Муцаво Не и дан Д који то није био

Претпостављам да је један део наших суграђана са запрепашћењем схватио да ће Влада Србије ипак одбити нешто што је представљано као основа за историјски споразум између Срба и Албанаца, а заправо је био покушај Владе да се по било коју цену одобровољи бирократска машинерија ЕУ и добије датум за почетак претприступних преговора. По свој прилици, ако не дође до неких драматичних обрта, Кетрин Ештон, још један изасланик за наше балканске ствари, даће својим надређенима генерички извештај о току реформи, напретку Србије на европском путу, али ће регулисање односа на релацији Београд—Приштина бити вероватно тако окарактерисано да ипак нећемо заслужити благотворан осмех разних европских инстанци.

Вучићево Не није било ни тако громогласно ни историјско. Уосталом, ни много познатије Титово историјско Не Стаљину у први мах није било одлучно – напротив, југословенска комунистичка клика је пре настојала да се додвори својим совјетским узорима и покаже идеолошку правоверност (отуда најстроже кампање колективизације баш после знамените Резолуције Информбироа), а тек касније је схватила да су ствари далеко одмакле и да није реч о пуком неспоразуму. Да ли ће страначка клијентела од Вучићевог Не исплести митолошке наслаге о некаквом историјском обрту и доказу ванредне државничке ширине? То вероватно у великој мери зависи од тога како ће се сам Вучић одредити према текућим дешавањима, али не сумњамо да ако се укаже потреба да ће се догађај од пре неколико дана тумачити као salto mortale у историји српске државности.

Нешто раније сам писао [Бриселске дилеме и пророци пораза, НСПМ, 6. април 2013] како је агитпроповска апаратура упрегла све своје, незанемарљиве снаге, да нам предочи апокалиптичну визију предстојећих догађаја. Уосталом, и Александар Вучић је говорио о пакленим данима, пропасти државе – користећи се симболиком и драматизацијом која пре приличи неком протестантском проповеднику из 16. века него потпредседнику Владе која се ипак није нашла у некој егзистенцијално тешкој ситуацији. Неки блогер на сајту Б92 тако нас уверава да се Европи не говори не и да су садашњи властодршци дужни да плате за грехе својих политичких очева (мисли се, разуме се, на Слободана Милошевића и Војислава Шешеља). Овакав наратив на споменутом и сличним сајтовима не захтева никакву експликацију: за читаоце оваквих садржаја елементи наратива су толико саморазумљиви да никаква сумња није могућа (а покушај сагледавања ствари из неког другог угла је апсолутно непожељан). Било како било, изгледа да рећи не ЕУ (то јест чиновнику ЕУ који ''посредује'' у преговорима између Владе у Београду и самопроглашене Владе у Приштини) и није тако опасна ствар. Медији не извештавају ни о каквим концентрацијама трупа на границама Србије, нисмо приметили никакве нуклеарне печурке изнад српских градова, кључни економски параметри су остали непромењени. 

Додуше, и пре него што је изречено, историјско Не је било ублажено. Вучић је тако још 7. априла изјавио: Сутра ћемо упутити званичан одговор Бриселу и тражити наставак дијалога и гаранције за безбедност Срба. Неки домаћи медији (Блиц) и један од званичника еврофанатичног ЛДП-а Бојан Ђурић унели су додатну бојазан у јавност тврдњом да ће сваки наредни предлог за решење косовског питања бити гори. Можемо се запитати одакле ове ексклузивне информације домаћим актерима? Да ли потичу са неког европског врела или су последица раније индоктринације у којој је сваки предлог Брисела милостиња коју треба прихватити, а у супротном можемо да очекујемо кажњавање?

Без обзира на оно што се десило у Бриселу и после тога у Београду ипак овакав догађај има знатне политичке импликације које би требало размотрити. Пре свега, он има значајне последице на сам преговарачки процес. Прве изјаве српских званичника нису нарочито охрабрујуће. Прво је Александар Вучић пренео препоруку СНС-а Влади да се предложени споразум одбије и да се хитно затражи наставак преговора. Први део изјаве указује колико се процес одлучивања пренео из Владе на страначке органе најпопуларније странке (што је феномен који завређује посебну пажњу), док други показује својеврсну зависност од преговарања. Сам процес преговарања користи се као доказ кооперативности и европерспективности пред ЕУ политичком елитом до чијег је мишљења домаћим актерима очито веома стало. Али, зар овакав приступ не кореспондира са раније изнетим мишљењем еврофанатика да ће свака наредна понуда ЕУ о Косову бити гора од тренутне? Ако се парадигма преговора нимало не мења, апсолутно је погрешно очекивати да ће се приступ друге стране и посредника променити – напротив, може се очекивати да ће Тачи и Ештон бити на идентичним позицијама јер су Срби очито исцрпели свој резервоар отпора.

На домаћем плану последња фаза бриселских преговора је кореспондирала са најавом Бојана Пајтића да ће Скупштина АП Војводине усвојити Декларацију о заштити уставних и законских права АП Војводине. Разни фактори су изнели опречна мишљења о томе шта та декларације представља. Док за ДС и Бојана Пајтића ова декларација није ништа нарочито и да је обавеза свих да поштују Устав, Горан Кнежевић Декларацију коментарише као признање сецесионистичких тежњи Владе АП Војводине а Александар Вучић  констернирано каже како неће бити дозвољене сецесионистичке игре. Млађан Динкић је позвао руководство АП Војводине да се декларација повуче а Душан Бајатовић се пита ко је аутор ове Декларације и зашто се она доноси у овако политички осетљивом тренутку? Како Бајатовић наводи овакву декларацију је могао да донесе Одбор покрајинске скупштине за уставно правни положај АП Војводине који није заседао од новог сазива покрајинског парламента. Ђорђе Вукадиновић износи мишљење да је најава Декларације политичка диверзија, синхронизовани политички притисак на Владу Србије и показна вежба шта ће се десити ако Србија не буде предусретљива према бриселском диктату. Више страначких и нестраначких удружења одржало је у петак 12. априла протесте у Новом Саду. Да ли је у питању политичка диверзија или Пајтићев гаф тешко је проценити на основу расположивих чињеница. Ипак, може се поставити сасвим логично питање – ако Скупштина АП Војводине сумња да су јој уставна овлашћења нарушена зашто се не обрати Уставном суду? Административни спорови између различитих инстанци власти су готово саморазумљива ствар и сигурно их има у свим правно уређеним државама али се они решавају пред надлежним инстанцама, а не политикантским декларацијама. Са Војводином не може да се преговара, на шта су раније позивали још поодавно Ненад Чанак и Бојан Костреш, већ спорови могу да се решавају пред надлежним телима у строго дефинисаном правном оквиру.

Друга важна тема је које ће позиције заузети српски преговарачи пред евентуалну нову рунду преговора? Кетрин Ештон је осму рунду преговора означила као последњи формалан састанак, али очито да су све стране спремне да се преговори наставе у неком облику. Ештон је чак отворено упутила изазов Влади Србије да јасно дефинише и изнесе шта очекује од преговора, притом наводећи да су током више рунди дијалога дефинисани оквири споразума за север Косова. Судећи по досадашњим изјавама српски преговарачи тешко да знају шта су њихови циљеви. Као што сам раније указао, и највише што се нуди на бриселским преговорима је безначајно мало и, што је посебно важно нагласити, мање од фактичког стања – а у доба експлозије реализма, како је овај феномен назвао Ђорђе Вукадиновић (појавио се чак и Милан Панић да нас позове да прихватимо реалност).

Прибојавам се да су тежње српске Владе додатно смањене током ових преговора. Дачић наводи да је у Бриселу понуђена декларација, али ни на који начин нам не показује како ће се избећи да се следећи пут поново на столу нађе неки сличан немушти предлог? У неколико изјава Вучић наводи да споразум није могуће постићи јер нису дате никакве гаранције за безбедност Срба. Какве природе би требало да буду те гаранције? Да ли се мирно прихвата да су Срби таоци албанских власти и да су потребне само гаранције за њихову физичку сигурност да би се прихватио било какав споразум? Инсистирањем на безбедности се формула стандарди пре статуса, карактеристична за једну давну фазу српске косовске политике, претвара у стандарде за статус – вероватно најгоре могуће разрешење ове једначине.

Треба да се запитамо какво је потенцијално значење ових дешавања на ширем међународном плану. Мислим да би се на том плану ситуација могла поставити на два нивоа – прво, на нивоу конкретних актера и друго на нивоу кредибилитета Европске уније да решава отворена питања у свом дворишту. У књизи Геополитика емоција Доминика Мојсија [Београд, 2012] овај француски социолог пише: Нећу претерати ако кажем да је распад Југославије разарајуће утицао на европско самопоуздање. Ова тврдња не потиче изворно од Мојсија, али ју је он последњи актуелизовао и мислим да се њена логика делимично може применити и у настојању да се разуме текућа ситуација. Разуме се, чак и потпуни неуспех тзв. бриселских преговора, не може да има такав утицај јер је југословенска криза годинама заузимала истакнуто место у медијима и самим тим у незанемарљивој мери је имала утицај на јавну свест, барем у политички заинтересованом делу јавности. И у овој ситуацији европске политичке елите су се показале неспособне да изнађу решење на неуралгичној тачки европског политичког пејзажа. Старији и одлучнији трансатлантски брат поручује  да се преговарачи врате за сто, проуче доступне предлоге и усвоје решење. Мислим да је предвиђање Предрага Симића да ће, ако се преговори наставе, то бити под палицом Вашингтона сасвим на месту.

Кетрин Ештон ово није једино посредовање које се неуспешно завршило и у самој ЕУ има гласова који њен приступ преговорима оцењују као дилетантски. Бриселским апаратчицима сигурно не одговора да се процес у који је уложен кредибилитет ЕУ неславно заврши.

Наравно, не треба сумњати да ће српски политичари уложити крајње напоре да се преговори наставе и да се дође до било каквог решења, иако од датума по свој прилици нема ништа. Изостанак елементарне политичке храбрости и изграђених политичких ставова који се не би уклапали у популистичку матрицу указују нам да нас највероватније чека покушај да се капитулантска политика креативно оправда. Отуда и СМС политика као један сасвим нови феномен – може ли неко да замисли да Јован Ристић или Никола Пашић читају пучке цедуљице на преговорима у Берлину, Бечу или Петрограду? Тешко. Страх од изолације и оправдавање властитог политичког легитимитета успешним евроинтеграцијама су, по мом мишљењу, кључне детерминанте које ће одредити и позиције српске Владе у евентуалним предстојећим преговорима. Домаћа политичка елита се показала као потпуно неспособна да реши било који проблем изван оквира есхатолошке наде да ће се сви проблеми сами решити када почну приступни преговори. Вучићев критички осврт на Лазара и Вука је само трагање за погодним оправдањима – који год пут буде изабрала текућа Влада то ће бити одлука једне политичке генерације која ни по чему не одскаче у односу на своје претходнике, па од ње не треба ни очекивати нарочита постигнућа.