju u njenom obraćanju, ravnopravnost, jednakost, autohtonost, kao i istinsko poštovanje „drugosti“ morati da postanu stvarnost u zajedničkoj domovini. Baš kao što bi u Parizu bilo nesrazmerno bolje da su se Francuzi zaista osećali kao Francuzi tj. da je pravljena jaka država i da se suštinski prihvatilo da svi ostali nisu građani drugog reda.

Jer u praznom „evropejstvu“ nije se prepoznao doslovno niko – ni većinski narodi ni oni koji to nisu, baš kao što rastakanje državnog suvereniteta nije dovelo ni do političkog, ni društvenog ni ekonomskog napretka. I na kraju – ali nikako ne i najmanje važno – takva nova Evropa u nastajanju biće istovremeno i „levičarska“, jer će nužno značiti i ozbiljan povratak pitanjima pravde i jednakosti.