Косовски Албанци на "европском путу"

Масовни егзодус Албанаца са Косова као последња етапа „евроинтеграција“

Када су вести о ономе што се данас већ назива „масовним егзодусом косовских Албанаца“ са територије КиМ према земљама ЕУ постале једна од централних тема у српским медијима, тешко је било одупрети се ликовању, цинизму и злурадим коментарима на рачун несрећних албанских емиграната, који су, узевши под руку своју децу и практично сву имовину коју имају, покушали да потраже бољу будућност изван граница „слободне и просперитетне Републике Косово“. Многи су рекли или помислили нешто типа „тражили сте, гледајте“, а један број наших суграђана се са неприкривеним задовољством латио прорачуна колико је потребно да се тренутни тренд настави, па да демографска слика КиМ постане повољнија по Србе и српске интересе. У пламену геополитичке страсти и светлу незалечених рана (и континуираног насиља против косовских Срба и српске имовине), веома је тешко било сагледати ове људе као оно што јесу – безнадежна балканска сиротиња, опљачкана до голе коже од стране „њихових“ власти које се издају за њихове „заштитнике“, а у ствари представљају бескрупулозну и криминализовану колонијалну олигархију у служби страних корпоративних и империјалних интереса.

И заиста, ако погледамо тај несретни свет који под окриљем ноћи претрчава границу око Хоргоша, видећемо само слику у искривљеном огледалу нашег сопственог народа, људе које су, додуше, бруталније опљачкали кудикамо већи криминалци, али који се у том очајничком трку преко границе држе за последњу сламку једине „перспективе“ која нам се на Балкану већ 15 година нуди – Европске уније, њених стандарда, њене социјалне помоћи, и њених радних места. Косовска компрадорска елита обећавала је својој сиротињи све оно што је нама обећавала наша, и овај јуриш ка Европи представља последњи потез очајника, који је најзад схватио да његове власти „никада неће довести Европу код нас“, али који и даље верује у Европу као симбол „бољег живота и благостања“.

Колико год неповерења или презира осећали према косовским Албанцима, тим нашим суграђанима који су одбацили нашу заједничку државу и оглушили се о њен Устав и законе (у чијем доношењу су, додуше, деценијама одбијали да учествују), гледајући у њих ми морамо имати на уму да они представљају људе са потпуно истом политичком судбином попут ове која је снашла нас, само на поодмаклом стадијуму. То су људи који у својој земљи немају ни посла, но социјалне помоћи, ни перспективе за своју децу, који живе окружени бруталним безакоњем и дивљачком осионошћу транзиционих феудалних господара, и који у наступу очајања продају оно мало имовине што имају (кућу, кола, намештај) да би скупили новац који име је потребан да би побегли из земље.

А у чије руке иде тај новац? У руке криминалаца и мафијаша, који им нуде различите „пакете услуга“ по различитим „повољним тарифама“ – пребацивање преко административне границе, превоз кроз Србију, смештај у собичцима у приватним кућама око Палића, пребацивање преко мађарске границе, уз мали додатак помаже се око попуњавања захтева за азил, или, за оне са дубљим џепом, наставља се „услуга превоза“ све до неког мрачног подрума у Немачкој или Швајцарској, одакле ће их послати да раде за мизеран новац послове који су њиховим просперитетним домаћинима испод части и достојанства. Ако неко нема поверења према овим „нелегалним каналима“, за њих постоји посебна понуда – српски пасош. Ту се опет плаћа неки грађанин Србије који живи ван територије КиМ и који ће албанску породицу пријавити на својој адреси, плаћа се мито за државне службенике Србије који ће ту чињеницу да пренебрегну, и наравно – хонорар са доброг Самарићанина који све то организује. Епилог те приче је трагичан – након што су сву имовину коју имају дали хохштаплерима и криминалцима у замену да кратки наставак илузије о „бољој европској будућности“, ови несрећници се хапсе на граници неке од европских земаља (неки од њих су довољно наивни да се сами пријаве тражећи „политички азил“), и затим депортују назад на Косово, где више немају ништа – ни кућу, ни кола, ни имовину. И где ће их локалне власти наравно нахушкати на Србе и Србију пре него што се окрену против њих, што се, уосталом, већ увелико догађа.

И тако се циклус затвара – пљачка коју су започели њихови „бранитељи од српске агресије“, а наставили њихови „модернизатори и интегратори“ са на брзину стеченим дипломама непознатих америчких универзитета, завршава се са ситним криминалцима и сецикесама, који из њих истресају оно мало цркавице што им је остало. И заиста, баш као што „најмлађа европска држава“ представља чедо америчке и европске спољне политике на Балкану, сасвим је разумљиво да управо грађани те „државе“ на својим леђима најјаче осећају све благодати европске колонијалне управе. „Република Косово“ је чисти продукт пројекта „Балкана у окриљу европске породице народа“, и представља његов најчистији дестилат. Све остале земље Балкана се мање-више опиру и копрцају на путу интеграције у „светлу европску будућност“, само је на Косову та и таква „Европа“ једини креатор друштвене стварности. И стога треба добро да се загледамо у колоне несретника који хиљадама беже са „европског Балкана“, хватајући се за сваку, макар и најилузорнију сламку спаса. Јер то је будућност која чека све нас.

Лицемерни однос Европе - па и Србије - према Косову

Али прича се на томе не завршава. Судбина албанских емиграната са Косова указује на толико много аспеката суморне стварности данашње Србије и данашње Европе (а поготово данашње „европске Србије“), да их је тешко све набројати. Можемо почети од пословичног, али самим тим ништа мање језивог лицемерја европских бирократа, који су се у глас узбунили због „криминалних радњи“ косовских Албанаца који се усуђују да „нелегално прелазе границу ЕУ“ и тамо нарушавају хармонију ионако крхког „слободног европског тржишта рада“ (и угрожавају његову армију од 24 милиона незапослених!). Докле косовска сиротиња покушава да обезбеди своју егзистенцију пљачкајући српске куће, отимајући српску имовину, или крадући српску шуму, то није проблем вредан помена.

Када косовски Албанци направе терористичку организацију која ће организовати погром неалбанског и држави Србији лојалног становништва, када се они до зуба наоружају и крену да прекрајају међународне границе на Балкану, то је онда „реалност са којом се (Србија) мора суочити“, али када они, преварени обећањем бољег живота, крену на Европу, то је онда скандал и „повод за дубоку забринутост“. За ЕУ је опљачкани и упропашћени косовски Албанац, који врло вероватно никоме ништа није ни отео ни украо (јер управо они су доле највећа сиротиња) криминалац, кога по шумама на српско-мађарској граници треба ловити са псима и дроновима, и кога треба „оградити од ЕУ“, али су Хашим Тачи, Агим Чеку, Рамуш Харадинај, Фатмир Љимај, Кадри Весељи, људи који су своје руке укаљали свим могућим криминалним активностима и крвљу свих народа који живе на КиМ и шире – „равноправни европски државници“, који се уз државне почасти примају по палатама и луксузним одмаралиштима Старог континента.

Ништа мање лицемерна није ни српска власт, која шаље стотине полицајаца да штите границу Европске уније од својих сопствених грађана (додуше, грађана који не признају њен ауторитет), док није у стању да заштити сопствена села и грађане на југу Србије од до зуба наоружаних шумокрадица, шверцера и нарко-банди. О грађанима на северу Косова и у српским енклавама, и о њиховој имовини да и не говоримо. Влада у Београду данас ликује над чињеницом да издаје десетине хиљада пасоша косовским Албанцима (колико њих је лажно пријављено на територији еуфемистичне „централне Србије“, колико њих је за свој пасош морало да плаћа мито српским државним службеницима?), док тера сопствене лојалне грађане на КиМ да ваде косовска лична документа и регистарске ознаке.

Социјална катастрофа на Косову је општи пораз

Уосталом, економска и социјална катастрофа на КиМ је пораз свих нас, и пораз српске државе у целини. Лако је пљунути на тужну поворку која претрчава границу код Хоргоша и процедити кроз зубе „добили су шта су заслужили“, али то није тачно. Ти људи (великом, огромном већином) нису рушили државу Србију, већ представљају жртве оних који су је рушили, и који су убијали и протеривали њене грађане (и продавали њихове органе у тој истој Европи, којој не смета када им балканска сиротиња долази у ринфузи). Управо са њима наша држава данас преговара, њима наши чиновници пружају руке и са њима ступају у „тежак и непријатан, али мирољубив и пријатељски дијалог“. И сви се ми ту данас правимо луди, медији понајвише. Јер онај народ не бежи „са Косова“, он бежи из Србије, а бежи, зато што држава Србија није била у стању да их заштити и да им омогући услове за нормалан живот и поштовање Устава и закона на територији где живе. Није фер, кажете? Наравно да није. Јер није њих Србија завила у црно, већ су их завили њихови ослободиоци-терористи, руку под руку са њиховим (и нашим) пријатељима из Вашингтона, Лондона и Берлина. Није их Србија засула осиромашеним уранијумом, нити им је Србија инсталирала мафијашку власт. Све то стоји.

Али Србија их није ни одбранила, баш као што није одбранила ни косовске Србе. И наравно, у сукобу са НАТО авијацијом и економском изолацијом, нико не може кривити Србију што није успела да их одбрани, јер она то, руку на срце, за разлику од свих осталих покорених и колонијализованих земаља у окружењу, бар јесте покушала. Ми не можемо бити одговорни за туђе злочине, поготово када смо се против њих храбро борили. Али оно што треба све да нас тишти јесте то што је Србија од те борбе одустала, и чак су и они који још позивају на заштиту права косовских Срба, потпуно равнодушни према овим нашим другим грађанима, који су једнако жртве албанског сепаратизма и терора колико и сви остали. Јер ми никада не смемо заборавити да српску имовину на Косову не отимају и косовске Србе не протерују „Албанци“, већ криминалци, мафијаши и терористи – зарад своје личне материјалне користи. Србија на Косову не треба да учествује у етничком рату и да трља руке што „албанска“ терористичка држава прогања „свој“ народ, Србија треба да инсистира на заштити Устава и закона на својој територији, и треба да их брани до свог последњег даха, јер држава, осим заштите Устава и закона, и нема никакву другу функцију.

„Нормални живот“ и „европска будућност“

Али како Србија то може да уради, када њени чиновници у Бриселу, под брижљивим туторством империјалне бирократије, миц по миц предају своју земљу и своје грађане у руке тих истих терориста који су их узурпирали, и који их тиранишу? Прича о „Бриселском дијалогу“ је коначно поглавље приче о општем лицемерју српске и европске јавности када је у питању Косово. Српски чиновници су, перући руке од издаје државних и националних интереса у коју су се уплели, инсистирали на томе да у Бриселу они „не гледају с ким разговарају“, докле год им то омогућава да обезбеде „нормалан живот“ са српски народ на Косову. О каквом „нормалном животу“ тамо може бити речи? Да ли је „нормално“ живети на територији псеудо-државе којом управљају криминалци, мафијаши, терористи, убице и силоватељи? Да ли бисте ви пожелели да вашу децу препусте у руке људи који су умешани у трговину људским органима, органима који су насилно извађени отетим и убијеним грађанима ваше земље? Да ли бисте ви пожелели да изађете пред њихов суд? Да њима плаћате порезе? Да вас они пописују и издају вам лична документа?

Наравно да нико то не би пожелео, и нико то не жели. Не само косовски Срби, које на њиховим огњиштима у покрајини сада држи само пркос и инат, већ ни косовски Албанци, које на њиховим огњиштима више не држи ништа. Масовни егзодус Албанаца са Косова представља непосредни и очигледни показатељ размера пропасти коју је западна империјална политика нанела Србији на Косову. То је наша пропаст, и наш пораз, а криви су за њу управо они који седе у Бриселу и претварају се да се нешто свађају и нешто препиру, док у ствари свако од њих заграђује свој феуд у колонијалном поретку Европске уније. Сиротиња која бежи из наше земље није нам непријатељ, она представља жртву истог механизма пљачке и експлоатације коме смо и сами подвргнути. Њихова судбина је и наша судбина, уколико се не пренемо и не опаметимо.

Истовремено, отуђена, обесмишљена и дубински неморална европска бирократија, западни империјалистичко-корпоративни кругови који њом управљају, и локалне компрадорске елите које служе и јединим и другим, представљају извор свих проблема Србије са све Косовом, и Балкана у целини. И слаба нам је утеха, што су „албански“ компрадори већи разбојници и зликовци од наших, или што Албанци на Косову више страдају под јармом „наших пријатеља из Вашингтона и Брисела“ од нас. Доћи ћемо и ми на ред. А када и нас, и Албанце, и Хрвате, и Бугаре и све остале народе Балкана сведу на истински просјачки штап (од њега смо још далеко – има још годинама да се пљачка и отима док не дођемо до стадијума ових несрећника који са нарамком и децом крећу пешке преко границе), онда ће нам наши западни господари приредити још један леп балкански рат, како бисмо се коначно међусобно поубијали и скинули њима „беду са врата“. Баш као што им сада српска полиција на граници скида са врата ову „албанску“ беду.

Док не развејемо ту илузију о „светлој европској будућности“ и не почнемо да се боримо за своју слободу и политичка права, док не препознамо у „европском стандарду“ и „европским платама“ једну шибицарску превару, потпуно идентичну овој, помоћу које локални криминалци музу последње паре из албанске сиротиње на Косову, нећемо се ни сами померити са тог пута. Јер сви ми, у суштини, гледамо једне исте шибицаре, и налазимо се у једној истој поворци која, са нарамком и децом, иде у „европску будућност“. Слутимо помало да од тога нема ништа, али ипак покорно идемо даље, „куд сви, туд и ми“. Али када наступи последњи чин ове балканске трагедије, када падну све маске и када се испостави да је цар го, а „европске будућности нема“, нити је икада ни било, ми ћемо остати сами и без ичега на Балкану, окружени једнако опљачканим и упропаштеним народима, који ће у очајању бити спремни на све. И последњи трик који ће западни шибицари и мађионичари да изведу биће да нас убеде да смо једни другима криви за све. И када се рудама, земљом, водом и људима пребогати Балкан претвори у постапокалиптичну пустош савремене Либије, Сирије или источне Украјине, онда ће наши западни господари најзад да нас пусте на миру. Не зато што ће мислити да нам је „доста било“, већ зато што на нама више неће имати шта да се заради.

И зато погледајте још једном добро на тихе поворке несрећника на Хоргошу. То смо можда сви ми за коју годину, можда су то наша деца, ако „будемо имали среће“. То је једина „европска будућност“ која нам је свима намењена, и на коју можемо да рачунамо. Уосталом, ко зна, док нас све то снађе, можда нас наши западни пријатељи и европски усрећитељи просветле да је управо то „нормалан живот“ који смо сањали и тражили. Да је „нормално“ да се на нашој граници налазе ограде. Да је „нормално“ да људи остављају све иза себе и беже из земље главом без обзира. Да је „нормално“ да се убице и лопови третирају као државници, а гладна сиротиња као криминалци. И да је „нормално“ да се једни другима подсмевамо у нашој узајамној беди, уздижући у небеса своје западне господаре и падајући ничице пред њиховим домаћим сатрапима и колонијалним управитељима. У неку руко, све је то већ постало помало „нормално“.