Mucavo Ne i dan D koji to nije bio

Pretpostavljam da je jedan deo naših sugrađana sa zaprepašćenjem shvatio da će Vlada Srbije ipak odbiti nešto što je predstavljano kao osnova za istorijski sporazum između Srba i Albanaca, a zapravo je bio pokušaj Vlade da se po bilo koju cenu odobrovolji birokratska mašinerija EU i dobije datum za početak pretpristupnih pregovora. Po svoj prilici, ako ne dođe do nekih dramatičnih obrta, Ketrin Ešton, još jedan izaslanik za naše balkanske stvari, daće svojim nadređenima generički izveštaj o toku reformi, napretku Srbije na evropskom putu, ali će regulisanje odnosa na relaciji Beograd—Priština biti verovatno tako okarakterisano da ipak nećemo zaslužiti blagotvoran osmeh raznih evropskih instanci.

Vučićevo Ne nije bilo ni tako gromoglasno ni istorijsko. Uostalom, ni mnogo poznatije Titovo istorijsko Ne Staljinu u prvi mah nije bilo odlučno – naprotiv, jugoslovenska komunistička klika je pre nastojala da se dodvori svojim sovjetskim uzorima i pokaže ideološku pravovernost (otuda najstrože kampanje kolektivizacije baš posle znamenite Rezolucije Informbiroa), a tek kasnije je shvatila da su stvari daleko odmakle i da nije reč o pukom nesporazumu. Da li će stranačka klijentela od Vučićevog Ne isplesti mitološke naslage o nekakvom istorijskom obrtu i dokazu vanredne državničke širine? To verovatno u velikoj meri zavisi od toga kako će se sam Vučić odrediti prema tekućim dešavanjima, ali ne sumnjamo da ako se ukaže potreba da će se događaj od pre nekoliko dana tumačiti kao salto mortale u istoriji srpske državnosti.

Nešto ranije sam pisao [Briselske dileme i proroci poraza, NSPM, 6. april 2013] kako je agitpropovska aparatura upregla sve svoje, nezanemarljive snage, da nam predoči apokaliptičnu viziju predstojećih događaja. Uostalom, i Aleksandar Vučić je govorio o paklenim danima, propasti države – koristeći se simbolikom i dramatizacijom koja pre priliči nekom protestantskom propovedniku iz 16. veka nego potpredsedniku Vlade koja se ipak nije našla u nekoj egzistencijalno teškoj situaciji. Neki bloger na sajtu B92 tako nas uverava da se Evropi ne govori ne i da su sadašnji vlastodršci dužni da plate za grehe svojih političkih očeva (misli se, razume se, na Slobodana Miloševića i Vojislava Šešelja). Ovakav narativ na spomenutom i sličnim sajtovima ne zahteva nikakvu eksplikaciju: za čitaoce ovakvih sadržaja elementi narativa su toliko samorazumljivi da nikakva sumnja nije moguća (a pokušaj sagledavanja stvari iz nekog drugog ugla je apsolutno nepoželjan). Bilo kako bilo, izgleda da reći ne EU (to jest činovniku EU koji ''posreduje'' u pregovorima između Vlade u Beogradu i samoproglašene Vlade u Prištini) i nije tako opasna stvar. Mediji ne izveštavaju ni o kakvim koncentracijama trupa na granicama Srbije, nismo primetili nikakve nuklearne pečurke iznad srpskih gradova, ključni ekonomski parametri su ostali nepromenjeni. 

Doduše, i pre nego što je izrečeno, istorijsko Ne je bilo ublaženo. Vučić je tako još 7. aprila izjavio: Sutra ćemo uputiti zvaničan odgovor Briselu i tražiti nastavak dijaloga i garancije za bezbednost Srba. Neki domaći mediji (Blic) i jedan od zvaničnika evrofanatičnog LDP-a Bojan Đurić uneli su dodatnu bojazan u javnost tvrdnjom da će svaki naredni predlog za rešenje kosovskog pitanja biti gori. Možemo se zapitati odakle ove ekskluzivne informacije domaćim akterima? Da li potiču sa nekog evropskog vrela ili su posledica ranije indoktrinacije u kojoj je svaki predlog Brisela milostinja koju treba prihvatiti, a u suprotnom možemo da očekujemo kažnjavanje?

Bez obzira na ono što se desilo u Briselu i posle toga u Beogradu ipak ovakav događaj ima znatne političke implikacije koje bi trebalo razmotriti. Pre svega, on ima značajne posledice na sam pregovarački proces. Prve izjave srpskih zvaničnika nisu naročito ohrabrujuće. Prvo je Aleksandar Vučić preneo preporuku SNS-a Vladi da se predloženi sporazum odbije i da se hitno zatraži nastavak pregovora. Prvi deo izjave ukazuje koliko se proces odlučivanja preneo iz Vlade na stranačke organe najpopularnije stranke (što je fenomen koji zavređuje posebnu pažnju), dok drugi pokazuje svojevrsnu zavisnost od pregovaranja. Sam proces pregovaranja koristi se kao dokaz kooperativnosti i evroperspektivnosti pred EU političkom elitom do čijeg je mišljenja domaćim akterima očito veoma stalo. Ali, zar ovakav pristup ne korespondira sa ranije iznetim mišljenjem evrofanatika da će svaka naredna ponuda EU o Kosovu biti gora od trenutne? Ako se paradigma pregovora nimalo ne menja, apsolutno je pogrešno očekivati da će se pristup druge strane i posrednika promeniti – naprotiv, može se očekivati da će Tači i Ešton biti na identičnim pozicijama jer su Srbi očito iscrpeli svoj rezervoar otpora.

Na domaćem planu poslednja faza briselskih pregovora je korespondirala sa najavom Bojana Pajtića da će Skupština AP Vojvodine usvojiti Deklaraciju o zaštiti ustavnih i zakonskih prava AP Vojvodine. Razni faktori su izneli oprečna mišljenja o tome šta ta deklaracije predstavlja. Dok za DS i Bojana Pajtića ova deklaracija nije ništa naročito i da je obaveza svih da poštuju Ustav, Goran Knežević Deklaraciju komentariše kao priznanje secesionističkih težnji Vlade AP Vojvodine a Aleksandar Vučić  konsternirano kaže kako neće biti dozvoljene secesionističke igre. Mlađan Dinkić je pozvao rukovodstvo AP Vojvodine da se deklaracija povuče a Dušan Bajatović se pita ko je autor ove Deklaracije i zašto se ona donosi u ovako politički osetljivom trenutku? Kako Bajatović navodi ovakvu deklaraciju je mogao da donese Odbor pokrajinske skupštine za ustavno pravni položaj AP Vojvodine koji nije zasedao od novog saziva pokrajinskog parlamenta. Đorđe Vukadinović iznosi mišljenje da je najava Deklaracije politička diverzija, sinhronizovani politički pritisak na Vladu Srbije i pokazna vežba šta će se desiti ako Srbija ne bude predusretljiva prema briselskom diktatu. Više stranačkih i nestranačkih udruženja održalo je u petak 12. aprila proteste u Novom Sadu. Da li je u pitanju politička diverzija ili Pajtićev gaf teško je proceniti na osnovu raspoloživih činjenica. Ipak, može se postaviti sasvim logično pitanje – ako Skupština AP Vojvodine sumnja da su joj ustavna ovlašćenja narušena zašto se ne obrati Ustavnom sudu? Administrativni sporovi između različitih instanci vlasti su gotovo samorazumljiva stvar i sigurno ih ima u svim pravno uređenim državama ali se oni rešavaju pred nadležnim instancama, a ne politikantskim deklaracijama. Sa Vojvodinom ne može da se pregovara, na šta su ranije pozivali još poodavno Nenad Čanak i Bojan Kostreš, već sporovi mogu da se rešavaju pred nadležnim telima u strogo definisanom pravnom okviru.

Druga važna tema je koje će pozicije zauzeti srpski pregovarači pred eventualnu novu rundu pregovora? Ketrin Ešton je osmu rundu pregovora označila kao poslednji formalan sastanak, ali očito da su sve strane spremne da se pregovori nastave u nekom obliku. Ešton je čak otvoreno uputila izazov Vladi Srbije da jasno definiše i iznese šta očekuje od pregovora, pritom navodeći da su tokom više rundi dijaloga definisani okviri sporazuma za sever Kosova. Sudeći po dosadašnjim izjavama srpski pregovarači teško da znaju šta su njihovi ciljevi. Kao što sam ranije ukazao, i najviše što se nudi na briselskim pregovorima je beznačajno malo i, što je posebno važno naglasiti, manje od faktičkog stanja – a u doba eksplozije realizma, kako je ovaj fenomen nazvao Đorđe Vukadinović (pojavio se čak i Milan Panić da nas pozove da prihvatimo realnost).

Pribojavam se da su težnje srpske Vlade dodatno smanjene tokom ovih pregovora. Dačić navodi da je u Briselu ponuđena deklaracija, ali ni na koji način nam ne pokazuje kako će se izbeći da se sledeći put ponovo na stolu nađe neki sličan nemušti predlog? U nekoliko izjava Vučić navodi da sporazum nije moguće postići jer nisu date nikakve garancije za bezbednost Srba. Kakve prirode bi trebalo da budu te garancije? Da li se mirno prihvata da su Srbi taoci albanskih vlasti i da su potrebne samo garancije za njihovu fizičku sigurnost da bi se prihvatio bilo kakav sporazum? Insistiranjem na bezbednosti se formula standardi pre statusa, karakteristična za jednu davnu fazu srpske kosovske politike, pretvara u standarde za status – verovatno najgore moguće razrešenje ove jednačine.

Treba da se zapitamo kakvo je potencijalno značenje ovih dešavanja na širem međunarodnom planu. Mislim da bi se na tom planu situacija mogla postaviti na dva nivoa – prvo, na nivou konkretnih aktera i drugo na nivou kredibiliteta Evropske unije da rešava otvorena pitanja u svom dvorištu. U knjizi Geopolitika emocija Dominika Mojsija [Beograd, 2012] ovaj francuski sociolog piše: Neću preterati ako kažem da je raspad Jugoslavije razarajuće uticao na evropsko samopouzdanje. Ova tvrdnja ne potiče izvorno od Mojsija, ali ju je on poslednji aktuelizovao i mislim da se njena logika delimično može primeniti i u nastojanju da se razume tekuća situacija. Razume se, čak i potpuni neuspeh tzv. briselskih pregovora, ne može da ima takav uticaj jer je jugoslovenska kriza godinama zauzimala istaknuto mesto u medijima i samim tim u nezanemarljivoj meri je imala uticaj na javnu svest, barem u politički zainteresovanom delu javnosti. I u ovoj situaciji evropske političke elite su se pokazale nesposobne da iznađu rešenje na neuralgičnoj tački evropskog političkog pejzaža. Stariji i odlučniji transatlantski brat poručuje  da se pregovarači vrate za sto, prouče dostupne predloge i usvoje rešenje. Mislim da je predviđanje Predraga Simića da će, ako se pregovori nastave, to biti pod palicom Vašingtona sasvim na mestu.

Ketrin Ešton ovo nije jedino posredovanje koje se neuspešno završilo i u samoj EU ima glasova koji njen pristup pregovorima ocenjuju kao diletantski. Briselskim aparatčicima sigurno ne odgovora da se proces u koji je uložen kredibilitet EU neslavno završi.

Naravno, ne treba sumnjati da će srpski političari uložiti krajnje napore da se pregovori nastave i da se dođe do bilo kakvog rešenja, iako od datuma po svoj prilici nema ništa. Izostanak elementarne političke hrabrosti i izgrađenih političkih stavova koji se ne bi uklapali u populističku matricu ukazuju nam da nas najverovatnije čeka pokušaj da se kapitulantska politika kreativno opravda. Otuda i SMS politika kao jedan sasvim novi fenomen – može li neko da zamisli da Jovan Ristić ili Nikola Pašić čitaju pučke ceduljice na pregovorima u Berlinu, Beču ili Petrogradu? Teško. Strah od izolacije i opravdavanje vlastitog političkog legitimiteta uspešnim evrointegracijama su, po mom mišljenju, ključne determinante koje će odrediti i pozicije srpske Vlade u eventualnim predstojećim pregovorima. Domaća politička elita se pokazala kao potpuno nesposobna da reši bilo koji problem izvan okvira eshatološke nade da će se svi problemi sami rešiti kada počnu pristupni pregovori. Vučićev kritički osvrt na Lazara i Vuka je samo traganje za pogodnim opravdanjima – koji god put bude izabrala tekuća Vlada to će biti odluka jedne političke generacije koja ni po čemu ne odskače u odnosu na svoje prethodnike, pa od nje ne treba ni očekivati naročita postignuća.