Liberal u državnoj zavetrini

Već prvi koraci novog glavnog urednika Politike pokazuju da će ovaj list veoma brzo prerasti u uporište naših gorljivih ideologa liberalizma. I pored dramatičnog kraha i propasti liberalnog koncepta apsolutnog delovanja slobodnog tržišta u najrazvijenijoj kapitalističkoj zemlji, i dalje nas ovdašnji liberali uporno zasipaju mantrama o nedodirljivoj i neupitnoj dogmi slobodnog tržišta.

Na stranicama Politike oglašavaju se autori koji su nam godinama servirali priču o irskom čudu, čudotvornom funkcionisanju investicionog kapitala koga ima u neograničenim količinama, surovom tržištu u kome nema mesta za prezrenu i prokazanu državu, a još manje za socijalna pitanja zaposlenih. To je bila posebna jeres dočekivana kao socijalistička izmišljotina koja je ovaj sistem i dovela do propasti. Na ceni su bili nemilosrdni i pohlepni menadžeri osigurani zlatnim padobranima.

Odsjaj tog ekonomskog darvinizma mogli smo da vidimo i u našim uslovima. Jedna od glavnih ideoloških odrednica liberala bila je i ostala tvrdnja da država nema šta da traži u sferi privrede i regulacije finansijskih odnosa i da se samo treba prepustiti pravednoj nevidljivoj ruci tržišta. Čak se mogu čuti objašnjenja da je najveća finansijska kriza nakon 1937. godine nastala pretežno i kao posledica prekomerne uloge države i njenog nastojanja da što više pojednostavi i olabavi uslove za dobijanje kredita i to pre svega za siromašnije slojeve stanovništva. Zastupnici klasičnog liberalizma ne odstupaju ni korak od svog ideološkog fundamentalizma, tražeći da se država još manje bavi regulatornom aktivnošću.

Iako je velika uloga državne intervencije, čak se govori o pojavi državnog kapitalizma, nakon nezapamćenog finansijskog kraha u Americi demantuje se osnovna libertarijanska fundamentalistička teza da se država ne sme mešati u idilično carstvo slobodnog tržišta. Sve to ne uznemirava naše ideologe liberalizma, koji su na stranicama Politike krenuli u ofanzivu kao da se nije srušio čitav jedan neoliberalni svet.

Kao što se nekada u vreme razbijanja Jugoslavije govorilo da vladajuća stranka još nije saznala da je pao Berlinski zid, tako se sada može reći da naši liberali deluju kao da su prečuli vest da je pao obožavani i nedodirljivi Volstrit.

Naši zastupnici slobodnog tržišta, klasičnog liberalizma i libertarijanizma uvek su imali problem sa svojom doslednošću. Većina najgorljivijih i najekstremnijih ideoloških zastupnika i sledbenika liberalizma ne zalazi na magično slobodno tržište, već iz zavetrine državnih institucija ili državnih instituta propoveda svoj tržišni fundamentalizam. Oni tako prepisuju drugima čudotvorni lek koji sami nikada nisu probali, ali su zato ubeđeni da je to spasonosni izlaz za sve naše socijalne, političke i ekonomske probleme. Izraziti primer ove nedoslednosti je postavljenje Miše Brkića za urednika ekonomske rubrike Politike. On u našoj javnosti slovi kao jedan od najpoznatijih zagovornika slobodnog tržišta, liberalizma, konkurencije i privatizacije. “Sve ovo je Srbija morala da uradi kao ’obaveznu literaturu’ tranzicije i pre izbijanja svetske ekonomske krize, ali njeni lideri posle 2003. godine nisu bili posvećeni reformama. Da je završila privatizaciju i privatizovala javna preduzeća, da smo dobili malu i jeftinu državu, da je država prestala da se meša u ekonomiju – Srbija bi danas lakše napravila restriktivni budžet i spremnije dočekala globalnu ekonomsku krizu.”

Restriktivnost budžeta i kresanje javne potrošnje su još jedna od tema liberalne kritike socijalne države, pri čemu se to pre svega odnosi na drastično smanjivanje svih socijalnih davanja jer ona samo opterećuju delovanje slobodnog tržišta i šire duh kolektivizma i socijalizma. Međutim, vratićemo se pitanju doslednosti u javnom delovanju. U tom kontekstu može se postaviti pitanje kako se istaknuti ekonomski analitičar liberalne orijentacije našao na mestu urednika ekonomske rubrike lista koji još nije privatizovan i nalazi se u većinskom državnom vlasništvu. Verovatno za Mišu Brkića Politika sada nije režimski list, koji je okupljao antievropske i antireformske snage.

Očigledno je da se vremena i okolnosti menjaju i da naši liberali osluškuju huk nadolazeće ekonomske krize, a izgleda da je i pored svih liberalnih ideja država i dalje najpouzdaniji poslodavac. Međutim, kao posledica svega javlja se izazov doslednosti. Naši liberali su već pokazali da nisu spremni da odgovore ovom izazovu. Budući da je u Politici ekspresno uvedena „Liberalna sreda“, očekujem da će slediti „Socijaldemokratski četvrtak“, „Socijalistički petak“, „Konzervativna subota“, „Narodnjačka nedelja“, „Liberalno-demokratski i Demohrišćanski ponedeljak“ i „Naprednjački utorak“. Tako će nam Politika najzad omogućiti da uživamo u političkom pluralizmu i delovanju slobodnog političkog tržišta.

10. decembar 2008. godine