Krivi su Bog, narod, Dinkić i, naravno, „vodene zmije“

Uz rizik da, bar po „Informeru“, budem (lažno) optužen za opozicionog aktivistu ili tajkunskog lobistu koji našeg „spasitelja“, premijera Vučića, hoće da „udavi u poplavi“, moram da prokomentarišem pitanje (ne)odgovornosti aktuelne vlasti za tragediju koja nas je zadesila. U toj želji sledim stav samog premijera koji je više puta izjavio da u ovoj zemlji ubuduće neće biti nezaštićenih, ma o kakvoj aferi da je reč, i ma kojoj stranci ili lobiju pripadali, uključujući stranku kojoj on pripada i koju vodi. Ali, pošto se po mnogo čemu čini da će odgovornost nekih političkih moćnika, i državnih organa i službi, i ovog puta biti zabašurena, glas kritike je potreban i poželjan, ma šta o tome trubili „Informer“ i slični glasnogovornici vladajuće opcije. Naročito zato što ima mnogo nejasnih stvari, i sumnjivih objašnjenja predstavnika (izvršne) vlasti upletenih u tekuća dešavanja oko poplava. Apsolutno nije neophodno da budemo agitatori ove ili one opozicione stranke, ili ovog ili onog tajkuna, da bismo uočili da ovde nešto dobrano ne štima. Dovoljan je glas zdravog razuma i nepristrasne želje za istinom.

Od samog početka premijer Vučić nastoji da apsolutizuje razmere poplave i istovremeno, zajedno sa svojim saradnicima, relativizuje njene žrtve. BiH je, recimo, zadesila ista, a možda i strašnija poplava (sudeći po broju žrtava, evakuisanih građana i uništenih objekata), ali po Vučiću, ona je kod nas bila „10 puta veća“ nego u ostalim zemljama. Pri tom, „bili smo mnogo bolje organizovani nego bogatije i razvijenije zemlje iako nas je pogodila desetostruko veća katastrofa“. Nije teško ovde uočiti Vučićevu nameru da još jednom odigra ulogu hrabrog i moćnog zaštitnika nacije koji se uspešno bori protiv višestruko jačeg neprijatelja. I da minimalizuje, pa i sasvim eliminiše, odgovornost vladajućih struktura za ovu nesreću. A kako je broj (priznatih) žrtava poplave rastao, apsurdno se smanjivao broj onih koji su se udavili?! Tako se on kretao od 12 u Obrenovcu (prva Vučićeva izjava na tu temu), od kojih je jedno „umrlo prirodnom smrću“, onda ih je bilo 14 od kojih čak polovina „prirodnom smrću“ (iako Vučić istom prilikom kaže da je „obdukcija u toku“ i da će njeni rezultati tek biti predočeni), što znači da su neki za koje se prethodno reklo da su se udavili sada premešteni u „prirodno umrle“. Da bi, po poslednjim, „pravim i istinitim podacima“ (Nebojša Stefanović), bilo 33 žrtve, od kojih samo 13 utopljenika?! Dakle, 20-oro ljudi ili skoro 2/3 žrtava se nisu udavile nego su već bile mrtve ili su umrle tokom poplave nekim „prirodnim“ putem. Biće da su građani Srbije zaista posebni jer se većinom ne dave kad ih proguta poplava , nego je svojom smrću najavljuju ili tokom nje umiru na volšebno drugačiji način. Već samo ovo neprestano, napadno licitiranje sa brojem „prirodno umrlih“ (ma šta to ovde značilo) pokazuje nepoštovanje ljudske tragedije, života i smrti ovih ljudi. I nervoznu želju vlasti da, ne birajući (nemoralna) sredstva i po svaku cenu, ukine svoju odgovornost za tu tragediju, proglašavajući je najvećim delom „prirodnom“, znači, neizbežnom i nesavladivom.

Gomila analitičara i komentatora po Internetu, i po koji glas stručne i novinarske profesije koji je uspeo da se probije u ostalim medijima (npr. profesori Šumarskog fakulteta, Zoran Vučinić, Miroslav Lazanski), već su ukazali na ozbiljne propuste u prevenciji od poplava i sličnih nepogoda od strane vlasti. Čak je i jedan ministar, Velimir Ilić, izjavio (povodom Obrenovca): „Šta ćete kad u opštinskoj garnituri imate ljude kojkoji nemaju struku i kad se nađu u takvoj situaciji, ne znaju ni šta da rade, ni kako da se ponašaju...Reke probijaju nasipe na istom mestu godinama, znači, nije bilo dobro urađeno“. Iz Obrenovca je inače stizalo dosta glasina o mnogo većem broju žrtava nego što vlast želi da prizna (neke od njih sam i sam čuo, a o tome je u javnosti progovorio i pevač Milan Stanković, inače Obrenovčanin). Uostalom, i Vučić je rekao u jednom trenutku da „strahuje da broj žrtava nije konačan“. Takođe, ljudi se opravdano pitaju šta je stotinama onih koji se još uvek vode kao nestali, i da li među njima ima dosta poginulih o kojima (ne sme da) se govori. I zašto je samo u Obrenovcu nekoliko dana bilo zabranjeno novinarima i široj javnosti (ako ne računamo par režimskih medija) da uđu u grad, između ostalog, pod izgovorom „asanacije terena“ od uginule stoke i drugih životinja? Kao da druga mesta takođe nisu poplavljena, i sa više postradale stoke od Obrenovca koji i nije čisto seoska sredina. Sva su ova pitanja legitimna jer građani s pravom žele da znaju šta se tačno dogodilo, i da li je i ko za to odgovoran. Ali, vlast je odlučila da, umesto odgovora na ova glasine i kritička pitanja, „ubije“ glasnike, kritičare, i sve one koji su nezadovoljni njenim ponašanjem i reakcijom. Bujica grubih optužbi i uvreda obrušila se na ove ljude.

Tako je Vučić, odmah na početku, izjavio da „odavno nije video veću neodgovornost kod odraslih ljudi“ (misleći na one koji su bili zatečeni situacijom i prvobitno odbijali evakuaciju), a za one koji govore o velikom broju žrtava (u Obrenovcu) da se „bave izmišljotinama i žele svojoj državi loše“, otvoreno rekavši „koliko mogu da budu bolesni“?! Ministar Selaković je mučenike iz Krupnja kojima danima nije stizala pomoć, i koji su se, nezadovoljni takvim ponašanjem vlasti, prilikom njegove posete sukobili s policijom, nazvao „alkoholičarima“. Ministar Stefanović je opravdanu kritiku vlasti proglasio „neprimerenim kritizerstvom“ onih kojima je to (jedina) „svrha života“, i koji „nisu postavili nijedan džak“. Ova Stefanovićeva reakcija bi još i imala smisla da smo nekad videli njega kako postavlja džakove (pred kamerama, a još više bez njih). I da, na njegovu žalost, mnogi „kritizeri“ nisu upravo spasioci i dobrovoljci u izgradnji nasipa koji su bili pogođeni neorganizovanošću i nesnalaženjem države, vojske i policije u toj vanrednoj situaciji. Na kraju, „šlag na tortu“, sačinjenu od ovakvih bestidnih izjava, stavio je predsednik Nikolić koji je u Obrenovcu rekao da je ova nesreća „velika opomena“, i to ne za državu koja se „izvanredno snašla“ i vladu koja je „besprekorno obavila svoj posao“, već za same građane?! „Ako smo ih svi molili, upućivali apele preko svih medija da se evakuišu i da poslušaju - danas su valjda shvatili da bismo da je samo bilo malo više saradnje, izbegli ljudske žrtve“, poručio je Nikolić. Ova Nikolićeva izjava, koja je s spravom revoltirala mnoge Obrenovčane jer potpuno amnestira državu i vlast od odgovornosti, i prebacuje je na nesrećne građane, ne samo da je uvredljiva, nego je i notorna laž jer se jasno pokazalo da je evakuacija oglašena i započeta kada je poplava već uveliko nadirala i potopila veliki broj kuća i ljudi.

Ovu laž više puta je izgovorio i Predrag Marić, načelnik Sektora za vanredne situacije MUP-a Srbije, koji je u medijima počeo da važi kao „čovek kome se veruje“. Ja mu nešto ne verujem. Po njegovim rečima, koje ponavlja ovih dana u medijima, vlast je dva dana pre tragedije počela da obaveštavala građane da se evakuišu, sirene su bile uključene, ali ljudi su to odbijali, i zato je došlo do žrtava. Međutim, nepobitna istina je da pravovremenog poziva na evakuaciju nije bilo, i da su ljudske žrtve bile posledica upravo neobaveštavanja građana o potrebi za hitnom evakuacijom, a ne odbijanja evakuacije (zbog ovog drugog je bilo na nekim mestima poteškoća, ali nikako stradanja). Marić kaže da „nije bilo teoretske šanse“ da se spreči tragedija u Obrenovcu - „to je katastrofa koja se nije mogla sprečiti i nema ljudske odgovornosti za to što se desilo“. Podsetimo, Marić je pre dva dana rekao da je „situacija u svim kriznim područjima stabilna i da nema opasnosti od novih poplava“. Nove poplave pogodile su Kragujevac, Kruševac, Valjevo, Šabac...I to je čovek kome treba da verujemo i za koga nema nikakve ljudske odgovornosti za poplave koje ne prestaju, ponajmanje njegove?!

Čitav državni aparat upregao se da sa sebe skine svaku odgovornost, i to mu je trenutno izgleda glavni zadatak, ne libeći se izjava koje se, kako smo videli, graniče sa glupošću i bezdušnošću. Potpredsednica Vlade Srbije i ministarka Mihajlović je u istom maniru odbacila mogućnost da postoji pojedinačna odgovornost funkcionera vlasti pre i tokom trajanja poplava u Srbiji, ali zato nije propustila priliku da po ko zna koji put veliča i slavi premijera i predsednika svoje partije. A to je u ovom kontekstu posebno neukusno i neprihvatljivo jer pokazuje želju da se politički poeni stiču čak i na teškoj ljuskoj nesreći, bez imalo griže savesti i saosećanja (slično izgleda i medijsko promovisanje „Fondacije Dragice Nikolić“ koja ovih dana deli humanitarnu pomoć po Srbiji). „Ne znam da je išta zakazalo, ali znam da je ova zemlja prvi put imala premijera koji je radom pokazao da je tu da brine i rešava problem“, istakla je Mihajlović. I još jednom, kao da joj nije dosta: „Bez lažne skromnosti, ovo je prva vlada posle mnogo vremena na čijem se čelu nalazi premijer koji sopstvenim primerom svima pokazuje kako treba raditi i truditi se za svoju zemlju, koji ne sedi u fotelji, već je sa narodom na terenu“. Po njoj, „ovakva situacija treba da nam bude nauk kako bolje da uredimo sistem - od postojanja civilne zaštite do više ulaganja u štab za vanredne situacije i bolju koordinaciju sa lokalnim samoupravama“. Pa upravo o tome govorimo! Zašto ste se civilne zaštite, većeg ulaganja u sektor vanrednih situacija i bolje koordinacije sa lokalnim samoupravama, setili tek sad?! Zašto niste sprečili da ne biste sad (tobože) lečili? Nije li ovo, ministarka Mihajlović, (nesvesno) priznanje vaše (ne)odgovornosti?!

Sličan problem sa naknadnom pameću ima i general Diković koji sebe vidi kao „načelnika Generalštaba jedne hrabre vojske“ koja je „sa 600 vojnika sprečila katastrofu nad Mačvom“. Za Mačvu (Šabac) donekle se možemo složiti. Ali šta je sa ostatkom Srbije, generale Dikoviću? Jeste vi Vojska Šapca ili Vojska Srbije? Je l' 600 vojnika sve što kao načelnik Generalštaba možete mobilisati, je l' to „hrabra vojska“ Srbije?! Da li ste ikada nekome na vlasti uputili zamerku zbog ovog mizernog tretmana vojske i stanja u našem odbrambenom sektoru? Umesto odgovora na ova pitanja koje je dužan da nam položi, Diković sada pametuje kao general posle bitke: „Moramo izvršiti detaljne analize uzroka, posledice već znamo, da vidimo šta smo dobro uradili, šta nismo dobro uradili, da sačinimo jasne planove postupanja u slučaju katastrofe, da svakog građanima organizujemo da zna kako da postupi da najpre zaštiti svoj život, a potom i život drugih, naglasio je Diković, dodavši da nam se u suprotnom mogu dešavati slične stavari. On je izrazio nadu da ćemo iz ovoga izvući neke pouke kako treba da radimo, ali potrebno je uložiti u vojsku i sektor za vanredne situacije“. Zašto o svim navedenim uzrocima, generale Dikoviću, niste ranije razmišljali, i zašto se do sada niste pobunili protiv nedovoljnog ulaganja u vojsku i sektor za vanredne situacije? Odavno je to trebalo da učinite. Umesto toga, Diković nam poručuje: „Kada je reč o budućnosti vojske ja sam apsolutno optimista“?! Dobro, možda načelnika raduje što je Vojska Srbije na putu nestanka...

Izgleda da se svako onaj koji na vreme nije učinio ništa da bi se ova tragedija predupredila, ipak na vreme prepoznao, i brže-bolje pokušao da se snađe i izvuče. Tako se ovoj družini begunaca od odgovornosti pridružio i direktor „Srbijavoda“ Puzović, koji je odnekud isplivao, i prvo izjavio da od vodenih bujica koje su poplavile Srbiju „nije bilo odbrane“, te da je za ono što se desilo „odgovoran Bog“. Posle ispade da nije samo Bog, nego i Dinkić: „Najgore što nam se desilo je zakon iz 2010, koji je doneo Mlađan Dinkić, kada su naši prihodi postali prihodi budžeta. Ne sporimo, ali država, kada sve to iskontroliše, mora da ih vrati nama nazad, a to se nije desilo. U ovom trenutku imamo 1,3 milijarde dinara, a bez dve do tri milijarde dinara ne možemo da uradimo ni ono najminimalnije“. Dobro, Dinkić je kriv za taj zakon. Ali, ko je kriv, Puzoviću, što se taj zakon i dalje primenjuje, i što vama nedostaje novac za „najminimalnije“? Da li ste zbog toga nekad prozvali aktuelnu vladu? Verovatno ne. Jer Puzović ističe da „u Vladi imaju razumevanja i sada shvataju da na nekim stvarima ne sme da se štedi“ (zašto tek sada?, pitamo mi). I hvali se naklonošću „Prvog“: „Premijer me je više, tačnije pet puta, pitao o nekim detaljima i hteo je da čuje šta mislim. Kada vas neko toliko puta pita, onda verovatno ima poverenja u vas. I pita zato što nešto znate“. Tako za poplave i posledice nije odgovoran ni on, ni bilo ko drugi: „Uradili su sve što su mogli. Iz svih izjava nadležnih organa vidi se da su preduzimali mere koje je u tom trenutku zakon dozvoljavao“. Brigo i krivico moja, pređi na drugoga, Boga ili Dinkića, nebitno!

Na kraju, neki su odlutali u mitološko-poetske visine i daljine. Tako je predsednik Nikolić dao slikovito „objašnjenje“ ove tragedije: „Reke su se pokazale kao zmije. Probudile su se, ujele, pustile otrov. I ponovo se pritajile. A nikad ne znate kad će se ponovo probuditi i podivljati“. Biće da predsednik zaista ima previše slobodnog vremena kada uspeva da se bavi meditacijama i metaforama. Poplavljeni i izbegli narod u patnjama i mukama, a predsedniku je do poetske inspiracije i živopisnih poređenja?! Da zaključimo. Ima svakakvih krivaca: narod, Bog, Dinkić, „reke-zmije“ itd., samo to nismo mi na vlasti i oko nje! Odavno ne videh veću neodgovornost kod odraslih ljudi...

Stoga se nama desio još jedan potop, potop osećanja odgovornosti onih koji su izabrani i na prvom mestu pozvani da spreče ili bar ublaže ovakve tragedije. S obzirom na tu poražavajuću činjenicu, neuverljivo i smešno nam deluju naprasne poruke Vučića i onih koji su mu pod skutima da će pokrenuti istragu o odgovornosti. Čijoj odgovornosti kada, ako je suditi po izjavama odgovornih, niko sem naroda i viših sila nije kriv? Osim ako Gospodar Vučić ne želi da se obračuna sa „rekama-zmijama“, narodom ili samim Gospodom.