LDP kao mlađi brat DS

Borislav Stefanović, predsedavajući poslaničkoj grupi Demokratske stranke u Skupštini Srbije, u razgovoru za list Danas nedavno je izjavio: “Odnos DS sa LDP-om jednak je odnosu dve bliske opcije. Delimo mnoge zajedničke vrednosti i u puno oblasti oni predstavljaju našeg mlađeg brata. Mi smo o LDP-u uvek imali i imaćemo najbolje mišljenje i imaće našu podršku u svojim aktivnostima. DS neće nikada reći nijednu lošu reč o LDP-u“. Ovaj svojevrsni zavet odanosti i do sada nezabeležena izjava bratske političke bliskosti i lojalnosti bili su samo prigodna prethodnica za političku ponudu predsednika LDP upućenu DS za programsku saradnju.

Prevaziđena je i psihološka barijera koja je postojala na nivou dve partije kao preduslov za moguću programsku saradnju iako ostaju mnogobrojne razlike koje očigledno za funkcionere DS nisu ozbiljna prepreka za zajedničko programsko delovanje. Posebno se to tiče odnosa prema kosovskom pitanju jer V. Todorić, kao novopridošli ideolog eldepeizacije DS, nam jasno pokazuje kako nastaju uslovi za blisku saradnju LDP i DS. „Sa polaganim uklanjanjem Kosova kao teme na političkoj sceni Srbije nestaje i ta razlika između LDP i DS. Zbog toga sad kod ljudi u LDP-u postoji strah da će sa nestankom te teme glasači LDP-a prestati da vide potrebu da biraju između LDP i DS i da će svoj glas za DS smatrati korisnijim, umesto da rizikuju da njihova stranka ostane ispod cenzusa“. Očigledno je da se uklanjanje i nestajanje teme Kosova javlja kao glavni preduslov za probijanje psihološke stranačke barijere i time se otvara široko polje za saradnju LDP i DS jer je kosovsko pitanje najzad skinuto sa naše političke agende.Ovakav stav samo je još jedan dokaz da je u našoj politici sve podređeno dnevno-političkim interesima i nužnosti prelaska cenzusa i po cenu da se kosovskmo pitanje najzad stavi ad akta.

Međutim, mlađi brat DS, kako to kaže Borko Stefanović, nije se libio da uputi najteže napade i političke diskvalifikacije svom sadašnjem „starijem“ bratu. Može se sa puno argumenta pokazati da je LDP bio najžešći i često najnekorektniji kritičar DS i vlade koju je vodila ova stranka. Ova ocena se može potkrepiti sa nekoliko citata koji jasno pokazuju kakav je odnos LDP prema suštinskim pitanjima našeg političkog života. “Vojvodina ostaje obezvlašćena zajednica 45 gradova i opština. Ako se neko pretvara da vlast verovatno pravi kompenzaciju za to što više ne može da laže oko Kosova time što će pribeći novom gaženju Vojvodine, LDP to sigurno neće raditi. Što se tiče DS, ona nikada nije imala senzibilitet za značaj moderno organizovane države, a kroz to i razumevanje za Vojvodinu. DS misli da je dovoljno najuriti nekoliko ministara iz skupštinskih klupa kako bi ponudio novo lice Srbije. Nema više Dulića, Petrovića i Cvetkovića, mi smo neki novi ljudi. Ali tu je nemogućnost da sada sarađujemo, velike su razlike u reagovanju na ključne političke događaje, od podrške Rezoluciji o Kosovu, pa do reakcije na briselski sporazum .Šta znači poruka DS-a: glasaćemo za sporazum ako kažete da nećete priznati nezavisno Kosovo. Vučić i Dačić nikada neće reći da su priznali nezavisnost Kosova, DS će ispasti tvrđi od njih, a mi nasukani sa 15 poslanika“.

Ovo su reči Čedomira Jovanovića, a za njim ne zaostaje ni novoizabrani menadžer Gradskog odbora LDP-a u Beogradu Mladen Bašić: “Beograd je danas na periferiji društva, na isti način na koji je bio i pred 5. oktobar.Nema nijedne političke ideje, vizije u njegovom vođenju. Beogradu nisu potrebni oni koji ćute dok se preti normalnom životu Beograđana i zato je više nego ikada potrebno hrabro liderstvo u glavnom gradu. U onome što SNS i DS rade jasno se vidi koliko smo daleko i od jednih i od drugih. Na Beograd gledaju kao ratni plen, žele da vladaju, a ne da ga menjaju. U toj ludačkoj politici u zemlji stradao je duh Beograda, koji ne mogu da vrate ni DS ni SNS“.

Ovo su izjave budućih (po svemu sudeći koalicionih) partnera Demokratske stranke kojima je jasno da je njihova stranka nasukana na ivici cenzusa i zato su sada spremni da uđu u saradnju sa DS kao bi ostali na političkoj mapi Srbije i to ne kao mlađi brat već kao stranka koja nastoji da bude vodeći činilac u novom opozicionom bloku preuzimajući bez ikakvih realnih osnova stvaranje „jasne, efikasne, uverljive i ozbiljne alternative“, bez obzira kao će se ona zvati i kakav će politički i organizacioni okvir imati. Koristeći ideološku i političku konfuziju koja vlada u DS već duže vreme, LDP nastoji da zauzme poziciju stožerne političke snage nove alternative u kojoj će ona nametati svoj ideološki obrazac kao osnovu buduće programske saradnje.

Način na koji je uže Predsedništvo DS prihvatilo inicijativu LDP-a i to bez jasnog koncepta kako organizovati ovu političku saradnju, osim veoma problematičnog programskog približavanja govori da DS i dalje nakon gubitka parlamentarnih i predsedničkih izbora ne može da jasno profiliše svoju programsku i političku poziciju. Ona je izgubila mogućnost da pokrene novu dinamiku u političkom životu Srbije, zato je i došla u poziciju da prihvata inicijativu stranke čiji je jedini cilj da ostane i dalje u Parlamentu nudeći i dalje svoju mesijansku ulogu kao zamenu za realnu političku snagu u biračkom telu. Saradnja sa LDP znači i velike promene u političkom i programskom pozicioniranju Demokratske stranke. Zato je posebno važno pitanje legitimiteta u pravljenju ovako ozbiljnih strateških zaokreta i to bez ikakvog učešća članstva u donošenju odluke o ulasku u tešnju saradnju sa LDP.

Ovako značajna odluka mora imati stvarno uporište u neposrednom (referendumskom) izjašnjavanju članstva jer se radi o radikalnoj promeni osnovnih političkih i idejnih polazišta DS. Ovakav očigledno iznuđen potez užeg Predsedništva DS pravda se potrebom stvaranja snažnije političke alternative i već poznatom političkom praksom da je u našem političkom životu sve moguće i da svako može sa svakim da ulazi u koalicione formacije.To je još jedan od dokaza da DS nije izvukla ozbiljne pouke iz izbornog poraza i da i dalje ne uspeva da se programski, kadrovski i ideološki konsoliduje. Najavljena saradnja sa LDP sigurno neće doprineti stabilizaciji DS već samo može dalje slabiti njen već dobrano narušeni politički uticaj.

Osnovni problem DS i dalje je u tome što članstvo ostaje van matice političkog odlučivanja, a samo radikalnija demokratizacija unutarstranačkog odlučivanja može obezbediti reafirmaciju osnovnih demokratskih principa i vrednosti koji čine njeno osnovno političko izvorište. Tako se može povratiti poverenje članova stranke u njenu vitalnost i sposobnost da se suoči sa realnim problemima u njenom delovanju. Kako se može očekivati da se povrati izgubljeno poverenje biračkog tela DS kada je njeno uže rukovodstvo gura u bratski zagrljaj stranke koja se osipa i gubi uticaj i to u urbanim sredinama gde je prelazila cenzus.

Veoma je poučan primer stvaranja koalicije u Nemačkoj nakon pobede Angele Merkel. Kao njen mogući koalicioni partner javlja se Socijal demokratska partija. Ova stranka, poučena ranijim negativnim iskustvom, donela je odluku da pozove svih svojih 470 hiljada članova da odluče o ulasku u veliku crveno-crnu koaliciju. Odluka članstva SPD-a biće za stranačko rukovodstvo obavezujuća.

Bez obzira što je jasno da ovakva mogućnost u našim oligarhijskim stranačkim strukturama nije ni na vidiku, u Demokratskoj stranci bi bilo neophodno sprovesti ovakvo referendumsko izjašnjavanje o suštinskim pitanjima saradnje sa LDP jer njihovi osnovni stavovi koji treba da posluže kao politička platforma za razgovore o saradnji traže korenitu promenu njene političke i programske pozicije. LDP se istrajno zalaže za promenu ustava, a to se pre svega odnosi na brisanje Kosova iz preambule sadašnjeg ustava, davanje što šire autonomije Vojvodini (vraćanje na ustavna rešenja iz 1974. godine) i ulazak Srbije u NATO pakt. Ako DS prihvata ovako formulisanu inicijativu LDP onda se radi o suštinskoj promeni u političkom i programskom opredeljenju ove stranke. Na ovaj način DS gubi poslednje i sada veoma difuzne stavove vezane za artikulaciju politike koja se odnosi na zastupanje i odbranu elementarnih nacionalnih interesa. Time se poništavaju njeni temeljni programski principi.

Posebno je pitanje kako će sarađivati stranka koja sebe pozicionira kao socijal demokratsku i stranka neoliberalnog usmerenja kada na dnevni red dođu zakoni koji regulišu radne odnose, poresku politiku, reformu penzionog sistema, socijalnu politiku. Suštinsko pitanje je da li članovi DS prihvataju osnovne stavove Čedomira Jovanovića koje on neprestano ponavlja kao svoju političku i ideološku mantru. “Srbija nije bila spremna da prihvati istinu o ratovima i Miloševiću kada smo je nudili. Ne razumemo vreme pred nama zato što ne shvatamo greške iz prošlosti. Nisam ja odgovoran za slom Srbije, za masovne grobnice koje su nas trajno definisale u očima sveta, nije ni Tadić. Moramo sprovesti ustavnu reformu oslobođeni predrasuda i strahova, pa ako to znači punu autonomiju za Vojvodinu – onda je to puna autonomija. Ako sagledamo kontekst vremena i gledamo napred razumećemo da će srpski narod biti najsrećniji kada ovo bude država svih građana; sreću nismo našli onda kada smo je tražili isključivo kao srpsku. Plašim se naših verzija patriotizma, neodgovorni smo prema sebi i zato brutalni prema drugima“.

Ne treba zaboraviti da je Čedomir Jovanović označio Republiku Srpsku kao genocidnu tvorevinu. Nisam siguran da bi ovakvi stavovi budućeg programskog partnera dobili značajniju neposrednu podršku članstva Demokratske stranke. Iz svih dosadašnjih poteza rukovodećih struktura ove dve stranke jasno je da DS hrli u bratski zagrljaj LDP pokazujući svoju nemoć da najzad prekine politiku trulih i dnevnopolitičkih kompromisa, koja ju je i dovela do razarajućeg izbornog poraza. Ulaziti u programsko-koalicionu saradnju sa LDP više liči na potez dva očajnika nego na promišljenu programsku politiku koja može stvori realnu političku alternativu.